Kad je Emmanuel Macron uverljivo pobedio Marine Le Pen i osigurao novi mandat 2022. godine, liberalni establišment je bio u ekstazi. Njihova ocena da je centar ipak izdržao bila je očekivana koliko i neutemeljena. Zapravo, zahvaljujući novom Macronovom mandatu ultradesnica je postala vodeća politička sila u Francuskoj. Prošle sedmice, Mark Carney i Anthony Albanese su porazili svoje trampističke protivkandidate i osigurali premijerska mesta u Kanadi i Australiji. Verovatno će se uskoro pokazati da je novi talas vesti o oživljavanju političkog centra još jedna centristička zabluda.
Nekada davno bilo je razumno očekivati da će se birači, koji možda razmišljaju o davanju glasa ultradesničarskim kandidatima da bi kaznili centriste čijim politikama nisu zadovoljni, prizvati pameti onog trenutka kada se učini da postoji šansa da ultradesnica zaista osvoji vlast. To se dogodilo u Francuskoj 2002. godine. Socijalisti srednje klase, mladi ekolozi i komunisti iz radničke klase stali su na biralištima uz konzervativce i 82% glasova dali desničaru Jacquesu Chiracu da ultradesničar Jean-Marie Le Pen – otac sadašnje liderke francuske ultradesnice – ne bi ušao u Jelisejsku palatu. Ali to nije ono što se dogodilo u Francuskoj pet godina kasnije, ili u Kanadi i Australiji prošle sedmice.
Godine 2002, šest godina pre bliskog susreta s mogućom kliničkom smrću zapadnog kapitalizma, Chirac je porazio Le Pen zato što su socijalističke i komunističke stranke pozvale svoje glasače da mu daju glas. Pod sloganom „Danas glasamo za, sutra ćemo protiv!“, birači kritični prema establišmentu glasali su za predstavnika tog istog establišmenta da bi sprečili pobedu neofašiste. Glasajući tako ostali su verni strankama levice. Ovog puta Emmanuel Macron je pobedio tako što je uništio stranke levice.
Glasači iz radničke klase, oni koji su trpeli posledice centrističkih politika štednje, ljuti su na Macrona, bivšeg bankara, koji je uvodio „zelene“ poreze dok je svojim prijateljima iz viših slojeva buržoazije davao poreske olakšice. Pošto nije bilo druge ponude, odlučili su da masovno podrže Le Pen. I tada se dogodilo nešto neobično: Macron i Le Pen su postali međusobno zavisni, usprkos velikoj uzajamnoj netrpeljivosti. S nametanjem novih mera štednje nezadovoljstvo većine bilo je sve dublje, a podrška za Le Pen sve masovnija. Što je podrška ultradesnici bila snažnija, to je Macron bio glasniji u pozivima antifašistima da zapuše nos i daju mu glas, ne bi li sprečili Le Pen da se dokopa vlasti.
Zahvaljujući jačanju te dinamike međuzavisnosti, ultradesničari su na parlamentarnim izborima u junu 2024. osvojili neverovatnih 40% glasova. Na horizontu nema ničega što bi upućivalo na zaključak o bliskom kraju takve dinamike. Zato će istorija verovatnije zapamtiti Macrona kao rušitelja liberalnog centra, a ne kao njegovog spasioca.
Vratimo se na nedavni ubedljivi poraz desničarskih stranaka u Kanadi i Australiji koje su bez uspeha pokušale da uzjašu talas trampizma. Mark Carney i Anthony Albanese su pobedili zato što im je predsednik Trump praktično onemogućio da izgube. Preteći pripajanjem Kanade i uvođenjem carina Australiji, koja ne samo da nikada nije propustila priliku da se nakloni i udovolji svakom hiru Vašingtona, nego ima i deficit u trgovini sa Sjedinjenim Državama, Trump je praktično osigurao da njegova kanadska i australijska kopija izgube na izborima. Ali, ispod površine Carneyjeve i Albaneseove pobede nije teško uočiti društvene trendove slične onima koji su Macronov trijumf pretvorili u Pirovu pobedu.
