или: за једну могућну етиолошку студију
Породици Ирфана Хорозовића
Не бих се ни упуштао у ову полемику – ако је о било каквој полемици уопште могућно говорити – јер текст Горана Дакића, (објављен, притом, на њему мрском писму: „Buncanja latiničnog Ercega“), написан је у очајном и очајничком покушају да се опонаша горштачки начин Марка Вешовића, а подсећа пре на редудантну логоареју испљуцкану на шанку уз чашицу крље; јер просто сматрам да са „das Man“-ом не треба расправљати, но одвећ је ту стилског хохштаплеризма у виду папаштакања [1] чији колоквијални манир(изам), шарлатанизам и ноншалантност заправо појачава свеопшти утисак метафизичке језе која се из тачке Дакићевог „текста“ шири у више праваца – управо оне врсте метафизичке језе о којој је говорила непрежаљена Мирјана Миочиновић – да би се могло остати равнодушним, или се квијетистички повући, па не одговорити, најдобронамерније, из дубине (мог) етнички нечистог бића, и напокон не упозорити на тај наизглед беневолентни опскуризам који подсећа на реторику српских националиста и свих иридентистичких варијанти и варијација из времена сумрака на простору бивше Југославије, тако да мој текст и није више, и само, одговор Дакићу, већ покушај да се, по тисућити (од стслов. тꙑсѫща, одн. рус. тысяча), да се, дакле, по хиљадити пут, упозори – „das Man“. [2]
Не бих се ни упуштао у ову полемику… јер упркос што моје огорчење пре да нараста – (а то нису она огорчења која јачају и због којих се корача лакше,) овај пут – ипак – настојаћу да се суздржим и да на Горана Дакића – не – применим оно што је Игор Вук Торбица једне прилике, изговорио у емисији „Утисак недеље“ Оље Бећковић: „Ако разговараш са идиотом, ризикујеш да и сам звучиш као идиот“, уз обећање да ћу се након овог одговора, бар када је Ћаци Дакић, када је вождић Костић у питању – повући из целе ове приче.
Коњ-ак. Вешовић. Дакић.
(или: једна „love story“ данашње боеме)
i. Увод за једно наравоученије
Па ипак, осећам, својеврсну инфериорност [3] и да бих (за)лечио ту психо-а-логичност [pun intended], овде, без икакве, нарочито финансијске, накнаде, и за будуће биографе Ћаци Дакића прилажем једну ситну крупницу, што би рекао Марко Вешовић полемишући са Кољом, чији прљав веш Дакић изгледа скупља и потајно га мирише (побогу, Дакићу, оперите га више!) као што неки од нас – а искреност (пре свега искреност) је квинтесенца писања – миришу женске гаћице [alas! pun intended!]; та крупна ситница или ситна крупница је „Дакићев неопрезни коњак.“
У књизи „Мрље на шанку“ – „yet another testimony“ [pun intended] покушаја да се новинар биљежи писцем [no pun intended] – у одломку доступном путем веб сајта Ћацијевог садашњег и, на моју срећу, мог бившег, издавача „Имприматур“-а, аутор (Ћаци) отвара поглавље „Манчо је Манчо!“: „У кафани вазда неки непотребан свијет. Сједи наизглед незаинтересовано заваљен у столици, циједи ракију, за коју хоће да вјерује да је коњак…“
Дакле, какав је ваздан „свијет“ у кафани?
Подразумевано: непотребан.
Како „сједи тај вазда непотребан свијет“?
Наизглед незаинтересовано.
Према тому, писац хоће да каже да су сви ти, аман-заман, ваздани у кафани наизглед незаинтересовани – уствари заинтересовани?!
Шта ради (баш) сав тај (не)заинтересован свијет?
Циједи ракију.
И шта још?
За ракију „хоће да вјерује да је коњак“.
У реду. [4] Аутор нам приопћава пре него што нас уведе у причу – у маниру писца хобисте, који тек што је уписао течај „креативног писања“ – „Ја ево сада стварам атмосферу и уводим свог читаоца…“ – али, драги Дакићу не постоји тај ваш кафански цугер, алкос или дангуба, нити балкански, нити онај у Француској (којему би коњак требало да је ближе и ближи), али нарочито балкански дангуба-цугер – који би сањарио о коњаку.
