Surdulica, gradić u Pčinjskom okrugu na krajnjem jugu Srbije, kolevka
je svojevrsnog kulturnog kurioziteta. U ovoj varoši od desetak hiljada
stanovnika, među većinskim srpskim stanovništvom živi i oko deset posto
Roma, jedno hiljadu ljudi sve u svemu, a gotovo trećina njih
profesionalno se bavi muzikom. Surdulica je, naime, nezvanična srpska
prestonica romskih trubačkih orkestara, kojih ovde, poređenja radi, ima
više nego u svim drugim opštinama koje učestvuju u legendarnom saboru
trubača u Guči zajedno. Ona je i dom muzičke manifestacije Vlasinsko
leto koja tradicionalno prethodi Dragačevskom saboru pa je uobičajeno da
dobrim plasmanom na Vlasinskom letu orkestri s juga obezbeđuju sebi
vizu za Guču.
Toliko je kod ovdašnjih Roma jako ukorenjena ta tradicionalna strast
prema trubi da, kako rado navodi predsednik opštine Surdulica, Novica
Tončev, u selu Zagužanje, na primer, koje se nalazi u surduličkoj
opštini, čitavih šezdeset posto romskog stanovništva svira trubu, a među
njima je i popriličan broj žena.
Upravo se tu, u Surdulici, neposredno po okončanju ovogodišnjeg 52.
Svetskog sabora trubača u Guči (6.-12.08.2012.), održao sastanak na kom
su se okupili kapelnici četrnaest romskih orkestara s juga Srbije, kako
iz ovog muzičkim talentom i tradicijom obdarenog gradića, tako i iz
Vranja, Vladičinog Hana, Grdelice i Lebana. Nakon dvočasovne rasprave,
doneta je jednoglasna odluka o raskidanju odnosa s legendarnim
Dragačevskim saborom. Već za naredno leto najavljen je novi festival
koji će se održavati upravo tu, u Surdulici, i na kome će dobiti priliku
da se predstave trubački orkestri balkanskih zemalja ali i iz čitavog
sveta. U pismu koje su poslali organizatorima Dragačevskog sabora
orkestri s juga postavili su i određene uslove za odustajanje od
najavljene namere i stupanje u nove pregovore oko obezbeđivanja
sveukupno boljeg tretmana romskih muzičara. U njihovom obraćanju
istaknut je i „krajnje neodgovoran i neprofesionalan rad organizatora
Dragačevskog sabora trubača, a posebno Adama Tadića, direktora Centra za
kulturu opštine Lučani“. Naglašeni su, takođe, mnogi slučajevi
diskriminacije romskih orkestara s juga zemlje i različiti oblici
protežiranja „belih“ orkestara iz centralne i zapadne Srbije. Njihovu
odluku podržali su nedavno na sednici u Nišu i Savez društava Roma
Republike Srbije uz još nekoliko romskih udruženja, izrazivši „duboku
zabrinutost zbog nedavnih dešavanja na Saboru trubača u Guči (…) i zbog
reakcije gotovo svih duvačkih orkestara s juga Srbije na sistem dodele
nagrada i tretman romskih duvačkih orkestara“.
Sastanku u Surdulici nije prisustvovao nosilac titule prve trube
sveta Ekrem Mamutović, kao ni dvojica apsolutnih trubačkih
internacionalnih superstarova poreklom iz Vladičinog Hana, Boban
Marković i njegov sin Marko.
„Boban je hteo da pokrene to pitanje još tokom trajanja festivala.
Ali, kako smo se bavili promocijom novog CD-a, za to naprosto nije bilo
prilike. Guča jednostavno nije pravo mesto za to“, objasnio mi je Bojan
Đorđević, dugogodišnji menadžer oca i sina Marković. Pored toga što već
trinaest godina izuzetno uspešno rukovodi međunarodnom karijerom ove
dvojice sjajnih romskih muzičara, Đorđević je direktor beogradskog
festivala nove muzike, Ring Ring, jedan od najvećih eksperata za world music u Srbiji i član uglednog udruženja The World Music Charts Europe. „Odmah
iz Guče on i Marko otputovali su u Italiju dok su trubači s juga već
sledećeg ponedeljka imali sastanak s predsednikom opštine Surdulica.
Boban ih je, inače podržao u svemu ali im je takođe poručio: ‘Ne želim
da ubijete Guču. Guča treba da postoji. Dajte da radimo na poboljšanju
uslova, a ne na razbijanju festivala’.“
Na moje pitanje ima li u Guči zaista protežiranja pa i nameštanja rezultata, Đorđević je lakonski slegnuo ramenima.
„Pa mislim da činjenica da je u žiriju bio šef nagrađenog orkestra
već dovoljno govori o svemu. Da u Guči ima nameštanja, da ga je bilo
oduvek, to je opšte poznata stvar. A i protežiranja. Međutim, nije to
jedino što trubačima smeta. Njima smeta komercijalizacija Guče, smeta im
što pevači pokupe najveći deo medijske pažnje. Ipak, mislim da će
trubači s juga nastaviti da sviraju u Guči jer je to nešto što je njima u
jednom trenutku najvažnije.“
„A ima li u Guči rasizma?“ upitao sam ga odmah potom, možda prenaglo.
