Govor u Evropskom parlamentu na temu „Ekonomski preduslovi mira“, utorak, 10. jun 2025.
Prošle godine bih započeo ovaj govor lamentom o dotad nezamislivoj transformaciji Evropske unije iz mirovnog u ratni projekat. Ali sada je prekasno za lamente. Ratno-huškački govor je osvojio celu EU, uvukao se u njene politike i zarazio ekspertske grupe koje proizvode dominantne evropske narative i stavove.
Nema svrhe jadikovati nad novim činjeničnim stanjem: EU je danas kompletno razvijen ratni projekat koji će nas odvesti u trajni rat ili nas dodatno finansijski oslabiti – a najverovatnije i jedno i drugo. Kao što ću pokazati, vojni kejnzijanizam će Evropu učiniti manje bezbednom, povećati nejednakosti u njoj i dodatno je oslabiti.
Za razmatranje ostaju dva zanimljiva pitanja: Zašto je Evropa odabrala taj put? I kada je već na njemu, šta je naša dužnost prema narodima Evrope, prema Evropljanima, prema miru? Počnimo od početka.
EU kao američki projekat
Uz rizik da naljutim zaljubljenike u Evrope i mitove o njenom nastanku, biću sasvim otvoren: Evropska unija je (još od samih početaka, u obliku Evropske zajednice za ugalj i čelik) američki konstrukt – deo globalnog plana SAD-a koji je uključivao i Breton Vuds, Trumanovu doktrinu i, naravno, NATO.
Većina Evropljana jeste želela da se rat i totalitarizam nikada ne ponove. Ali EU je projektovana u Vašingtonu. Osmišljena je ne kao konkurentno tržište, već kao kartel velikih biznisa kojim upravlja birokratija izuzeta od demokratske kontrole (poznata i kao Evropska komisija) koja nije slučajno smeštena u blizini sedišta NATO-a.
Počevši od 1950, EU se razvijala u skladu sa interesima Sjedinjenih Država – što je neugodna činjenica, kako za uobražene evropske lidere tako i za Donalda Trumpa. Gledajući unazad vidimo da se kroz istoriju EU provlači jedinstvena nit: to je njena ekonomska zavisnost od Amerike. U početku je u velikoj meri zavisila od pripadanja dolarskoj zoni. Posle 1971. zavisi od američkog trgovinskog deficita.
Dakle, na ovaj ili onaj način, duboka zavisnost od SAD-a ugrađena je u arhitekturu Evrope. Zato je potrebno mnogo više od prigodnih izjava – ili nekoliko stotina milijardi pozajmljenih evra uloženih u oružje – da se reši problem evropske zavisnosti od Amerike.
Činjenica da je EU od početka bila zamišljena kao kartel velikih biznisa glavni je razlog zašto su joj bili potrebni fiksni devizni kursevi: valutne fluktuacije destabilizuju svaki kartel i otežavaju održavanje potrebnog nivoa kooperativnosti između uključenih strana.
Od 1950. do 1971. godine Sjedinjene Države su rešavale ovaj problem u ime Evrope. Dokle god je trajao trgovinski deficit u razmeni sa Amerikom, evropski kartel je bio uključen u dolarsku zonu – a njegove valute vezane za vrednost dolara. Međutim, kada su oko 1969. Evropa i Japan počeli da ostvaruju trgovinski suficit u razmeni sa Amerikom, igra je bila završena.
Predsednik Richard Nixon, Donald Trump svog vremena, izbacio je Evropu iz dolarske zone 15. avgusta 1971. Njegov ministar finansija cinično je poručio zaprepašćenim Evropljanima: „Od danas je dolar naša valuta, a vaš problem.“
Onda su se dogodile dve stvari. Prvo, da bi zaštitili kartel velikih biznisa, Evropljani su pokušali da izgrade sopstveni režim fiksnog kursa. Probali su evropski monetarni sistem i evropski mehanizam valutnih kurseva. Ali to su bila loša rešenja koja su špekulanti bez problema zaobilazili. Onda su u očajanju stvorili najštetniju valutu koju je ljudski um ikada stvorio – evro.
