за једну етиолошку студију, или: о читању
Ненаду Филиповићу
с којим сам пријатељевао у прошлим животима
Аутор текста „Опкољавање Коље“, будући претендент, како каже Дакић, на седмог Костићевог секунданта а ко не би, под овим небеским поклопцем (Бодлер), пожелео да се напија на том костићевом врелу небеске инспирације, на студенцу – рекли би зли језици – формалне, стилске риге која се слева или прска „cliché“-изираним религијско-есхатолошким и мартирским и идеолошким муцањима, о којој би требало писати само и искључиво као ратнохушкачкој – „За Бој спремни“ – чистом поезијом писаној на етнички чистом језику! и како сам склон свим врстама текстуалних експеримената, макар то било унутар формата какав је формат интернет портала, овај текст (не)намерно, и неочекивано, као да сам узима правац (мада ми је тврди академизам одвећ стран) когнитивно-лингвистичких концепата – управо оних концепата који се баве темама редукционистичке, фолклорне, етноцентричне књижевности, нужно изграђене на архетипским принципима и митском монолитизму (ми/они, чисто/нечисто, џелат/жртва/ народ/издаја (колективна)параноја/непријатељ – итд.), дакле књижевности која, приде, има и неприкривене националистичко-деструктивне тенденције; (а о монолингвалности, и лингвистично-когнитивним концептима који се баве монолингвалношћу да и не говорим…).
Таквој књижевности, тврде когнитивни лингвисти, нису познате, таква књижевност нема инструментаријум да препозна: комплексније формалне, стилске, структуралне и тематске, ликовне конструкције и будући таквом, чистом и естрадном и мегафонском – не проширује такозвану когнитивну флексибилност (појам је ексклузиван), не побољшава њену гипкост, из простог разлога што припада такозваном затвореном семантичком систему, стога не чуди што Горан Дакић у свом, ироније ли, латиничном апологетско-нападачком тексту, каже: „Ni Kolja ne bi uspio prevesti ono što je Erceg napisao. I on bi se uhvatio za glavu i dreknuo: Aman, dosta je! Lakše bi Kolja preveo Kostića sa crkvenoslovenskog na staroitalijanski nego što bi preveo Vokija sa jezika na kome Erceg misli na jezik na kome Erceg piše.“
Из чега се да закључити: аутор текста „Бунцања латиничног Ерцега“ више но било шта друго приопћава колики је, да простите, хоризонт његових (са)знања: јер староталијански, за разлику од старофранцуског или старошпанског (оба стандарда са којих је, узгред буди речено, Коља Мићевић преводио) никада није био нормативни језик превођења, већ ретроактивна филолошка етикета за низ тосканских и сродних варијетета – Данте је писао на „volgare illustre“-у – „племенитом народном језику“; тосканском.
Па ево још једне терминолошке „puzzle“-ле да се Горан Дакић, са својим псеудо-ерудитским блефовима, поново може ухвати за главу, с којом би, ипак, могао (у)радити нешто верујем: више – когнитивна дисонанца.
Јер Дакић пита – или пак закључује: „šta nam govori Vokijeva rečenica da je Kostić „čovek profetske poezije koja vonja po prepečenici i pečenju“? Kako profetsko koje je uzvišeno može zaudarati na odveć prosrpski zemnu prepečenicu i pečenje?
Може.
Модерна књижевност (модерна: књижевни правац – и не само књижевне тенденције – које припадају крају деветнаестог и почетку двадесетог столећа) препознатљива је управо (тачније, између осталог) због меланжа, мешања високих и ниских регистара – који нису у логичкој супротности у модернистичкој поетици, штавише: мешање високог и ниског регистра више није субверзивно, тај модернистички начин већ је историјски апсорбован, постао је константа, могло би се чак рећи прежвакана и део је општег књижевног језика, самим тим — анахронично је позивати се на њега као на шок, и ја ту технику користим као легитимни стилски поступак, јер, ево, 1922. године: „Mr. Leopold Bloom ate with relish the inner organs of beasts and fowls (…) Most of all he liked grilled mutton kidneys which gave to his palate a gentle scent of mildly spiritual urine.“ („Ulysses“, Џејмс Џојс, епизода Калипсо) или: Quand le ciel bas et lourd pèse comme un couvercle / Sur l'esprit gémissant en proie aux longs ennuis… / Et que l'Espérance, comme une chauve-souris, / S'en va battant les murs de son aile timide (Charles Baudelaire, Spleen [IV], „Цвећа зла“, „Les Fleurs du mal“ (1857).
