Teško je priznati da se ekonomija vaše zemlje raspada i da vas vaši
lideri decenijama obmanjuju da je vaš teškom mukom stečeni životni
standard zaslužen i bezbedan. Teško je predati svoju budućnost u ruke
ravnodušnih stranaca i shvatiti da Evropska unija kojoj ste verovali sve
vreme nešto skriva od vas. Da vas evropski partneri od kojih očekujete
pomoć tretiraju kao lenjivca i štetočinu. Da ekonomske elite u vašoj
zemlji i van nje neprekidno odlažu njen oporavak. Da ste prinuđeni na
duboke i bolne rezove koji ne vode promenama nabolje.
Mi u Grčkoj ovo dobro razumemo. Doživeli smo to početkom 2010. Danas je Nemačka izložena
sličnim poniženjima. Ironija je u tome što u čitavoj Evropi upravo
Grčka najbolje razume koliko Nemačka to nije zaslužila, jer je njena
nevolja posledica zajedničkog, evropskog neuspeha. I da niko, a najmanje
napaćena Grčka, jug Italije, Španija i Portugalija (ili PIGS, kako su nas nekada zvali) – nema razloga da se raduje njihovim mukama.
Duboke promene u Nemačkoj su proizvod ekonomskog modela koji se zasnivao na ograničavanju rasta plata, jeftinom ruskom gasu i naprednim tehnologijama u mašinskoj industriji – naročito proizvodnji motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Takav model je Nemačkoj osiguravao
visoke trgovinske suficite u 4 faze posleratnog razvoja: u periodu
Breton Vudsa, ekonomskog sistema uspostavljenog pod nadzorom Sjedinjenih
Država kojim su ustanovljeni fiksni kursevi valuta i otvoren pristup
tržištima Evrope, Azije i Amerike; zatim, posle Breton Vudsa, u periodu
jedinstvenog evropskog tržišta koje se pokazalo kao veoma unosno za
nemačke izvoznike; ponovo posle uvođenja evra, kada su nemačke robe i
novac preplavili periferiju Evrope zahvaljujući sistemu kreditiranja
kupaca, i konačno kada je glad Kine za gotovim proizvodima i
poluproizvodima iz Nemačke neutralisala pad tražnje na jugu Evrope usled
krize evra.
Nemački građani počinju da se mire s propašću starog
ekonomskog modela i otkrivaju veliku laž koju im njihovi lideri
ponavljaju već tri decenije. Znatni fiskalni viškovi nisu bili rezultat
promišljene ekonomske politike, već propusta da se u godinama niskih
kamatnih stopa investira u čistu energiju, kritičnu infrastrukturu i dve
ključne tehnologije budućnosti: baterije i veštačku inteligenciju.
Zavisnost Nemačke od ruskog gasa i kineske tražnje nije bila dugoročno
održiva. To nisu minorni problemi koji se daju lako rešiti.
Tvrdnje
da je nemački model bio kompatibilan sa evropskom monetarnom unijom
takođe se pokazuju kao lažne. U odsustvu fiskalne i političke unije, EU
je očekivano natovarila mediteranske države, banke i korporacije
dugovima koje nije moguće otplatiti, što Evropsku centralnu banku
primorava da bira između odustajanja od evra i projekta trajnog
prikrivanja bankrotstva.
Građani Nemačke to počinju da shvataju
posmatrajući muke Evropske centralne banke koja će pogrešiti ako
značajnije podigne kamatne stope (usled čega bi Italija i još nekoliko
zemalja implodiralo), a pogrešiće i ako to ne uradi (jer neće uspeti da
inflaciju stavi pod kontrolu). Spasavanje evra zapravo ne bi trebalo da
bude zadatak Evropske centralne banke, a nemački građani sada uviđaju da
su ih političari lagali kada su tvrdili da njihov ekonomski model može
preživeti krizu iz 2008. pod uslovom da sve zemlje evrozone praktikuju
mere štednje. Takođe, pokazalo se da je fobija njihovih lidera prema
stimulusima proizvela trajni socijalizam za oligarhe južne Evrope,
francuske i nemačke bankare i okoštale korporacije.
Nekada davno, oni među nama koji su kritikovali ideju da svaka zemlja evrozone treba da postane kao Nemačka isticali
su da nemački model funkcioniše upravo zato što ga niko drugi ne
primenjuje. Danas, u svetu u kome više nema jeftinog gasa i u kome je
počeo novi hladni rat između Amerike i Kine, nemački model više nije održiv ni u Nemačkoj.
Tačno je da će se nemački izvoz donekle oporaviti zahvaljujući padu
evra. Folksvagen će prodavati više električnih automobila kada se
obnove lanci snabdevanja. BASF će se vratiti u formu kada se pronađu
dodatni izvori energije. Ono što se neće oporaviti jeste nemački model:
veliki deo prihoda Folksvagena odlaziće u Kinu, iz koje dolaze
nove tehnologije za baterije, a ogroman deo vrednosti preseliće se iz
hemijske industrije u sektore vezane za veštačku inteligenciju.
Neki
od mojih nemačkih prijatelja nadaju se da će pad vrednosti evra uspeti
da oživi nemački model. Ali to se neće dogoditi. Zemlje niske štednje sa
strukturnim trgovinskim deficitima, kao što su Grčka ili Gana, imaće
koristi od devalvacije. Zemlje visoke štednje, sa strukturnim
trgovinskim suficitima, neće. Dogodiće se samo to da će siromašni domaći
potrošači subvencionisati bogate izvoznike, suprotno od onoga što je
Nemačkoj potrebno.
Moja poruka nemačkim prijateljima je
jednostavna: ne vredi žaliti za prošlošću. Prevladajte poricanje, gnev i
depresiju i počnite odmah da radite na novom ekonomskom modelu. Za
razliku od Grčke, još imate dovoljno suvereniteta da to učinite bez
dozvole kreditora.
Ali prvo morate razrešiti kritično važnu
političku dilemu: da li želite da Nemačka sačuva politički i fiskalni
suverenitet? Novi model ne može funkcionisati unutar postojeće evrozone.
Ako ne želite povratak na nemačku marku, potreban vam je model koji će
biti ugrađen u jednu do kraja razvijenu, demokratsku evropsku
federaciju. Svaka druga opcija je samo nastavak velike laži koju ste
upravo otkrili.
Project Syndicate, 26.07.2022.
Preveo Đorđe Tomić