Drugi važan događaj je to što se s uvećanjem američkog budžetskog i trgovinskog deficita evrozona pretvorila u neto izvoznu mašineriju pod vođstvom Nemačke, uz pod-ugovorni prenos agregatne tražnje na Sjedinjene Države. Zapravo, američki dvojni deficit je delovao kao usisivač koji je u Ameriku usisavao evropski neto izvoz, kao i profite evropskih izvoznika koje su ovi ulagali u američke državne obveznice, deonice i nekretnine. Tako je po izlasku iz dolarske zone Evropa postala zavisna od američkog deficita. To je bio rezultat Nixonove šok terapije: bezrezervno oslanjanje Evrope na dolarsku zonu završilo se njenom još većom zavisnošću od deficita SAD-a.
Ovde u Briselu vole da kažu da se Evropa razvija kroz krize. To je još jedna zabluda. Kriza 2008. jeste bila naša šansa da Evropsku uniju učinimo održivom i okončamo njenu duboku zavisnost od Sjedinjenih Država. Francuske i nemačke banke su bankrotirale. Raspala su se nemoguća pravila evrozone. Domino efekat događaja u Grčkoj doveo je do bankrota naših vlada.
Bila je to savršena prilika za transformaciju EU iz kartela velikih biznisa, koji se za agregatnu tražnju nužno mora oslanjati na SAD, u funkcionalnu i iznutra uravnoteženu federaciju. Umesto toga, evropski radikalni centar (i desni i levi) odlučio je da sve promeni da bi sve ostalo isto. U tom smislu napravili su najgori mogući izbor: univerzalne mere štednje za većinu, uz besomučno štampanje novca za finansijere i veliki biznis.
Šta se događa kada smanjite dohodak većine i date milijarde nekolicini? Budući da su mnogi postali previše siromašni da bi kupovali robu visoke dodate vrednosti, biznis prestaje da ulaže u proizvodni kapital – a bogati koriste besplatan novac za pumpanje cena nekretnina, deonica, bitkoina, umetničkih dela, imovine uopšte.
Prirodni rezultat su ubitačni nivoi nejednakosti i duboko nezadovoljstvo građana. Ljudi padaju u očaj. Toliko da su čak glasali da radikalni progresivci kao što sam ja uđu u Evrogrupu. Onda su nas užasnuti Brisel i Frankfurt izbacili, isto kao što su naterali gospodina Ciprasa da sruši sopstvenu vladu, ne tenkovima, kao 1967, već uz pomoć banaka – što se, zapravo, i ne razlikuje mnogo. Državni udar je državni udar.
Simbioza dva autoritarizma
Pogodite šta je onda bilo: baš kao u međuratnom periodu, na sceni su se pojavili ksenofobni ultradesničari. Bio je to dar s neba za beznadežno nepopularni radikalni centar čiji su političari dobili priliku da ucene birače izborom: oni ili mi. Bio je to dar s neba i za ultradesničare kojima je radikalni centar potreban za nametanje politika štednje, koje proizvode nezadovoljstvo i bes koji ultradesničarima donose glasove. Drugim rečima, Macron i Le Pen treba da na noćnom stočiću drže uramljenu sliku onog drugog i da se svake večeri pre spavanja mole za dobro svog najvećeg protivnika.
Dimna zavesa
Liberalni totalitarizam i ultradesničarski ksenofobni totalitarizam su saučesnici i hrane se jedan drugim. S druge strane, štednja za većinu i štampanje novca za nekolicinu iscrpljuju produktivne temelje Evrope, njenu društvenu strukturu, njen osećaj svrhe. Tako je Evropska unija izgubila svaki legitimitet koji je mogla imati u svojoj javnosti.
Onda su vodeći liberalni totalitaristi jednu za drugom i bez uspeha predložili nekoliko velikih novih inicijativa. Svi pamtimo neuspeli Junckerov investicioni plan, bankarsku uniju i zeleni program. Sada im se na smetlištu istorije pridružio i Draghijev izveštaj.
Najavljivane su impresivne brojke koje se nikada nisu ostvarile. To je bilo neizbežno. Sve dok naši lideri odbijaju da prihvate političku uniju koja može da podrži funkcionalnu i makroekonomski relevantnu evro-obveznicu, neće biti moguće obezbediti novac za finansiranje potrebnih ulaganja. Čak i kada su u vreme pandemije najzad pristali na zajedničko zaduživanje, ujedinili su se zajedničkim dugom, a ne zajedničkim ciljem.
