Krajem prošle nedelje, Vrhovni sud SAD doneo je dve šokantne odluke
koje mnogima van zemlje deluju kao potvrda paradoksalnog odnosa američke
kulture prema životu kao osnovnoj ljudskoj vrednosti. Najpre je u
četvrtak, 23. juna, Vrhovni sud doneo odluku o slučaju koji je
ograničavao nošenje oružja na javnim mestima u državi New York:
poništavanje zakona na snazi u ovoj saveznoj državi automatski je
omogućilo popuštanje ionako slabih zakona o posedovanju i nošenju oružja
u mnogim drugim krajevima zemlje. Onda je sledećeg dana, 24. juna, Sud
doneo odluku koja je zasenila ovu prvu. Radi se o opovrgavanju odluke u
slučaju Roe v. Wade, kojim je 1973. godine Vrhovni sud na federalnom
nivou ozakonio pravo na abortus. Paradoks je jasan: ako ova poslednja
odluka, kako njeni mnogi zagovornici tvrde, pruža zaštitu života
nerođenima, onda ona prva oduzima to isto pravo onima koji su rođeni.
Čitavu
situaciju učinilo je još paradoksalnijom to što su ovi sudbonosni
udarci sudijskim maljem pali na podlogu koju su nedavni događaji zategli
do pucanja. Odluka koja ide na ruku industriji oružja i militarizovanoj
desnici doneta je svega par nedelja posle jednog od najokrutnijih
pokolja u inače brutalnoj istoriji masovnih ubistava u SAD. Radi se o
masakru 19 učenika 4. i 5. razreda osnovne škole u teksaškom gradiću
Uvaldeu, koje se desilo skoro punih 10 godina posle sličnog pokolja dece
u mestu Sandy Hook. Kao da to nije dovoljno, ovo masovno ubistvo dece
desilo se svega desetak dana posle napada u njujorškom gradu Buffalo, u
kome je napadač ciljano odstrelio 10 Afroamerikanaca (u oba ova slučaja
vinovnici pokolja su bili tinejdžeri, mladići od 18 godina kojima je
omogućeno da zakonito kupe automatsko oružje), i svega nekoliko dana pre
masovne pucnjave u bolnici u Tulsi, Oklahoma, u kojoj je nezadovoljni
pacijent usmrtio dva doktora, sestru i slučajnog pacijenta. Uglavnom
zahvaljujući neprestanoj kampanji konzervativnih krugova, tokom
poslednjih 50 godina pitanje prekida trudnoće postalo je istaknutije od
epidemije oružanog nasilja. Veliki deo buke koja se digla tokom mandata
65. predsednika SAD, sumnjivog biznismena Donalda Trumpa, bio je izazvan
upravo imenovanjem sudija Vrhovnog suda, kao i njihovim odnosom prema
presedanu koji je uspostavljen odlukom Roe v. Wade. Onda je početkom
maja u javnost procurio nacrt odluke kojom se ukida pravo na prekid
trudnoće. Time je najavljeno njeno donošenje, ali niko je nije očekivao
tako brzo.
Odluka koja se odnosi na nošenje oružja objavljena je u
istom ciklusu vesti sa najavom da su dve političke strane, nepomirljivo
podeljene gotovo po svim pitanjima, uspele da postignu dogovor na oba
nivoa, u Kongresu i Senatu, o zakonu kojim se donekle reguliše
posedovanje oružja, prvom takve vrste u poslednjih 30 godina. To je
utišalo reakcije na ovu skandaloznu odluku Vrhovnog suda, tako da je
tokom vikenda najveći deo pažnje komentatora otišao na onu drugu,
jednako skandaloznu odluku od petka. Izgledalo je kao da su obe strane
bile zatečene najavljenim ukidanjem prava žena da donose odluke o svom
životu i zdravlju: jedni su likovali, ne hajući da odgovore na pitanja o
sudbini osoba oštećenih ovom odlukom, drugi su se pripremali za niz
zakonskih izmena na nivou saveznih država koje će neizostavno povući ova
dalekosežna odluka Vrhovnog suda. Ipak, zataškavanjem odluke o oružju
narušena je simetrija ove dve odluke. Da bi se nazreo njihov smisao i
težina važno je istaći to što su donete takoreći u paketu.