Moj sagovornik je ponovo slegnuo ramenima. Međutim, ovog puta ta
gesta kao da je značila nešto sasvim drugo nego maločas. „Romima smeta“,
rekao je, „što se forsiraju pojedini srpski orkestri. Romski trubači, s
izuzetkom Bobana i Marka Markovića, nikad ne dobiju priliku čak ni da
nastupe na glavnom stageu, dok su Dejanu Petroviću, na primer, otvorena
doslovno sva vrata. Međutim“, dodao je pažljivo, „ne mogu da kažem da
znam da je na delu bilo kakva zavera ili odluka da se beli orkestri u
Guči podrže u odnosu na romske.“
U – čini se neizbežno porodičnom – svetu trube, spomenuti Dejan
Petrović je naslednik i potomak nekadašnjeg najpoznatijeg srpskog
trubača, Miće Petrovića. Rodom iz Užica, zajedno sa svojim bratom
Darkom, pripada čak četvrtoj generaciji trubača porodice Petrović, od
pradede Tanasija, naovamo. Javno nastupa već od šeste godine života.
Iako mlad, dobitnik je mnogobrojnih priznanja na saboru u Guči. Slovi za
velikog majstora trube izuzetno muzički obrazovanog i veštog u
kombinovanju savremenih muzičkih trendova s tradicionalnim zvukom. Ovaj
zvanično najpoznatiji srpski trubač, znatno izričitije od mog prethodnog
sagovornika smatra da u Guči nema rasne diskriminacije. „Ja se već
nekoliko godina ne takmičim“, objasnio mi je, „učestvujem samo
revijalno. Ali, što se tiče loših uslova – oni su jednaki za sve. Svi se
mi sećamo i težih vremena. Kako za učesnike, tako i za organizatore.
Svi smo mi rasli kroz to, zajedno s festivalom, i mislim da bi se sada
trebalo skoncentrisati na to da svima, skupa, bude bolje.“
Upitao sam ga ko će eventualnim cepanjem pretrpeti veću štetu, Guča ili otcepljeni romski orkestri.
„Iskreno, mislim da to cepanje ne bi bilo dobro ni za Guču kao
festival a ni za orkestre s juga Srbije“, uzvratio mi je Petrović. „Guča
je veliki festival na kome, iz godine u godinu, učestvuje sve više
muzičara iz inostranstva, pa stoga mislim da bi trebalo da učestvuju i
svi orkestri iz naše zemlje. Međutim, sigurno da bi i Dragačevski sabor
bio ugrožen odlaskom romskih trubača. Festival kao takav bi svakako
opstao i u tom slučaju, ali bi se dosta izgubilo. Mnogo je kvalitetnih
orkestara koji dolaze s juga Srbije, tako da bi bilo šteta da ih nema na
Saboru. Mislim da bi falila ta raznolikost, s muzičke strane gledano.“
„Postoji li podela na ‘srpsku’ i ‘romsku’ trubu?“
„Postoji, naravno. Truba jeste truba, ali je razlika u mentalitetu,
temperamentu, samim tim u svirci i muzici koju izvode jedni i drugi.
Opet kažem, mnogo je kvalitetnih orkestara i pojedinaca na obe strane i
svi imaju neki svoj stil, nešto po čemu su prepoznatljivi i što slušaoci
vole. Možda, baš u tome i jeste čar.“
„U razmeni uticaja?“
„Tako je“, složio se Dejan Petrović na kraju. „I zato bi možda
trebalo da dobro razmisle i orkestri koji se žale, ali i organizatori,
pre nego što donesu bilo kakve odluke. Treba sve uzeti u obzir – šta se
gubi, šta dobija i šta je, u stvari, najbolje za sve.“
„Sve je to posledica nečije zle volje“, smatra moj treći sagovornik
na ovu temu – Dragoljub Acković, direktor Muzeja romske kulture i član
komisije SANU za proučavanje Roma. Izgovara to pomalo turobnim glasom,
klimajući glavom. Posmatram ga dok govori. U košulji kaki boje s
džepovima na grudima, duge brade prošarane sedinama, podseća na Fidela
Kastra. Međutim, Dragoljub Acković nikada ne zamahuje pesnicom i nikad
ne podiže glas.
„Reč je o evidentnoj zloj volji organizatora Dragačevskog sabora“,
objašnjava mi strpljivo i meko. „Ja ne verujem da tu uopšte ima krivice
Roma jer oni su samo aktivni učesnici. Oni nisu organizatori. Ja znam da
su oni i ranije imali grdne prigovore ali nikada pre nisu stupili u
protest.“
„Pa šta ih je onda nateralo da to baš sad učine?“ upitao sam.