Дакле: може.
О потоњем, нарочито о модернистичким поетикама, могло би се писати из више праваца, на пример, из угла руских формалиста, али ништа од тога ме не би притискало – као пегла – нити ме интересује што Дакић нема шира, и не само књижевно-теоријска, сазнања, да је Дакић умео да прочита – а није – моју реакцију, текст „Опкољавање Коље“:
„Vokiju Ercegu“, пише Дакић, smetaju dva dobitnika: prvi i potonji, Biserka Rajčić i Zoran Kostić.“
Не, то није тачно. Мени не смета – чак ни – Зоран Костић. Зорана Костића ја се, просто, плашим.
Дакић у свом „Бунцању…“: „Oboje [Бисерка Рајчић и Зоран Костић] prevode sa ruskog: Biserka Rajčić prevodi i sa poljskog, češkog i slovačkog, a Kostić uglavnom i najviše sa ruskog.
Не, неће бити да је баш све тако.
Бисерка Рајчић преводи – пре свега пољску! књижевност (почасни је члан Удружења пољских писаца), њен инспиратор био је легендарни и неправедно заборављени Петар Вујичић, а тек потом чешку, словачку… а вама, драги Дакићу, топло препоручујем да бар завирите у формалистичку библију „Грађа и стил у Толстојевом роману ‚Рат и мир‘“ Виктора Шкловског коју је, ето вам, с руског превела Бисерка Рајчић.
Дакле, Дакић или поново није довољно обавештен – јер је можебити за Бисерку Рајчић чуо тек када је његов вођ, Кост-и-ћ(ирилца), добио „Међународну награду за превођење Коља Мићевић“, којега Дакић по свему судећи мрзи – или је Дакић просто хиња. („Doch, doch“ одувек сам презирао снобистичко и елитистичко пресеравање да је новинарство „нижи жанр“ – али, ево, управо Дакић-и новинарство и уздижу до „нижег жанра“.)
Дакић: „Jasan je, dakle, vektor Ercegovog pobunjenog metka koji je napunjen vlažnim barutom.“
Влажан или сух, симптом или болест, црно или црње?!
Дакић, даље: јер „Čim prevode sa ruskog, to se mora kazniti. Zašto Ercegu ne smeta to što je nagradu 2025. godine dobila Vera Horvat koja takođe prevodi ruske pjesnike?
Не, није тачно, али шта се ја ту питам, кад Дакић сам закључује:
„Zato što Horvatova prevodi, pored ruskih, i engleske, bugarske, ukrajinske i rumunske pjesnike. Da je njen katalog prevedenog sveden samo na ruski sadržaj, i na nju bi Voki tukao kartečom.“
Не, нетачно. (И, побогу, могли сте то боље да срочите на својој „charta“-и, или пак да боље испечете на свом „cartouche“-у, могли сте, напокон, свој картеч да напуните нем. Kartätsche-ом, или пољским „kartacz“-ом, влажним или сувим – ad libitum.)
Зашто?
