Godine 1842, poražena i slomljena Kina poslala je u Nanking svog najvišeg predstavnika, Ćijinga, da se sastane sa Henryjem Pottingerom, nemilosrdnim britanskim kolonijalnim guvernerom, da mu ovaj izdiktira uslove kineske predaje. Sporazumom potpisanim u Nankingu Kina se odrekla svega, a zauzvrat nije dobila ništa, osim poniženja. Sporazum koji je u štampi opisivan kao trgovinski dogovor bio je razlog za veliko slavlje trgovaca u Londonu. Kineskim pesnicima je dao povod da stihovima ovekoveče pretrpljenu sramotu koja do danas proganja ovu veliku zemlju.
Prošlog meseca, poražena i slomljena Evropska komisija poslala je Ursulu von der Leyen na Trumpove terene za golf u Škotskoj da potpiše sličan sporazum. Prikazan je kao trgovinski da bi se prikrila činjenica da je Evropa američkom predsedniku dala sve što je zatražio, a zauzvrat nije dobila ništa osim poniženja. Zanimljivo je da za razliku od Kine 1842, Evropa nije prošla kroz rat. Bilo je dovoljno nekoliko meseci plašenja novim carinama – što je tehnika mučenja koju su zbunjeni evropski čelnici, povodeći se za zbunjenim američkim demokratima, u početku zanemarivali držeći se parole TACOS („Trump Always Chickens Out“ – „Trump se na kraju uvek uplaši i odustane“).
Za evropske pesnike ovo nije tema dostojna stihova o dubokom poniženju koje će decenijama bacati senku na naš kontinent, ali evropski političari su se već izjasnili. „Dan tame“, objavio je François Bayrou, francuski premijer. „Priznavanje slabosti“, rekao je Michel Barnier, pregovarač Evropske unije iz vremena brexita, koji verovatno zna ponešto o vođenju pregovora s pozicija krajnje arogancije.
Elementi trgovinskog sporazuma između EU i SAD krajnje su ponižavajući za Evropu. Roba iz Sjedinjenih Država izvoziće se u Evropu bez carina, dok će evropski izvoz u Sjedinjene Države biti opterećen paušalnom carinskom stopom od 15%, i zapanjujućih 50% za čelik i aluminijum. A to je tek početak.
Evropljani su se obavezali da ukinu sve već postojeće ili planirane poreze na kapital u oblaku velikih tehnoloških kompanija, a ponudili su i velike novčane priloge ne bi li odobrovoljili predsednika: 600 milijardi dolara novih investicija u američku ekonomiju i 750 milijardi dolara za američku naftu i gas dobijene frakovanjem do kraja 2028. To je impresivan ček na 1.350 milijardi dolara – što ne uključuje milijarde koje evropske vlade duguju za američko naoružanje (ako nameravaju da ispune data obećanja o izdvajanjima za NATO).
Dajući takva obećanja Ursula von der Leyen je očigledno zanemarila ključnu lekciju koju je Evropa morala da nauči iz Trumpovog prvog mandata: propust da se Trumpu ponudi gomila novca nosi veliki rizik, ali davanje obećanja koja se ne mogu ispuniti još je opasnije.
Pored toga što Evropska komisija nema načina da natera privatne kompanije da šalju novac u Ameriku, postoji još jedan problem: ni obećani novac ni potrebni kapaciteti ne postoje. Naravno, nemački proizvođači automobila i hemijske kompanije već ulažu u Sjedinjene Države da bi zaobišli Trumpove carine, ali to nije ni blizu obećanih 600 milijardi u sledeće dve i po godine. Što je još gore, najavljena kupovina američkih energenata u vrednosti od 750 milijardi dolara (250 milijardi dolara godišnje u sledeće tri godine) spada u domen fantazije: godišnji izdaci EU za energiju daleko su ispod tog nivoa. Takođe, američki frakeri ne mogu da ponude Evropi toliko nafte i gasa, čak i ako bi Evropljani bili voljni i imali dovoljno novca da ih kupe.