Posle 11 godina na vlasti u Kanadi, liberali nisu uspeli da privuku delove radničke klase koji su ostali uzdržani ili su glasali za konzervativce. Dobili su neveliku većinu tako što su u Macronovom stilu kanibalizovali sve što stoji levo od centra (NDP i Parti Québécois). U Australiji je uverljivom pobedom laburista zamagljena činjenica da su pobedili s istorijski najnižim postotkom primarnih glasova. Iako su osvojili većinu u radničkim predgrađima Sidneja i Melburna, laburisti su podbacili u imigrantskim zajednicama koje su nekada bile njihovi najpouzdaniji glasači. Kao i u Kanadi, australijski centristi su pobedili uz pomoć jedine preostale sile levo od centra, Zelenima, ali su loše prolazili u duelu sa značajnim brojem desno orijentisanih nezavisnih kandidata (tzv. Teals).
To je veoma slično političkoj dinamici u Francuskoj. Ono što te sličnosti čini fascinantnim jeste njihovo prisustvo u inače veoma različitim zemljama. Ekonomija Francuske blisko je povezana s Nemačkom i ostatkom Evropske unije. S druge strane, Australija i Kanada su ekonomije zasnovane na eksploataciji resursa, integrisane u energetsko-industrijsko-vojni kompleks Sjedinjenih Država.
Zahvaljujući geografskom položaju, oko 75% izvoza Kanade završava u Americi. Takođe, iznos direktnih kanadskih investicija u Ameriku veći je od investicija Amerike u Kanadu. Što se tiče geografski izolovane Australije, njena ekonomija je takođe vezana za američke konglomerate, ali ne tako direktno. Australijske rudarske kompanije već dugo vade fosilna goriva i velike količine crvene zemlje koja se isporučuje u Japan i Kinu. Ali intenzivna trgovina s dve azijske supersile uslovljena je time što Amerika iz Kine i Japana dobija dva ključna resursa: to su industrijska roba i štednja.
Zato su politički trendovi u Kanadi i Australiji slični onima u Francuskoj. Uprkos velikim razlikama, sve tri ekonomije povezane su sa istim američkim globalnim mehanizmom za recikliranje viškova. Duboka kriza tog mehanizma usmerava njihovu politiku na način koji je nepovoljan za srednjoročne izglede centrista. Političari poput Macrona, Carneya i Albanesea mogu ostvariti impresivne pobede, ali nemaju dugoročni plan za zaustavljanje pada svog uticaja na sve nezadovoljnija biračka tela. Godinama su ta biračka tela trpela loše i manje vidljive posledice globalnog mehanizma recikliranja – mehanizma koji je ovim zemljama nekada osiguravao stabilnost i rast.
Suština tog globalnog mehanizma (koji sam jednom nazvao Globalnim Minotaurom) sasvim je jednostavna. Počevši od sedamdesetih godina, američki deficit u Istočnoj Aziji (prvo u Japanu, zatim u Kini) i Evropi (prvenstveno Nemačkoj) obezbeđivao je tražnju za proizvodima ovih zemalja. Zauzvrat, Evropska unija, Japan i kasnije Kina, slali su svoju akumuliranu dobit na Vol strit gde se ona reciklirala u američki privatni i javni dug, deonice i nekretnine. Jedan kineski zvaničnik mi je jednom opisao taj mehanizam kao „tajni dogovor“. „Naš tajni dogovor s Amerikancima“, objasnio je, „čini visok trgovinski deficit Sjedinjenih Država koji održava visoku tražnju za našim proizvodima. Naši kapitalisti veći deo svojih superprofita u dolarima ulažu u finansijski sektor, osiguranje i nekretnine u SAD. Kada je taj proces uspostavljen, Amerika je veliki deo industrijske proizvodnje prebacila na naše obale.“
Problem s takvim globalnim mehanizmom recikliranja je u tome što proizvodi sve naglašenije neravnoteže: sve veći trgovinski deficit za SAD i sve više akumulirane štednje za severnu Evropu i istočnu Aziju. Takve neravnoteže ne mogu rasti unedogled. Slom je neizbežan. Što se ovaj duže odlaže, to će udar biti jači – to je istina koju centristi odbijaju da priznaju, čak i kada im ruši kuću.
Najveća Trumpova prednost je otvaranje gorućeg pitanja koje centristi odbijaju da postave: šta sledi posle „tajnog dogovora“? Šta će se dogoditi kada razmere neravnoteže sagrađene na američkom trgovinskom deficitu postanu neodržive? Scott Bessent, Trumpov ministar finansija, sažeto je to rekao u govoru održanom u MMF-u: „Kuda god da pogledamo, u današnjem međunarodnom ekonomskom sistemu vidimo neravnotežu… Sadašnji status quo velikih i postojanih disbalansa je neodrživ… Dugotrajno neodmereno oslanjanje na Sjedinjene Države kao generatora tražnje proizvelo je neuravnoteženu globalnu ekonomiju.“
Predložena rešenja su možda pogrešna, polovična, čak i sumanuta, ali Trumpov tim je bar locirao problem. Možda glasači ne razumeju kako im te neodržive neravnoteže otežavaju život, ali dovoljno su intuitivni da naslute da su Trumpovi ljudi bar pronašli problem, za razliku od centrista koji se prave da ga nema.