Svaka velika inicijativa završavala se propašću i dimnim zavesama iza kojih se skrivala nemoć Evrope. Rezultat? Posle 15 godina praktično nepostojećih neto investicija u proizvodnju, Nemačka se deindustrijalizuje, kao i istočna i srednja Evropa, Austrija i severna Italija. Politička paraliza se produbljuje usled fiskalnih pritisaka. Neofašizam i ksenofobija su svuda u porastu. U trenutku kada Donald Trump odustaje od Evrope, raste zavisnost Evrope od Amerike. Ostatak sveta Evropu doživljava kao tužan primer neuspeha, kao iritantnu i irelevantnu tvorevinu.
U tom tužnom okruženju naši veliki i dobri lideri sada imaju novu upitnu ideju za još jednu veliku inicijativu: pošto je zeleni program mrtav, a Fond za oporavak potrošen, zašto ne bismo isprobali vojni kejnzijanizam?
Ludosti vojnog kejnzijanizma
Dame i gospodo, vojni kejnzijanizam uspeva u Americi zato što ona ima federalne institucije, monetarni suverenitet, fiskalnu moć, tehnostrukturu i objedinjen proces nabavki, što je ključno za funkcionisanje vojnog kejnzijanizma. Evropa nema ništa od toga, a nema ni lidere zainteresovane da to obezbede. Zato vojni kejnzijanizam u Evropi ne može uspeti.
I hvala bogu što ne može. Jer kad bi to bilo moguće, Evropa bi morala da oponaša Ameriku i započinje novi rat svake godine da bi se zalihe municije, projektila i tako dalje potrošile i da bi se opravdale velike nove porudžbine potrebne za održavanje vojnog kejnzijanizma u životu.
Ali uprkos tome i pored toga što je nefunkcionalan – vojni kejnzijanizam će poslužiti svrsi. To je rešenje za Volkswagen, na primer: pošto više ne može da prodaje automobile, čitave proizvodne linije može predati Rheinmetallu da na njima proizvodi tenkove Leopard, koje će Ursula von der Leyen onda prodavati Grčkoj i Italiji, kojima ti tenkovi niti trebaju niti ih žele.
Vojni kejnzijanizam će biti još jedan veliki neuspeh Evrope, a pre toga će dodatno osiromašiti naše države i dodati još ulja na vatru u kojoj nestaju ljudski životi i snovi na ukrajinskim poljima smrti.
Biću sasvim otvoren. Nijedan od stvarnih neprijatelja Evrope ne trese se od straha gledajući kako se zaostala i zadužena Evropa sprema da uloži milijarde evra u oružje. Naprotiv. Vojni kejnzijanizam će završiti kao nova verzija programa štednja za mnoge i štampanja novca za malobrojne. To će Evropu učiniti još slabijom, a rat u Ukrajini će se produžiti, suprotno deklarisanom cilju pružanja podrške Ukrajini.
Predaja Evrope NATO-u i njena uloga u Ukrajini
Sada će se sa galerije za novinare čuti ljutiti povici: Ali Rusija nam je pred vratima. Evropa je u opasnosti. Treba li da ostanemo bespomoćna sada kada nas Trump napušta? Moj odgovor je jasan: ekonomsko propadanje Evrope u pokušaju primene vojnog kejnzijanizma, koji će doneti nove programe štednje i matematički neumoljivo učiniti Evropu ekonomski još slabijom, neće doprineti njenom snaženju.
Da ne zaboravimo, Evropa već ima 1,5 milion muškaraca i žena u uniformama, a u prethodnoj deceniji potrošili smo 2,7 triliona evra na odbranu – u periodu u kom su naša ulaganja u produktivne delatnosti bila ravna nuli. Sada NATO traži da trošimo tri puta više, što je potpuno suludo, s obzirom na to koliko rasipno je potrošeno onih 2,7 triliona evra.
U tom smislu, prepuštanje evropske spoljne i odbrambene politike NATO-u i dalje uvećanje neodrživog duga da bi se udovoljilo zahtevima predsednika Trumpa najsigurniji su način da se Evropa učini još zavisnijom, manje bezbednom, ružnijom i tužnijom.
To je kontekst u kome zabrinuti briselski moćnici pokušavaju da sačuvaju svoja radna mesta i uvećaju budžete ponavljajući laži o tome da je NATO morao da se proširi da bi odvratio rusku agresiju. To je daleko od istine: kao svaka mafija, NATO se širi da bi izazvao nesigurnost, a onda nam prodavao svoju zaštitu.