То је озбиљно, то је уистину скандалозно непознавање кафане и ви, драги Дакићу, или пишете попут оних сисача из малог прста или сте просто непоштени, неискрени према свом читаоцу: јер ниједан кафански човек – за шта се ви упорно биљежите – без изузетка, не би снатрио о вашем неопрезном коњаку (да би га испио, то је сасвим извесно!), а ви и као кафански „das Man“ то би требало – ви бисте то морали – да знате! А ако вам је потребно још времена да се напијете вашег коњака, или пак немате довољно времена, или талента да стекнете неопходно кафанско искуство, могли сте, као што писци понекад чине, да се распитате код било којег биртијаша поводом вашег неопрезног коњака и просто узмете белешке.
„L'envoi“: Не пропуштајте течајеве писања.
ii.
Монолингвални Дакић – а о монолингвалности више у наставку текста – уистину верује да нисам пратио полемику Вешовић-Мићевић [5]: „O tome kako je Kolja prevodio Erceg može ponešto da pronađe u Vešovićevoj knjizi „Prevodilački čarobnjak“. Ako mu nije mrsko.“ [6]
Вешовић је у тој књизи по свему судећи сабрао вероватно све текстове које је објављивао углавном на сопственом порталу: „Пар нас с Парнаса“ – а и поводом наслова самога сајта, Вешовић-уроборос, грицнуо се за свој понос (К. М.) – и будући уредник, лектор и коректор – све, авај! све – самоме себи/самога себе – остао је преводилачки дилетант и полемички плашљивац; (и не, признајем, нисам знао да та књига уопште постоји и уистину сам се, али ни најмање забринут, питао да ли је неко прикупио и објавио те есејистичке фантазме?! питао сам се, када је након Вешовићеве смрти, портал „Пар нас с Парнаса“ просто нестао, ко се брине о његовом легату?
Вешовић – неоспорно оригинална сарајевска појава чију поезију понекад волим – а с горчином, с апструзним осећањем кривице, читао сам документарну прозу „Смрт је мајстор из Србије“, супротно вожду Костићу, који би исту ту књигу, верујем, могао да чита једино с насладом, те ми сада не преостаје ништа друго до да помислим да се несретни Вешовић преврће у гробу јер се са својом моно-полемиком срозао до мере једног Ћација. [7]
И ево: уистину постоји – доступна (али где?) – књига, споменик лажи, „Преводилачки чаробњак“, приредио, написао, кориговао, лекторисао, графички припремио: Марко Вешовић [pun intended] код „TDP – Training & Design & Publishing d.o.o.“ на чијој интернет страници упадљиво стоји одвећ пијачарски слоган: „Vaša omiljena destinacija za štampu, izdavaštvo i dizajn. Želite li štampati brošuru? Pomoći ćemo Vam u izdavanju knjige ili udžbenika. Digitalnih ili na papiru.“
Изгледа да се и фотокопирница „TDP – Training & Design & Publishing d.o.o.“ стиди свога Вешовића, или их просто за Вешовића заболе Црвен бан, јер за своја издања наводе тек три наслова од којих су два нарочито занимљива да се упореде са Веш-овим спомеником лажи: „Razvoj mobilnih aplikacija u Kotlin programskom jeziku“, ауторке Весанде Окановић и других и „Kohezija turizma i zdravstva u Kantonu Sarajevo – uloga privatnog sektora i poliklinike ‚Sanasa‘ Лејле Жунић и других.
Тужно?
Јашта.