Bessenta i ostatak Trumpovog ekonomskog tima centristi prikazuju kao neandertalce, što je neoprostivo. Zaboravljaju da su oni isti ljudi koje slave kao arhitekte globalizovanog kapitalističkog poretka, poretka za kojim sada žale, odavno upozoravali šta ih čeka. Bio je 10. april 2005, dan kada loše vesti nikoga nisu interesovale. Paul Volcker, čovek koji je osmislio razorni Nixonov šok i bio na čelu Federalnih rezervi tokom formativnih godina „tajnog dogovora“, najavio je ono o čemu Bessent danas govori:
„Priča o ekonomskom uspehu Sjedinjenih Država je priča o ogromnom i rastućem prilivu kapitala iz inostranstva koji iznosi više od 2 milijarde dolara svakog radnog dana, i nastavlja da raste… Mi se kao zemlja ne zadužujemo svesno, mi ne prosimo. Ne nudimo čak ni atraktivne kamatne stope, ne dajemo kreditorima garancije i zaštitu od rizika slabljenja dolara… Punimo naše prodavnice i garaže proizvodima iz inostranstva, a zahvaljujući oštroj konkurenciji cene ostaju stabilne. To nam pomaže da kamate održimo na niskom nivou, uprkos maloj štednji i brzom rastu. Sve to prija našim trgovinskim partnerima, poput Kine, koji u velikoj meri zavise od ekspanzije našeg tržišta. Centralne banke zemalja u razvoju uglavnom su spremne da gomilaju sve više i više dolara, valute koja je najbliže nečemu što se da opisati kao međunarodna valuta… Problem je u tome što taj naizgled udobni aranžman ne može trajati unedogled.“
Tri godine kasnije, Vol strit je doživeo krah. Usledile su dve decenije centrističkog poricanja, finansiranog štampanjem ogromne količine novca za malobrojne i oštrim merama štednje za većinu. Pošto su Volcker i njemu slični zalaganjem centrista potisnuti na marginu, političko središte je počelo da se urušava širom zapada – pri čemu su se deficitarne zemlje poput Francuske, Kanade, Australije i Ujedinjenog Kraljevstva (da ne pominjem moju Grčku) našle bliže središtu oluje. Bilo je samo pitanje trenutka kada će se pojaviti neko kao što je Trump, kao neizbežan rezultat odbijanja centrista da priznaju da je „tajni dogovor“, globalni mehanizam recikliranja viškova, praktično mrtav – kao što je bio i njegov prethodnik, sistem iz Breton Vudsa, i pre nego što ga je predsednik Nixon zvanično ukinuo 1971. godine.
Naravno, mala je verovatnoća da će Trumpove politike ponovo uravnotežiti svetsku ekonomiju. Deo proizvodnje će se vratiti u Ameriku, ali automatizacija će doneti dalji rast nezaposlenosti. Rastuće rente od kapitala u oblaku za velike tehnološke kompanije dodatno će potkopati mogućnost ponovnog uspostavljanja ravnoteže. Kina će verovatno nastaviti svojim putem i postepeno transformisati BRICS u sistem sličan Breton Vudsu, utemeljen na juanu. Evropska unija neće uspeti da uravnoteži svoju makroekonomiju i nastaviće da tone u stagnaciju. Klima planete će se potpuno poremetiti.
Ali, i pored toga što Trumpova politika možda neće dati rezultate u Sjedinjenim Državama, Francuskoj, Australiji, Kanadi, ili bilo gde drugde, njegova spremnost da nešto preduzme povodom nefunkcionalnog globalnog sistema dovoljna je da mu kod kuće osigura političku podršku za autoritarizam bez presedana; u inostranstvu, sukob s Kinom će dovesti u pitanje dugoročne izglede za opstanak naše vrste. S druge strane, zarobljeni u zabludi da se „tajni dogovor“ može održati, centristi ostaju osuđeni na poraz, čak i kada pobeđuju.
UnHerd, 06.05.2025.
Preveo Đorđe Tomić