Znači li to da je Putin bio u pravu kada je napao Ukrajinu? Naravno da ne. To znači da su NATO i Putinov režim saučesnici. Oni su potrebni jedan drugom u zajedničkom produbljivanju konfrontacije koja jača obe strane – na štetu Europe.
To takođe znači da svako ko je zaista zainteresovan za bezbednost i prosperitet Evrope, mora odbaciti laž da se Rusija sprema da nas napadne – ona to ne može čak i da hoće. On mora neumorno raditi na suzbijanju evropskog vojnog kejnzijanizma i mora se posvetiti evropskom mirovnom procesu koji će zaplenjeni ruski novac koristiti ne kao kasicu prasicu za još beskorisnih Leoparda i raketa Leonardo, već kao adut u pregovorima o okončanju ukrajinskog rata u kontekstu sveobuhvatnog mirovnog sporazuma između EU i Rusije.
Što se tiče političara u ovom gradu, koji se izgleda neće smiriti dok ne vide Rusiju na kolenima, mogu samo ovo da im kažem. Ako ste zaista hteli da oslabite Rusiju, da je bacite na kolena, trebalo je da se potrudite da je uvučete u evrozonu. Evro bi jednim udarcem uništio proizvodnu bazu Rusije, zadužio bi njen narod i državu i naterao lidere da se zapute u Brisel i Frankfurt s prosjačkim šeširom u ruci. Mislite da se šalim. U ovoj šali ima previše istine da bi bila smešna.
Da rezimiram dosadašnje izlaganje. Ekonomska stagnacija Evrope proizvod je njene zavisnosti od američkog deficita. Ta zavisnost je dovela do saučesništva Evrope u decenijskom američkom projektu izazivanja rata u Ukrajini.
Sada kada se SAD povlače, naši lideri kao muve bez glave jurcaju okolo i traže način da spreče uspostavljanje mira u Ukrajini da bi iskoristili vojne budžete za podršku posrnulom kartelu velikih evropskih biznisa.
Gaza i moralni pad Evrope
Dame i gospodo, dok danas govorimo ovde, Evropa se strmoglavljuje u još jednu moralnu crnu rupu: to je saučesništvo u palestinskom genocidu. Nije u pitanju samo sramota zbog gospođe Ursule von der Leyen koja je pozirala kao navijačica ispred tenkova izraelske genocidne vojske nekoliko sati pre njihovog ulaska u Gazu.
Evropska unija nije saučesnik samo zbog svoje podređenosti Sjedinjenim Državama. Evropska unija i sama podržava i finansira ratne zločince. Direktno. Cinično. Bez griže savesti. BNP PARIBAS i ALLIANZ kupuju izraelske državne obveznice kojima se finansira izraelska mašina za mlevenje mesa na okupiranim palestinskim teritorijima. MAERSK je glavni transporter vojne mašinerije koja operiše u Gazi. Od 2007. godine Evropska unija je usmerila 2 milijarde evra na finansiranje istraživanja u izraelskim institucijama koje proizvode sredstva kojima se Palestinci etnički čiste, gađaju, ubijaju i sakate.
Ali događa se nešto još strašnije: neke od naših vodećih institucija finansijski zavise od podrške izraelskom genocidu. Ako bi Evropa izvršila svoju dužnost i sankcionisala Izrael, Tehnički univerzitet u Minhenu bi izgubio 195,4 miliona evra iz EU programa HORIZON koji finansira sprovođenje zajedničkih istraživačkih projekata s izraelskim institucijama.
Dame i gospodo, krivica Evrope je ogromna. Ovde su počeli pogromi nad Jevrejima, ovde u Evropi. Evropljani su sprovodili genocide širom Afrike, u Americi, u Australiji. Zasnivajući EU kao mirovni projekat, pokušali smo da se iskupimo za genocide iz prošlosti. Ali naša zavisnost od SAD i sklonost naše vladajuće klase da profitira od imperijalizma čine to nemogućim – i zato je na našim rukama ponovo krv nevinih ljudi iz Gaze, Ukrajine, Sudana, Libije, Jemena, Sirije.
