Evropa je bila i kontinent neprekidnih sukoba, u koje je samo u XX veku dva puta bio uvučen i ceo svet. A mračna Evropa i mračna Srbija vrlo se dobro razumeju. Evropa je, međutim, umela da uči.
Pisci, putopisci, slikari i rani fotografi svedoče da su se u prošlom veku po skoro svim našim palankama pojavili hotel ili kafana »Evropa« ili »Jevropa«, još uvek smešteni u orijentalne zgrade od ćerpiča. Žudnja za pripadanjem svom kontinentu postojala je, dakle, još tada i – kako vidimo – postoji i sada. Je li i danas ovde samo na staru kuću postavljena novo namalana moderna firma? Ili će u njoj, bez obzira na skromnu spoljašnost, brzo početi nešto evropsko i da se događa, kao što su, na primer, u opisanim lokalima stali da se prikazuju prvi filmovi, odmah pošto su ih braća Limijer snimili?
Odgovor zavisi od mogućnosti prvih i novih članova ovoga Pokreta i od nekih procena koje su oni već dali ili će da daju. U teškim, strahovito teškim trenucima nije lako usredsrediti se, a kamoli biti jasan. Ipak, neke se osnove za razmišljanje i opredeljivanje mogu predložiti. Ovakav pokret, iako nepolitički i širok, ne može da bude vrednosno mlitav. Za ljude koji hoće da upražnjavaju toleranciju teško je da budu “fanatično trpeljivi”, ali se za evropsko određenje u duhovnom smislu mora znati da sadrži neka odlučna odbijanja. U našem slučaju, ovaj otklon počiva i na poimanju evropske i naše tradicije.
Dobra i loša tradicija
Kada govori o tradiciji, razuman čovek se ne oslanja na celokupnu prošlost, pa i na sve ono što je u njoj bilo srazmerno stalno, nego misli na “dobru” tradiciju. Žele se sačuvati i održati oni pravci koji sadašnjost čine boljom od prošlosti, a odbaciti oni koji su doveli dotle da žalimo za dobrim vremenima.
Na loše evropske tradicije neprekidno nas podsećaju zagovornici našeg usamljivanja. Da su živi, o naličju Evrope bi povodom petstogodišnjice Kolumbovih plovidbi mogli da posvedoče američki starosedeoci: oni su, kao i mi ponekad, na vrlo ružan način otkrili Evropu zavojevanja, bahatosti, bolesti, gramzivosti, verske zatucanosti, mučenja i uništavanja prirode.
Evropljani nisu bili milosrdniji ni jedni prema drugima: to je bio kontinent neprekidnih sukoba, u koje je samo u ovom veku dva puta bio uvučen i ceo svet. Evropa je, međutim, umela da uči. Ta sposobnost se, do duše, prvo ispoljavala u oblastima udaljenim od uređivanja odnosa u društvu i među društvima. Iz filozofije, nauke i umetnosti nemirenje s prirodnim zakonima i stanjem stvari prenosilo se na očovečenje ljudske sudbine.
Evropa je kontinent na kome je nastao sam pojam uređenih ljudskih prava i u kome su ta prava prvi put kodifikovana. Posle Drugog svetskog rata, istovremeno s nastajanjem obnovljenog Međunarodnog evropskog pokreta, kome danas prilazi Pokret u Srbiji, u Evropi se savlađuje i rat, to do skoro sveto pravo suverenih država: ne čini se to idealističkom zabranom agresije, nego razumevanjem uzroka sukoba.
Funkcionalna integracija, koja je u osnovi prve od evropskih zajednica, rešila je kvadraturu kruga francusko-nemačkih odnosa i poslužila kao odličan obrazac za uređivanje drugih. Evropski pokret je duhovni tvorac Saveta Evrope, u kome opet nastaje prvi međunarodni sud kome se pojedinac može obratiti za zaštitu svojih prava, mimo volje i protiv volje svoje države.
Za to vreme je jedna druga Evropa živela u zamračenom i zastrašenom garnizonu, metući pod tepih svoje najteže probleme da bi nestala ostavljajući za sobom retardiranu, zadrtu pustoš. Na žalost, bili smo bliži ovoj poslednjoj polovini kontinenta, u mislima, ako ne telom: što je gore, privid srazmernog blagostanja uspešno je prikrivao duhovnu bedu.
I pre toga, naša je prošlost bila u znaku borbe dva načela. Jedno je uživanje u kalu i prostakluku, »pozlaćeno« pozivanjem na izvitoperena sećanja na iskonsku religiju i nestala carstva, obožavanje svake vlasti, naročito one koja je prgava i nepredvidiva i koja je činila da na ovom prostoru nijedan misleći čovek ne umre, a da bar jednom ne okusi zatvor i da se kao veličina sećamo ljudi koji za života nisu mogli da znače ništa ili su to postigli po cenu velike pakosti i ponižavanja.
