Teško podnosim nasumično nasilje, ali ponekad mi nasumična pohvala
pada još teže. Atinski taksista, simpatizer nacista, nedavno mi je
rekao: „Glasam za Zlatnu zoru, ali vama se divim“. Bolje bi mi bilo da
me je udario u stomak. Istu mučninu sam osetio pre neki dan dok sam
čitao predloge mađarskog premijera Viktora Orbána za postizanje mira u Ukrajini – slične onima koje predlažem od početka Putinove invazije. Osećao sam se bedno, kao da me je Orbán lično pohvalio.
Godinama trpim veliku nelagodu kada se ljudi čije se analize
delimično poklapaju sa mojima ispostave kao fašistički antisemiti,
nereformisani staljinisti, maloumni libertarijanci ili Trumpovi
obožavaoci. Dobre analize bankarskih prevara tu prerastaju u podle
napade na Jevreje, kritika zlatnog doba ranog finansijalizovanog
kapitalizma u slavopojke Sjedinjenim Državama, a forenzička analiza
sklonosti centralnih banaka da se kockaju s našim novcem završava se
ludačkim predlozima o uvođenju neke kripto valute, u skladu sa opasnom
libertarijanskom idejom o apolitičnom novcu. Tu se sasvim razumne
kritike liberalnog imperijalizma i prezira liberalnog establišmenta
prema radnicima pretvaraju u predloge o podizanju zidova na granicama,
lov na obojene ljude ili upadanje u Kongres.
Svetu dužnost razotkrivanja prelaza humanizma u mizantropiju sjajno je ispunio Sergei Eisenstein
u filmu Krstarica Potemkin iz 1925. Za vreme žestokih demonstracija
protiv brutalnosti carske vojske, Eisenstein prikazuje agitatora koji
pokušava da okrene gnev demonstranata protiv Jevreja – ali ga oni složno
nadglasaju i ućutkaju. Kada bi to u životu bilo tako lako!
Godine 2011. uverio sam se u to. Za vreme veličanstvenih
demonstracija u Atini, kada su se desetine hiljada grčkih građana
okupljale na Sintagmi tokom 72 večeri da bi protestovale protiv
siromašenja Grčke nametnutog od strane zloglasne Trojke (Evropska
komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond), među
nama su se šunjali fašisti. Poput provokatora u Eisensteinovom filmu,
oni su huškali gomilu pozivanjem na vešanje članova parlamenta i
prikazivanjem Angele Merkel u nacističkoj uniformi.
Mada se levica distancirala od fašista okupljanjem na donjem delu
Sintagme, žao mi je što se nikada nismo pozabavili fašistima odlučno,
kao demonstranti u Eisensteinovom filmu. Još gore, uzastopni porazi koje
leva internacionala trpi decenijama učinili su da mnogi levičari
prigrle odvratnu logiku da je neprijatelj moga neprijatelja moj
prijatelj.
Godine 1981. učestvovao sam na malim londonskim demonstracijama protiv Saddama Husseina,
tadašnjeg miljenika zapada, čiji je režim izvršio invaziju Irana. Nakon
kratkog pritvora dočekala me je kritika mojih prijatelja sa levice.
Rekli su mi da sam naivan jer ne uviđam da je podrška Iraku, koji se
jedini u regionu suprotstavlja Izraelu, sastavni deo naše podrške
Palestincima. Dvadeset dve godine kasnije, posle protesta protiv
invazije Iraka od strane Sjedinjenih Država, druga grupa levičara me je
kritikovala zato što se protivim invaziji. Za njih nije bilo moguće
istovremeno osuditi i krvoločnog Saddama i katastrofalnu invaziju.
Raspad Jugoslavije doveo me je u sličan procep. Godine 1999. tokom
rata na Kosovu levica se podelila na dva tabora, meni podjednako
odbojna. Neki su upali u zamku podrške režimu Slobodana Miloševića
kao poslednjoj brani pred američkim imperijalizmom i nemačkim
ekonomskim ekspanzionizmom na Balkanu. Drugi su NATO bombardovanje SRJ
shvatali kao liberalnu intervenciju, neophodnu za uvođenje demokratije
na Balkan. Bili su to usamljenički dani za one koji su se sa istim žarom
suprotstavljali Miloševićevom fašizmu i nelegalnom NATO bombardovanju
srpskih civila.
Meni najteži takav trenutak nastupio je 2001, za vreme sastanka
fakultetskog odbora na Atinskom univerzitetu, kada se na dnevnom redu
našao predlog da se Vladimiru Putinu dodeli počasni doktorat, u zamenu
za sličnu čast koju bi Moskovski državni univerzitet dodelio našem
predsedniku. Jedini sam glasao protiv, uz argument da Putin na svojim
rukama ima krv 200.000 Čečena. Učene kolege sa levice kasnije su me
prekorevale zbog toga što ne shvatam da je podrška autokratskom
pseudo-caru u Rusiji mala cena za zaustavljanje širenja američke moći u
istočnoj Evropi. Danas me moji istočnoevropski drugovi nazivaju
Putinovim korisnim idiotom zato što ne verujem da će beskrajni rat
dovesti do demokratizacije Rusije.
Godinama očajavam zbog ovih slepih mrlja međunarodne levice koja zbog
toga gubi dragoceno vreme. Tako je bilo dosad. Ali nova iranska
revolucija pruža nam novu šansu. Žene, studenti i radnici koji se bune
širom Irana su nesalomivi: ne nasedaju na fašizam koji stoji iza
pokušaja režima da se predstavi kao antiimperijalistički, ne izručuju
svoju zemlju hegemoniji Sjedinjenih Država, ni svoju ekonomiju
finansijalizovanom kapitalu. Oni na težak način uče kako da odbiju
pogrešne binarne suprotnosti (neoliberalizam-etatizam,
imperijalizam-autokratija, patrijarhat-konzumerizam). Nadam se i verujem
da će tome naučiti i nas. Još jedan razlog da podržimo njihovu borbu.