Reagovanja i osude od ministra unutrašnjih poslova do jednog dela javnosti upravo potvrđuju da se u prave uzroke ne ulazi. To prati javnu scenu u Srbiji godinama i ovaj sjajni kolumnista Vremena i sagovornik Peščanika je ipak dobro prošao. U regovanjima se zapaža da su bezmalo svi solidarni s njim, ali šta je to što prati i Peščanik i Republiku godinama, čiji saradnici dobijaju „poslednje opomene“, ostalo je do danas bez nekog smislenijeg odgovora. Istina je, pominje se da nalogodavci ovoga nasilja nisu otkriveni, a oni skoro i neće biti otkriveni, jer u zemlji u kojoj pravosuđe ne funkcioniše do naredbodavaca se inače teško dolazi. Malo to pravosuđe zanimaju poznati mentori i inspiratori ovih postupaka, a oni su bukvalno poznati: kada u Narodnoj skupštini Srbije poslanik Zoran Krasić nabraja po imenu i prezimenu sve neprijatelje, to se drugačije ne može razumeti nego kao mentorsko uputstvo šta činiti na javnoj sceni. Istini za volju, sada se pominje desničarska organizacija Obraz, ali ni time se nije mnogo reklo, jer dečaci koji su uhapšeni ne ostavljaju utisak nekoga ko samoinicijativno to radi, i opet smo tu gde smo – puno znamo i puno toga ne znamo.
Ako se u zemlji kakva je Srbija objavljuje dvadesetak i više izdanja Protokola sionskih mudraca i Ljotićevi spisi, onda se ne treba čuditi posledicama koje iz toga slede. Prostije rečeno, ovi dečaci nisu sami, i koliko god to delovalo paradoksalno, i sami su žrtve u ovom vrzinom kolu organizovanog nasilja koje pogađa medije. To je sasvim prepoznatljiv totalitarni obrazac prema kojem za sve komplikovane probleme u društvu postoje jednostavna rešenja. Postoje takva rešenja, ali ona nisu ta rešenja, jer i sama izviru iz osećanja nemoći desničarskih grupa i grupica, a u tom osećanju nemoći rađa se najstrašniji oblik nasilja – slepo nasilje nad nedužnima. Ako u glasilu Obraz sarađuju istaknuti pravnici i vođe političkih partija kakav je V. Koštunica, onda se ne treba čuditi što su posledice takve kakve su. Čini se i mentorima i inspiratorima, pa naravno i najmljenim izvršiocima, da imaju rešenje za sve probleme, pa i za „status“ Kosova, ali oni ga zapravo nemaju i tu dobijamo jednu paradigmu da se primitivizam nameće kao nekakav modus vivendi. Uzaludna je retorika da li ovi dečaci nešto čitaju i znaju – oni ništa ne čitaju i malo šta znaju – jer nije ovde reč o znanju i neznanju. Ovo nasilje mentori planiraju na više nivoa.
Smisao ovog nasilja je u njegovom besmislu, u nameri da se ućutka slobodna reč i da se zastraši onaj koji drugačije misli. Zanimljivo je i dobro poznato da se i mentori i inspiratori i izvršioci u ovom vrzinom kolu jasno prepoznaju po crkveno-pravoslavnoj ikonografiji do koje im je posebno stalo. I tu smo kod problema koji malo ko rešava, a on se sastoji u sledećem: da se SPC nije ogradila od ovakvih, nego je pristala da o tome ćuti. A ćutanje ovakve vrste se skupo plaća. Evo već nekoliko meseci i pred crkvom i u crkvi – ogormne gomile sličnih koji brane „ljudska prava“ vladike Artemija – okupljaju se i okreću protiv crkve. Ta posledica malo koga zanima, i stoga su patetične reči osude ovoga što se dogodilo Teofilu Pančiću nedovoljne. Naravno, država je u više navrata obećavala da će zakonima i zakonskim uredbama to sprečiti tako što će zabraniti ekstremne desničarske organizacije. Ali to je lako reći – i mnogo puta je rečeno – ali ni milimetar u pravcu napred nije učinjeno, tako da je i država ne neki način talac ovih organizacija, grupa i grupica koje grade sliku Srbije pred Evropom i svetom. Dobro je što se ovoga puta ne koristi reč huligani, niti se koristi reč klerofašisti, jer zapravo u ovom vrzinom kolu postoje naredbodavci koji sigurno nisu huligani, postoje inspiratori i mentori koji deklarativno nisu ni fašisti ni klerofašisti. Ako bi se desilo – a i to nije isključeno – da do ubistva nekog novinara dođe, ili do besmislenog zastrašivanja koje prati Republiku, onda bi trebalo tražiti nalogodavce, a za to su potrebni sud i pravosuđe. A kako tu stojimo, dobro je poznato i do naredbodavaca se neće brzo doći, jer oni nisu tako naivni da bi se lako pokazali, zaštićeni svojim titulama i partijama na čijem čelu stoje. I tako je sva prilika da ćemo dugo ostati u ovom vrzinom kolu organizovanog nasilja koje odavno potresa medijsku scenu Srbije.
Mi koji pratimo ono što recimo Teofil Pančić piše, nemoćni smo da uđemo u ovo vrzino kolo, jer su oni izabrali metod koji ima „patriotsku boju“. U tom smislu, T. Pančić je dobro prošao jer je ostao živ, ali je dobar deo medijske slobode zasigurno mrtav.
Tekst preuzet sa prijateljskog portala www.pescanik.net