Јер о Вери (са етимолошки сумњивим презименом?!) Хорват, В. Е. нема довољно сазнања, нажалост, не познајем довољно њен преводилачки опус, а да Дакић не помисли да тиме желим да дискредитујем гђу. Хорват, ево доцртаћу: ја управо сада желим да сазнам више о Вери Хорват и њеном преводилачком опусу, упркос свим нерегуларностима о којима сам писао у тексту „Опкољавање Коље“, јер чини се да је жири не жирирајући донео, рекао бих пре пуком случајношћу – срећну – одлуку. (В. Е. Веру Хорват, као и Бисерку Рајчић, сматра жртвама једног подлог еснафског мешетарења – о чему пишем даље у финалу ове – етиолошке студије.)
Напокон – и поново: ништа од тога ме не би притискало – као пегла… да није Дакићевог неопростиво-неопрезног или управо намерно погрешног читања…
(… и не могу да одолим дигресији или сама дигресија не може да одоли и просто се намеће, јер нешто даље у „Бунцању…“, Горан Дакић, пише: „Pošto Veru ne pominje, biće da mu Vera odgovara, ali kako sad to, majku mu?“
Како, мајку му сад то? Откуд одједном та Дакићева збуњеност?
Просто, јер ви, Дакићу нисте прочитали текст „Опкољавање Коље“ – а довољно је речено и на моју несрећу, мада би то неки назвали срећом, одвећ сам се расплинуо о читању уопште… )
Јер: „Прва добитница награде“, написао сам у тексту ‚Опкољавање Коље‘“, била је Бисерка Рајчић! Бисер и Рај преводилаштва – а тешко је одолити заводљивом ‚cliché‘-у“…
Да Дакић уме да чита, неовисно да ли је у питању постпрандијална сомноленција након обилног књижевног крканлука или когнитивна нефлексибилност, не би му ни на памет пало да се дрзне па да напише – нежно, како то само Дакић уме – да ја имам ишта против дивне, драге Бисерке Рајчић, а камоли да бих – уосталом било кога – тукао картечом – а изражавати се, у двадесет и првом столећу, на начин на који се Дакић изражава и туче картечом није само ствар псеудо-ерудитског блефа из бифеа… јер, да је тако као што Дакић мисли или верује да јесте, а није, В. Е. не би предговор превода „Pomes Penyeach“ Џејмса Џојса, посветио Бисерки Рајчић – предговор који је у ствари и замишљен као омаж дивној Бисерки:
„Тог 15. фебруара 2023. године, разговарајући са дивном и нестварно скромном Бисерком Рајчић и, насупрот томе, потпуно нескромно, као неко ко има јединствену прилику да на један крајње непосредан начин задовољи своју разговарачку, слушалачку халапљивост, упитао сам Бисерку – а никада не знамо шта нас у таквим околностима наводи на таква питања или се не сећамо претходних контекста (али последица и те како!) – ако је већ постојала потреба да се приче Бруна Шулца поново преведу (питао сам: откуд, уопште, та потреба), како је могућно да је најостваренију живу преводитељку са пољског језика заобишао тај посао?
Одговор Бисерке Рајчић у толикој мери ме је поколебао и онеспокојио, јер након виртуозног превода (тако га је назвала сама Бисерка) Стојана Суботина, она није ни помишљала да преводи Шулца.“ Quod erat demonstrandum. ⸸
⸸ Верујући и даље у једног могућног читаоца – који свакако мора помало да пати од несанице – и којега не би требало да интересује некакав Воки Ерцег, већ – поезија – Џејмса Џојса – а сигуран сам да је један Србин – с дна, авај!, каце – или што да не, Босанац, босански Србин први, опширније, писао о Џојсу као о преводиоцу поезије…
… верујући дакле у једног могућег читаоца: у фус-ноти предговора „Pomes Penyeach“ који је, како сам већ рекао, омаж Бисерки Рајчић – ја сам заузео став према епонимној награди такозваног удуружења такозваног ентитета: „Треба уистину бити ироничан и безобразан па ту награду назвати међународном! – награду која у потпуности изневерава дух Коље Мићевића – могуће је добити само под условом да се преводи са или на српски језик.“ А то сам написао 13. 4. 2023, тисућама километара удаљен од дома – у Манавгату, у Турској!