Drugi je princip koji hoćemo da nazovemo evropejskim. Sledeći njega, oslobođena Srbija se vrlo brzo uključila u razvijeni svet, razvila svoj jezik, školstvo, univerzitet, nauku, umetnost i privredu. Sve do skora, ovde se nije znalo za »odliv mozgova«: visoko obrazovni ljudi vraćali su se kući, iako su znali da kapetanska i podanička Srbija neće da ih mazi i vukli su, zajedno sa strancima koji su se ovde rado nastanjivali, zemlju kroz uspone i padove do jedne od upečatljivijih demokratija Evrope. Seljak je bio podstican da bude domaćin, a njegova obdarena deca su se školovala, a ne lutala gradovima kao veštački proleteri. Prva godina privredne razmene Srbije sa SAD završila se platnim suficitom u korist Srbije!
Treba biti za Nušića a ne za one koji su ga hapsili; za Gligorija Geršića, a ne one koji su hteli da ga streljaju; za Gecu Kona, a ne one koji su knjige zabranjivali; za Lazu Pačua, a ne za one koji su mu dali ulicu dugu dvadeset koraka.
Ne iznenađuje to što se pobornici naše loše tradicije pozivaju na ono što je bilo ili jeste rđavo u Evropi. Setimo se samo koliko se često razne represivne mere, uključiv i zločin mišljenja, moralno-političku podobnost i svakovrsno diskriminisanje, pravdaju time što slični propisi postoje i u evropskim zakonima, makar oni poticali i iz davne prošlosti i danas se ne primenjivali. Mračna Evropa i mračna Srbija vrlo se dobro razumeju.
Odbijanje slobode
Stavljanje na stranu dobre tradicije znači čvrst stav u odnosu na nova pitanja. On se može utvrditi ustanovljavanjem osnovnih uzroka sadašnje tragedije na jugoslovenskom prostoru. Po mom mišljenju, tri su najvažnija.
Prvo, odbijanje slobode i nelagodnost sa slobodom. Lišivši se autoritarne vlasti, pohitali smo da, kao što mačka svom gospodaru pokazuje mrtvog miša, svoju sposobnost izbora ostavimo na prag kolektiva ili njegovih takozvanih rukovodilaca.
Drugo, nepriznavanje opšteg u ljudskom biću. Između Hegela, koji je napisao da se čoveku duguje poštovanje zato što je čovek, a ne zato što je Nemac, Francuz ili Italijan, i Benžamena Konstana, koji je rekao da nije nikada video čoveka, nego Nemca, Francuza ili Italijana, opredelili smo se za Konstana, dakle za goru i odbačenu evropsku tradiciju.
Treće, neshvatanje i nepoštovanje razlika. Došli smo dotle da drukčijega od sebe ne možemo trpeti u svojoj blizini i da ga izbacujemo iz zajednice. Ispalo je da je razlikovati se, u najmanju ruku, nesavesno i nepošteno, a vrlo često i izdajnički. Umesto dijaloga, koji se tumači kao znak slabosti, i kompromisa, koji je uvek »truo«, na našim prostorima se otvoreno zagovara aparthejd: opet jedna od ružnih evropskih tradicija.
U skladu s onim što se podrazumeva kao Evropa-ideal, umesto etnocentrizma, rasizma i fašizma, treba birati poštovanje ljudskog dostojanstva i sveopštih ljudskih prava; umesto nasilja i vandalizma, uvažavanje kulture i bogatstva kulturnih razlika. Konačno, život nas uči da i Evropa i mi treba da prihvatimo i vrednosti o kojima se nije mnogo vodilo računa i koje sada preuzimamo iz nekih drugih civilizacija: to su vrednosti povezane s poštovanjem prirode i zaštitom Zemlje od zagađivanja i potrošačkog traćenja.
Ideal
Takav ideal Evrope nisu Sjedinjene Evropske Države u kojima bi od granica do granica svi gradovi i sva sela bili istovetni, s jednakim reklamama za Koka Kolu i Marlboro. Sadašnja Evropa već uspešno prihvata sve nacionalizme i nacionalna osećanja i jemči im razvoj. Nema sukoba između nacionalne kulture, međunarodne organizacije i nadnacionalnog zajedničkog vođenja svetskih i evropskih poslova.
Oni koji će pohitati da Evropski pokret u Srbiji oglase za anacionalan treba da razmisle da li su svojim narodima više sreće doneli velikonacionalni i šovinistički pokreti poput nacional-socijalizma, fašizma ili falangizma, od socijaldemokrata, liberala, demohrišćana i evrokomunista, koji su, čuvajući svoju ideologiju i nacionalnu pripadnost, gradili integrisanu Evropu.
Mržnja nije jedina emocija. Neosećanje mržnje nije znak bezosećajnosti. Priznavanje razuma ne znači ravnodušnost i odsustvo volje. Možemo li se složiti bar o ovome?