Na
glavnim televizijskim kanalima u SAD vikend je rezervisan za emisije
magazinskog tipa, a mnoge dnevne novine donose svoja vikend izdanja. U
svim ovim medijima Roe v. Wade je bio na prvom mestu. Oni koji se
kritički odnose prema ovoj odluci, od novinara preko stručnjaka za
ustavno pravo do aktivista, s pravom ukazuju da se ona ne odnosi samo na
žene i majke, već da ima duboke društvene posledice. Jedna od njih je
da je Vrhovni sud, koji bi trebalo da bude iznad politike, postao
instrument konzervativnog aktivizma. Ništa manje važna je klasna i rasna
dimenzija ovog zakona: u Americi podeljenoj na države u kojima je
prekid trudnoće legalan ili nije, dobrostojeće (uglavnom bele) žene biće
u prilici da putuju ako žele da prekinu trudnoću, dok svima drugima
preostaje lokalna nestručna pomoć kojom rizikuju svoje živote. Povrh
svega toga, ova odluka otvara vrata drugim sličnim atavističkim odlukama
jednog aktivističkog suda. Ipak, prvih dana posle odluke, najveći deo
debate vođen je u okvirima zagarantovanih prava pojedinca i ustavnosti
ovih odluka. I sam Vrhovni sud postavio je svoje odluke u ovaj kontekst:
neka prava su zagarantovana ustavom, kao što je pravo na nošenje
oružja, a neka, kao što je pravo na prekid trudnoće, nisu. I to je to.
Šestoro konzervativnih sudija sve drugo smešta van opsega svojih
nadležnosti. Pri tome oni svoju političku pristrasnost pravdaju
pridržavanjem slova zakona (a o duhu, odnosno interpretaciji, neka brinu
drugi). Zastupajući doktrinu „originalizma“ i „tekstualizma“ oni slede
strategiju koju je velikim delom zasnovao konzervativni vrhovni sudija
Antonin Scalia, čijom je smrću 2016. zapravo započela republikanska
ofanziva u najvišem sudskom telu SAD-a.
Pravne nijanse
originalizma i tekstualizma bile su predmet opsežnih istraživanja i
rasprava među stručnjacima za ustavno pravo u SAD. Odluke Vrhovnog suda s
kraja prošle nedelje otkrivaju suštinu ove doktrine. Naime, ono što se u
svim onim TV komentarima i kolumnama zaturilo zataškavanjem prve odluke
i galamom oko druge jeste mesto u kome se one ukrštaju. U svojim
odlukama, sud tu tačku preseka vrlo jasno definiše terminima „istorija“ i
„tradicija“. U obrazloženju odluke o pravu na nošenje oružja, sudija
Clarence Thomas napisao je, između ostalog, da u donošenju zakona kojima
se proširuje pravo zagarantovano Drugim amandmanom Ustava SAD, vlasti u
saveznim državama „moraju da pokažu da su njihove regulacije u saglasju
sa nacionalnom istorijskom tradicijom zakonske regulacije vatrenog
oružja“. Prema obrazloženju koje je sročio sudija Samuel A. Alito, jedna
od osnova odluke Vrhovnog suda kojom se oduzima pravo ozakonjeno kroz
Roe v. Wade potiče iz „neminovnog zaključka da pravo na abortus nije
duboko ukorenjeno u nacionalnoj istoriji i tradiciji“. Šta sve ovo
znači? Recimo, slepo držanje teksta Ustava donetog pre 200 godina
zanemaruje da su prava na nošenje i upotrebu oružja deo „tradicije“
zasnovane na ekstremnom organizovanom nasilju kao što je genocid nad
starosedeocima i vlasništvo nad robovima. Originalizam i tekstualizam
prikriva činjenicu da su Ustav i zakone izvedene iz njega donosili
isključivo pripadnici jednog pola, i da pripadnice drugog pola nisu
imale ne samo pravo na abortus, već nikakva druga prava. Da li će slepo
pridržavanje slova „tradicije“ i „istorije“ voditi ka tome da trgovci
oružjem budu prisiljeni da prodaju samo kremenjače s kraja 18. veka, ili
da će silovatelji morati da izdržavaju plodove svoga nasilja? Svakako
ne.