А сада морам да питам: да ли Дакић зна за књигу „Данте шаље секунданте [Полемике о превођењу поезије]“, која је објављена на ћирилици! 2018. године код издавача „Златно руно“ из Београда о чијој је репутацији, као издавача, сувишно говорити; књига „Данте шаље секунданте“ представља избор полемика – које нису, ако ме сећање не вара, све искључиво о превођењу поезије, а које је Коља водио десетљећима помало у свим земљама бивше Југославије: те ћу навести један „болан“ (К. М.) пример: након што почетком овог столећа (стслов. Столѣтиѥ) годинама није могао да уђе у властити дом (видети: „Духовни геноцид“ НИН, бр. 2656 од 28. новембра 2001. – и видети годину у фусноти 7) Коља Мићевић, гостовао је на негдашњој СРТ, у чијим су нас дневницима забављале шаљивџије попут Риста Ђога, те је из тада још увек порушеног Сарајева стигла врло оштра реакција, пре критика, Ивана Ловреновића, Кољиног уредника (и више! пријатеља): „Шта један Коља Мићевић има да ради на ратнохушкачкој телевизији? Па ипак, и дан-данас ме чуди зашто, макар то било у најмрачнијем кутку Кољине полемичке књиге, један Мићевић има да се петља са Вешовићем, дословно се спуштајући на ниво једног преводилачког илитерата? [8]
Даље: можебити да због опсесије својим гастрономским навикама, или због чињенице да се креће у уским круговима „наизглед незаинтересованог свијета“ Дакић, стара даљска боемчина, не може ни да наслути који су то поводи Вешовићеве полемике, односно, речником ћаци-новинара: шта је иницијална каписла за Вешовићеву полемику?! (Вешовић је у својој моно-полемици, остављао „breadcrumbs“ – скупљајте их Дакићу – можда ће вам ствари постати јасније.)
И питам се – јер немам намеру да арбитирам – није ли прљавог Вешовића (а није ми намера ни да вређам), међу другим мотивима, ипак, помало понела и занела завист?
Напокон, ако Вешовић није ценио Кољу Мићевића макар „зеру“, зашто се уопште упуштао у полемику? Откуд та Вешовићева потреба: „И сједох да срочим љубавно писамце Кољи Мићевићу…“ (писмо објављено на порталу Миљенка Јерговића, у рубрици Ајфелов мост, „Писмо Кољи Мићевићу“, 9. 8. 2013.)
Јер тај, поновићу, прљави Веш-овић, угледни сарајевски професор и песник, на чији помен Ћаци Дакић слинави, својe љубавно писамце у којему разглашава раскринкавање Кољиних превода, завршава речима, цитирам: „Сад знате шта ме нагнало да савладам урођену монтенегрињску лијеност и сједнем да вам се, без хиће и срклета, у аналитичком тексту дугом педесет компјутерских страна, из којег не можете побити нити један пасус, да вам се, као преводиоцу, господине Мићевићу, најебем миле мајке.“
Да ли је Вешовић псовао мајку Кољи на српском језику?
Да ли је Вешовић псовао Кољи мајку на хрватском језику?
Да ли је Вешовић псовао Кољину матер на црногорском језику?
Да ли је, угледни сарајевски професор, срочио љубавно писмо, без хиће и срклета не би ли се преводиоцу Кољи Мићевићу најебао мајке миле, на босанском језику?
(in continuo) †
„Са скатолозима скатолошки!“ (К. М.)
[1] Видети у Дакићевом тексту сва редудантна: „Па, шта?“
[2] Узгред, Дакићу је промакла суштина мог текста – мада ћутим (и нека ми се, молим, опрости, на овом – још једном – кроатизму): њега понајмање интересује моја реакција. Дакић се упиње да поништи значај Коље Мићевића; а устину је жалосно да један монолингвалани Дакић, „das Man“, уопште даје себи за право да буде кадија једне преводилачке полемике (потоње ће бити „leitmotif“ текста!)
Дакић је, притом, Вешовићев трбухозборац. Дакић се истовремено упиње да (од)брани наци(онали)сту Зорана Костића а наравно какав би „das Man“ Дакић био када своје малограђанско перце не би усмерио и ка аутору текста „Опкољавање Коље“ (које поново ни на који начин нема апсоултно никакве везе са самом реакцијом.) Но, све у свему, добро сам, мислим, и прошао, јер Дакић није, попут Вешовића у „Писму Кољи Мићевићу“, тачније у завршници тог писма псовао мајку. (Вешовићево писмо Мићевићу објављено је на порталу Миљенка Јерговића, 9. 8. 2013. у оквиру рубрике „Ајфелов мост“. Тако и ја остављам Вешовићево писмо за финале овог текста.)
[3] И сам се помало бавим превођењем, углавном поезије, а какав може бити „прпошни потомак“ Коље Мићевића који је преводио – „дрљаво, али преводио“, како каже Дакић.