Zar Trump to ne zna? Naravno da zna. Mislite li da je zaboravio neispunjena obećanja Jean-Claudea Junckera? Niko se toga ne seća bolje nego sadašnji američki predsednik, što se može videti iz njegovog pogleda. Sve ovo neopisivo mu prija. Dobiće savršenu priliku da zlostavlja Evropljane koje već dugo mrzi sa strašću koja ne posustaje. Pored toga što je umanjio američki trgovinski deficit i stavio u džep znatne prilive od carina, Trump sada može da se raduje trenutku kada će Evropska unija prekršiti data obećanja. Kada se to dogodi, u poslednjoj godini svog mandata isposlovaće niz novih ponižavajućih ustupaka pozivajući se na prekršene dogovore.
Kada uporedimo trgovinski sporazum EU i SAD sa sporazumom potpisanim u maju između Velike Britanije i Sjedinjenih Država primetićemo da je u pregovorima s Keirom Starmerom Trump bio mnogo nežniji. Ne, to nema veze s ekonomijom. Nije ga motivisala ni anglofilija ili veća odbojnost koju oseća prema Ursuli von der Leyen. S njegovog stanovišta, za takav tretman Velike Britanije postoje mnogo važniji razlozi, dovoljno važni da se zbog njih sukobi s američkim proizvođačima automobila koji ne mogu da veruju da je sada jeftinije uvesti automobil iz Britanije (bez delova proizvedenih u SAD) nego vozilo Forda ili General Motorsa sastavljeno u Meksiku ili Kanadi (iako je većina delova proizvedena u Sjedinjenim Državama).
Šta bi mogao biti motiv iza njegove spremnosti da se izloži oštrim napadima pripadnika MAGA pokreta zarad dobrobiti britanskih proizvođača automobila, od kojih mnogi čak i nisu u britanskom vlasništvu? Najkraće rečeno, uvođenjem paušalne carinske stope od samo 10% (uključujući automobile), što je 5% ispod ekvivalentne stope za Evropsku uniju, uz ukidanje carina na čelik i aluminijum, Trump je iskopao dovoljno dubok jaz između Londona i Brisela da će čak i najzagriženiji zagovornici povratka u Evropsku uniju izgubiti volju da nastave borbu. Raduje ga pomisao da je rezultate brexita, ranog vesnika njegovog prvog izbornog trijumfa, učinio konačnim i nepovratnim.
Pre prihvatanja sopstvene verzije sporazuma iz Nankinga, vođstvo Evropske unije je prošlo kroz četiri faze mirenja sa sudbinom, iste četiri faze kroz koje su prolazili britanski pregovarači iz vremena brexita: od „Uzvratićemo ravnom merom ako se usude da nas pritisnu“, preko „Mogli bismo da uzvratimo ako budemo morali“ i „Nikakav dogovor je bolji od lošeg dogovora“, do „Očajni smo, dajte nam bilo šta“. Dok se u Briselu i evropskim prestonicama rasplamsava debata o odgovornosti za takav ishod, dva pitanja traže odgovor. Gde su evropski lideri pogrešili? I šta su mogli da urade drugačije da bi izbegli poniženje i sprečili još veće ekonomske teškoće?
Pre svega, evropski pregovarači su načinili tri neiznuđene greške u rasuđivanju. Prvo, pretpostavili su da će veličina jedinstvenog tržišta Evropske unije nadjačati svaki drugi faktor. Ali pogrešili su. Ako postoji veličina važnija od svih drugih, onda je to vrednost evropskog trgovinskog suficita prema Sjedinjenim Državama. Činjenica da taj suficit premašuje 240 milijardi dolara godišnje garantuje da će svaki trgovinski rat između Sjedinjenih Država i Evropske unije nužno štetiti Evropi mnogo više nego Americi.
Drugo, kao što je moj kolega Wolfgang Munchau već primetio, Evropljani su precenili značaj deficita Evropske unije prema Sjedinjenim Državama u sektoru usluga kao mogućeg aduta koji će Brisel koristiti u pregovorima. Amerikanci mogu sasvim lepo da žive bez Hermesovih šalova, francuskog šampanjca, grčkih maslina i poršea, dok bez usluga koje im pružaju Google, YouTube, Instagram i WhatsApp Evropljani ne bi izdržali ni sat vremena.
Treće, i ključno, bili su uljuljkani zabludom da će na prvi znak nezadovoljstva na američkim tržištima roba i kapitala Trump morati da odustane. Predugo su se držali uverenja da će carine generisati politički neprihvatljivu stopu inflacije potrošačkih cena i deflaciju na berzama u SAD. To se nije dogodilo iz razloga koje je Brisel trebalo da predvidi.