Smisao odluka Vrhovnog suda od prošle nedelje ne svodi se na
povratak na staro i ponovno uspostavljanje preživelog patrijarhalizma
već, nasuprot, na postavljanje zakonskih okvira za nejednakosti koje su
uveliko na snazi u Sjedinjenim državama. Zakoni kojima se, bar donekle,
reguliše vlasništvo oružja, kao i zakoni koji se tiču reproduktivnih
prava žena bili su rezultat široke demokratizacije američkog društva
koja je počela sa New Dealom 30-ih godina prošlog veka, a nastavila se i
proširila sa pokretom za građanska prava 60-ih. Godina donošenja odluke
Roe v. Wade, 1973, predstavlja visoku tačku ovog plimskog talasa. Posle
nje usledio je neoliberalni zaokret i sada vidimo njegove posledice.
Parola o 1% koja je stekla široku popularnost tokom protesta Occupy Wall
Street zasnovana je na poraznim statistikama: 32,3% ukupnog bogatstva u
SAD nalazi se u rukama jednog postotka stanovništva, dok čak 50% sa
donjeg dela društvene lestvice poseduje svega 2,6%. Početkom 20. veka
italijanski sociolog Corrado Gini razvio je koeficijent za merenje
imovinske nejednakosti. Raspon Ginijevog koeficijenta je uzak i kreće se
od 0 do 1, gde približavanje nuli označava stanje relativne jednakosti,
a jedinici, ekstremne nejednakosti. U SAD, ovaj koeficijent bio je u
padu sredinom 20. veka, da bi 80-ih godina naglo počeo da raste: za
svega nekoliko decenija, od 0,3 popeo se čak na 0,6. De facto, ova
zemlja se nalazi u posedu vrlo ograničene manjine. Zakoni koje je
Vrhovni sud doneo prošle nedelje tom stanju daju status de jure. Ne radi
se, dakle, o „konzervativnoj revoluciji“ već o usaglašavanju zakonskih
okvira sa postojećim odnosima moći. Od samog početka američke
demokratije vlast se nalazila u rukama malog broja građana, isključivo
muškaraca, koji su uz to bili vlasnici poseda (u koje su ubrajane žene i
osobe drugih rasa). To su „istorija“ i „tradicija“ kojih se u svojim
odlukama drži Vrhovni sud SAD.
Koji je krajnji domet ovih odluka?
Žene će umirati na porođajima, masovne ubice će rešetati po školama. To
se nedodirljivih ne tiče, kao što se ne tiče ni 6 vrhovnih sudija koji
su omogućili ovaj krvavi pir. U obrazloženju ukidanja odluke Roe v.
Wade, oni su pomenuli da „bi valjalo pogledati“ i druge odluke Vrhovnog
suda koje se odnose na kontracepciju i istopolne bračne zajednice. I to
je tek početak. U SAD, sve ove regulacije su pod okriljem takozvanih
„zakona o privatnosti“. Situacija je još alarmantnija nego što izgleda
na prvi pogled. Tokom poslednjih 40 godina, skok Ginijevog koeficijenta u
SAD velikim delom bio je posledica deregulacije velikih sistema (od
proizvodnje i snabdevanja električnom energijom do telefonije), a još
većim delom, naročito tokom poslednjih 20 godina, rezultat neadekvatne
zakonske regulacije novih tehnologija. Kao što je Shoshana Zuboff
pokazala u studiji The Age of Suveillance Capitalism (2019),
tehno kompanije su za kratko vreme zgrnule ogromne profite putem
ekstrakcije i trgovine privatnim podacima potrošača, odnosno korisnika,
internet usluga, a sve to je bilo omogućeno time što zakoni u SAD,
naročito oni koji se donose na najvišem nivou, nisu u stanju da drže
korak sa novim tehnologijama. Pozivajući se na „tradiciju i istoriju“,
Vrhovni sud je sebe još više onemogućio u tom domenu. Tih 6 pravnih
pajaca pod skutima basnoslovno bogatih i moćnih pogazilo je svoju
osnovnu obavezu, a to je da zakonski regulišu odnose među ljudima kako
bi se postigla i očuvala pravičnost u društvu, kao i etički imperativ
zaštite nemoćnih. Umesto toga, oni sebe vide kao zaštitnike „tradicije“ i
„istorije“ manjine na vlasti. Žene i deca koji su poslati na klanicu
samo su kolateralna šteta u ovom održavanju neravnoteže ekonomske i
svake druge moći. Ako je bilo kakve sumnje da su potrošači zapravo
potrošna roba i da su korisnici iskorišćeni, ove poslednje odluke
Vrhovnog suda postavljaju čvrste smernice u tom pravcu. U poslednje
vreme bilo je dosta reči o tome da je u SAD demokratija u krizi. Sada je
u slobodnom padu.