[4] Мада није. Видети: „Дупли гулаш Бранимира Шћепановића“, „Час анатомије“, Данило Киш.
[5] Ништа тужније, и ево га најављени „leitmotif“, ништа жалосније – но када једна све у свему скрибоманска братија, једног уског, локалног књижевног простора, која није превела нити ретка прозе, поезије и која не може ни да прочита било што на туђе-мрском језику уопште себи даје за право да полемише о књижевном превођењу, јер Дакић вели: „Tu sam pronašao i zapis ‚Prevodilački čarobnjak‘ koji će narasti do polemičke knjige od 550 stranica ‚Spomenik laži‘ u kojoj je Vešović pokazao šta zna o poeziji, šta zna o prevođenju i šta zna o jeziku“, у питању је вероватно Дакићев некролог учитељу Марку Вешовићу, објављен у „Ослобођењу“, 26. августа 2023. (Поменута књига уперена је, наравно, према К. М.) Међутим, откуд Дакићу право да се биљежи као арбитар преводилаштва: којим он то монолингвалним, монолингвалистичким инструментима мери?
[6] Дапаче.
[7] Зашто кажем да би песнички вожд, Костић, књигу „Смрт је мајстор из Србије“ Марка Вешовића читао с насладом? Напомињем: ја верујем – и слутим – да би је читао с насладом. На пресици одржаној 2001. године у Бањалуци, поводом књиге „Глинени људи“ Срђана Опачића који се за Костића одавно квалификовао (преквалификовао?!), за српског песника – јер, напоменуће, појасниће вожд: „Не може се свако назвати српским песником!“ (аферим!) – он, песник-вожд, издвоио би бар десет-петнаест песама (бар за шири избор, оградиће се, ипак, вождић) за какву антологију савременог српског песништва, а међу тим (назовимо их, условно песмама), вожд-антологичар би уврстио: „‚Quo vadis‘‚ иначе посвећену песнику“ (песнику, каже Костић) Радовану Караџићу, а не бегунцу и хашком оптуженику. Та посвета, посвета ратном злочинцу Радовану Караџићу, Костић ће нагласити уперивши свој поглед према новинарима, додајући: „А надам се да ћемо је овде чути“, и зашто само и баш ту песму би Костић предложио да се чује током те пресице 2001!? године док вреба своју публику као снајпером – ај! тај сан пера Костића, српског песник-вожда! Извор: https://www.youtube.com/watch?v=SojHfFkGCi8.
[8] Читам, Костићева „Вожда“-а – у питању је неофолклорна, реч из које се може извући, мада не чист, анаграм: некрофилна – гусларија: …кренух пут неба / кајно кући, / у нади да ћу Вожда срести, / да ћемо опет нас два сјести / уз чибук (тур. çıbuk) и уз пар чокања / (тур. ,çokan) као за вакта / (тур. vakit), око пања…“, па ме не би чудило да се Костић кајно али и помало незадовољан (јер је авај! вожд имао паметнија посла него да се бакће Костићем) враћајући се, набасао на Риста Ђога: сасвим јасно могу да их замислим да уз пар пуристичких чокања, Ђого се и Костић братиме и брслају о националном удесу и можда успут пљуцну по коју на рачун садашњег РТРС-а: омекшали су брате.
† „Хрватски енциклопедијски рјечник“, св. 8 (Пес–Про). Загреб: Нови Либер, 2004. ISBN 953-6045-28-1: „polucija ž 1. fiziol. Izbacivanje sperme u snu, ob. Praćeno erotičnim snovima [imati ~e] 2. onečišćenje, zagađenje // polucionizam m <G – zma> psih. seksualna perverzija, muškarac postiže vrhunac spolnog zadovoljstva izbacivanjem sperme na žensku odjeću; polucirati dv. <prez. Poluciram, pril. sad -ajući, pril. pr. -avši, gl. im -anje> 1. fiziol. izbaciti/izbacivati sjeme u snu 2. pren. (u)činiti da što bude zagađeno, onečišćeno; polutant <G mn – nata> 1. osoba ili radni proces koji onečišćuje čovjekovu sredinu; zagađivač 2. pren. onaj koji svojim pisanjem i djelovanjem zagađuje intelektualnu i društvenu atmosferu“.