Tako se totalitarizam vratio u Evropu. Kada su mi nemačke vlasti zabranile ulazak u Nemačku zbog „zločina“ učešća u organizaciji konferencije s nemačkim Jevrejima na temu „Pravedni mir na Bliskom istoku“, to nije bila slučajnost. U puštanju reka palestinske krvi da nesmetano teku videli su dobru priliku da operu ruke od krivice za holokaust, za drugi nemački genocid u Namibiji, za belgijske zločine protiv čovečnosti u Kongu…
Upozorenje je jasno: ekonomska stagnacija dovodi do huškanja na rat, koje dovodi do oživljavanja mentaliteta evropskih belih doseljenika. Ova Evropa je toliko duboko pala da se ne može lako izvući iz tog procepa. Evropski liberalni totalitarizam, čije smo najgore užase iskusili u Grčkoj pre deset godina, sada se proširio svuda i širom otvorio vrata ksenofobnom, ultradesničarskom totalitarizmu. Vreme je da ustanemo protiv oba oblika totalitarizma. U ime naroda Evrope.
Šta da se radi
Dakle, šta se mora uraditi? Pođimo od razumevanja sledećeg. Ekonomski preduslov za mir je odvajanje evropske ekonomije od američkih ratova. Za to je potrebno jednom zauvek prekinuti evropsku zavisnost od Amerike. To podrazumeva okončanje evropske zavisnosti od neto izvoza, što podrazumeva ponovno uspostavljanje ravnoteže evropske ekonomije kroz nova produktivna zelena ulaganja, prestanak strukturne štednje, kraj ludila „tržišta“ električne energije inficiranog kartelima, nova monetarna zajednička dobra kojima bi se ukinuo monopol banaka nad plaćanjima i uvela lična dividenda za sve, kao i novi dogovor EU i Kine koji nas oslobađa američke agende intenziviranja besmislenog novog hladnog rata na našu štetu.
Samo preoblikovanjem evropske političke ekonomije možemo okončati beskrajnu fragmentaciju koja podstiče rat i totalitarizam. I sramotu zbog činjenice da nas predvode navijačice genocida i večnog rata s Rusijom kao što su Ursula von der Leyen i Kaja Kallas.
Kako to postići? Na dva načina. Prvo, treba nam verodostojan plan Evrope za koju se vredi boriti. Drugo, moramo organizovati kampanju građanske i državne neposlušnosti u našim zemljama i potencijalno u Evropskom savetu dok naš plan za Evropu ne dobije priliku.
Mi, DiEM25, već decenijama radimo na tom planu – na zelenom nju dilu za Evropu – i rado ćemo ga podeliti s vama, tako da ga možete proširiti, revidirati i prilagoditi. Vi, Pokret 5S i druge stranke širom Evrope koje žele da učestvuju, imate organizaciju koja nama nedostaje da bismo zajedno s našim MERA25 transnacionalnim strankama zajednički pomogli organizaciju kampanje građanske i državne neposlušnosti bez koje neće biti promene, jer ništa drugo ne može sprečiti sekularno propadanje Evrope, Italije, Grčke, čak i Nemačke.
Zaključak
Da zaključimo, sedamdeset pet godina Evropske unije kakvu poznajemo pokazuje da se nalazimo pred teškim izborom. Jedna mogućnost je Evropa zavisna od Sjedinjenih Država, ratnohuškačka i zaostala. Druga opcija je nezavisna, nesvrstana, prosperitetna i zelena Evropa.
U pitanju je izbor između Komisije s kadrovima kao što je von der Leyen, koja podržava genocid, ometa mir, nezakonito briše istoriju razmenjenih poruka s Pfizerom, lobira za Lockheed Martin i uzima zajmove koje ne možemo vratiti za kupovinu oružja koje nam ne treba, dok ljude i planetu osuđuje na besparicu – i evropskih institucija optimizovanih za borbu protiv sirove moći u korist zajedničkog prosperiteta.
Jedna mogućnost je potčinjavanje upravnim odborima Rheinmetalla, Leonarda i Pfizera, uz zanemarivanje poreskih utočišta u kojima se kriju ratni profiti i neplaćeni porezi, dok naše obalske straže osuđuju izbeglice na smrt – a druga mogućnost je Evropa racionalnog, dakle radikalnog, humanizma.
Da bismo uopšte stigli do tog izbora, naš neposredni zadatak mora biti okončanje rata, okončanje genocida i ukidanje novog programa štednje pod velom vojnog kejnzijanizma, pre nego što za sve bude prekasno.
DiEM25, 10.06.2025.
Preveo Đorđe Tomić