U situaciji rasta cena potrošačka tražnja u Americi brže reaguje na nagle skokove (ekonomskim žargonom, elastičnija je) nego što je to slučaj s evropskom potrošačkom tražnjom i ponudom evropskih izvoznika. Zato je mercedes proizveden u Nemačkoj uvek bio jeftiniji u Njujorku nego u Štutgartu i zato danas znatan deo tereta carina apsorbuju evropski izvoznici koji na američke potrošače prebacuju tek delić novonastalih troškova, zbog čega je inflatorni pritisak umanjen. Što se tiče američkih berzi, izgleda da su berzanski trgovci trenutno više zaokupljeni investicijama u veštačku inteligenciju, ogromnim poreskim olakšicama koje im je Trump isporučio i dodatnim godišnjim prilivima od carina u vrednosti od 300 milijardi dolara. Previše su opijeni „iracionalnim obiljem“ da bi razmišljali o mogućim lošim makroekonomskim efektima Trumpovog igranja s carinama.
Ali pretpostavimo na trenutak da su lideri Evropske unije sve to predvideli. Osnovno načelo vođenja pregovora kaže da ako ne možete da dozvolite sebi da ustanete od stola bez dogovora, onda nema svrhe ni da pregovarate – bolje je nastupiti kao molilac, poput Ursule von der Leyen. Dakle, šta je Evropska unija mogla da uradi drugačije, s obzirom na to da ne raspolaže luksuzom kineskog pažljivo razvijanog pregovaračkog oružja u obliku retkih minerala i širokog spektra osnovnih dobara bez kojih Amerikanci ne mogu da žive? Evo predloga.
Prvi zadatak Evrope jeste da smisli kako da onih 240 milijardi dolara američkog deficita nadoknadi domaćom agregatnom tražnjom, za slučaj da trgovinski suficit prema Sjedinjenim Državama zaista nestane. Na primer, Evropski savet bi mogao da objavi agregatni proizvodni investicioni program u vrednosti od 600 milijardi evra godišnje koji bi se finansirao izdavanjem obveznica Evropske investicione banke. Sama najava Evropske centralne banke da će po potrebi stati iza obveznice EIB bila bi dovoljna da se troškovi finansiranja zadrže na veoma niskom nivou. Evropa u tom slučaju ne bi više zavisila od Amerike za održavanje agregatne tražnje.
Takođe, Evropska unija treba da odustane od carina i sankcija na ključne kineske zelene i digitalne tehnologije koje je uvela inspirisana potezima Sjedinjenih Država, i treba da postigne dogovor s Pekingom koji će uključivati koordinisane mere za fiskalnu ekspanziju i uzajamne bezbednosne garancije. EU treba da uvede oporezivanje tehnoloških kompanija u oblaku po stopi od 5% na sve digitalne transakcije za kompanije s prihodima većim od 500 miliona evra godišnje (nezavisno od toga gde im je sedište). Takođe, Evropska unija treba da ukine drakonski „zakon protiv zaobilaženja“ prava intelektualne svojine koji su nametnule Sjedinjene Države, a koji narušava slobodnu konkurenciju tako što stavlja van zakona korišćenje jeftinijeg generičkog tonera u vašem štampaču, zabranjuje poljoprivrednicima da sami popravljaju svoje traktore i sprečava osobe s invaliditetom da naprave čak i najmanje modifikacije na svojim kolicima na električni pogon. I konačno, Evropska unija bi mudro postupila ako bi po fazama i postepeno redukovala kupovinu američkog tečnog gasa i oružja proizvedenog u Sjedinjenim Državama.
Činjenica da se o takvim opcijama u Briselu čak i ne razgovara daje jasnu sliku o stanju današnje Evrope. Nastupajući sa suptilnošću buldožera, Donald Trump je jasno pokazao da Evropska unija više nije sposobna da zamisli sebe kao suverenu silu i da je spremna da u atlantističkoj imperiji ne bude ništa više od vazala. Za razliku od Kine 1842, Evropska unija je ovo poniženje izabrala svojom slobodnom voljom.
UnHerd, 09.08.2025.
Preveo Đorđe Tomić