„Prelomna je bila činjenica da ove godine nijedan od svih pet
ansambala koji su pobedili nije bio romski. Naravno, legitimno je da
pobedi pet srpskih orkestara, ali sumnjam da odjednom može da se dogodi
toliki pad kvaliteta kod romskih ansambala.“
Acković smatra da je sve to deo kontinuiranog potcenjivačkog odnosa
prema romskoj kulturi koji na ovim prostorima vlada otkad je sveta i
veka. „Ali ne samo na ovim“, dodaje, „već gde god da se okrenete. Mi
Romi smo narod koji je osuđen da radi najgroznije poslove za najmanje
pare i koji svako usmerava po sopstvenoj volji. Guča je zaista dugo
predstavljala jedinu mogućnost da se romska kultura prikaže u punom
svetlu. A onda su došla tužna i teška vremena kada je romsku kulturu i
sve što je romsko trebalo potopiti.“
Jedna od posledica tog dugotrajnog procesa, po Ackoviću, jeste i
svojevremeni talas promena imena muslimanskih romskih muzičara u
pravoslavna, srpska. „To je počelo polovinom devedesetih, nakon Dejtona.
Kad bi, recimo, Ekrem Mamutović sa svojim orkestrom odlazio da svira u
Bosnu, tj. Republiku Srpsku, on nije smeo tamo da se pojavi s takvim
imenom. Zato je morao da se krsti, i to prisilno. Uzeo je ime Milan
Mladenović. Tom prilikom krstio se i ceo njegov petnaestočlani ansambl.
Danas je to prošlost, ali diskriminacija u Guči je i dalje evidentna. U
Guči romski ansambli više ne mogu da dođu do izražaja. Oni mogu da
učestvuju ali činjenica je da tretman romskih orkestara tamo nikada nije
bio jednak tretmanu… drugih. A znate“, dodaje Acković, „tamo gde nema
jednakosti nema ni razmene znanja i međusobnih uticaja. I nije tu samo
reč o svirci. Tu je reč o međusobnom obučavanju. Naša država je mala i
Srbija ni u kom slučaju ne bi smela da svađa, niti da dozvoljava svađu,
jer to nikuda ne vodi. Treba voditi računa da su prijateljstvo i
saradnja nešto što se gaji. Ne mogu se Romi tretirati kao do sada, ali
ne može se ni sve to tako preko kolena lomiti uz nagle odluke da se
pravi nekakav romski festival. Ne, mi nećemo da pravimo romski festival,
mi moramo da pravimo zajednički festival jer, koliko ja znam, tu smo
gde jesmo i ne odlazimo nikuda.“
Nakon svega nisam mogao a da se ne zapitam: da li je u Srbiji kakva
je danas, 2012. godine, preterano romantično verovanje da je ipak
najlepše, da je čak jedino prirodno, jedino moguće stanje kada su dve
lestvice – molska i durska, naime, ‘romska’ i ‘srpska’ – potpuno
slobodne da se mešaju?
Ovaj neprijatni postfestum 52. Dragačevskog sabora, koji je razotkrio
do nedavno prilično tajnovitu unutarnju dinamiku ove važne muzičke i ne
samo muzičke manifestacije, daje osnova i za jedan i za drugi odgovor.
On je ujedno nešto što je naprosto moralo da se dogodi, pre ili kasnije.
Odnos prema Romima predstavlja kost u grlu celokupnog srpskog društva
dok Guča kao najveće ogledalo te specifične srpsko-romske uzajamnosti
najčešće svojim sjajem prikriva ali povremeno, eto, i demaskira svo
ruglo one mračnije strane tog problematičnog odnosa. Da sve bude samo
još strašnije, bojim se da licitiranje privilegijama u Guči u stvari ne
služi ničemu, budući da je svima jasno da je romska svakodnevica daleko
gora od svih poniženja i neravnopravnosti koje romski muzičari na saboru
trpe. Prosečan Rom u Srbiji šest puta je siromašniji od najsiromašnijeg
Srbina. I to je čitava potrebna statistika i čitava istina o jednima i
drugima. On je šest puta gladniji. Šest puta bolesniji. On je šest puta
više diskriminisan. Njega šest puta više vređaju. On će šest puta više
dobiti batine i te batine će biti šest puta gore. Njega će šest puta
više nepravedno hapsiti. On će proživeti mnogo kraći život od prosečnog
Srbina, biće od njega šest puta neobrazovaniji, šest puta
zapostavljeniji, šest puta teže osuđen na to da zauvek glavinja, na
ivici provalije, na samom rubu društva.
Da li je u tom smislu ova simbolička borba za ravnopravnost u
zatvorenom svemiru Guče, indikativna i svrsishodna na jednom širem planu
koji se tiče celokupne romske stvarnosti u Srbiji ili je samo reč o
borbi za jednu u suštini formalnu privilegiju i priznanje ravnopravnosti
ograničenog dometa, samo za muzičare i samo na sedam dana godišnje
koliko traje Dragačevski sabor?
Odgovor na ovo pitanje imaćemo prilike da saznamo, pretpostavljam, tek na leto 2013. godine.
U Guči.
A možda i u – Surdulici.
Jutarnji list, 01.09.2012.