– U ćošku sam. Ne
mogu da pričam. – govorio je ’rapavi, prigušeni glas. Takav ne želite u
sopstvenim životima. Ne zbog njegove boje već zlokobne slutnje koju nosi.
– Ok, ok, važi. Čujemo se
ovih dana. – završio je i prekinuo vezu, okrenuvši lice ponovo ka nama.
Pomislio sam na tren da bi slična njuška u „Padinjaku“ za 200 evra izbola po
narudžbi bilo kog pritvorenika. Stresoh se od jeze što prođe tijelom.
– Gde samo ono stao brate, a
da.
Ništa nemojte da brinete.
Daćemo joj dobar i uigran tim vozača i tehničara. Nema šta da se sekira. Momci
znaju posao. Profesionalci. Doktorka je tu više kao sigurnost, za pacijenta i
familiju. Tehničar uglavnom odradi većinu stvari – infuzija, hitno ušivanje, defibrilator
i to. –
Tupo sam pogledao u suprugu, pa ponovo u
njega, vozača istetovirane šake. Kao da smo bili u nekom zvaničnom, modernom salonu
gdje se prodaju usluge. Na tren pomislih da smo u osrednjem salonu za
tetoviranje. Sejls spič, što se kaže.
– Gospodine, tako vam je i
na zapadu, samo što je kod njih to legalizovano i za nijansu
transparentnije. Suština je ista – platite unapred i dobijete radno mesto koje
vam tu investiciju u relativno kratkom roku otplati. Prosto k’o pasulj. –
– Da, da, naravno. Dakle,
ako sam dobro razumeo mi vama platimo u kešu 10,000 eura, a vi nama garantujete
ugovor na određeno od 6 meseci, nakon čega će taj ugovor bez problema da pređe
u ugovor za stalno?
A kako ćemo sa
specijalizacijom? –
– Da, tako je. Samo, bitno
je da znate da jako mali deo novca ostaje kod. Mi smo kuriri, a veći deo ide
onima koji donose odluke. Ima nas mnogo u lancu, razumete?
Što se tiče ugovora, ide
tako kako ste rekli. Posle kad se sve stabilizuje, doktorka može da bira koju
će specijalizaciju. I tu ćemo joj pomoći sa izborom. Lagani smo, što kažu
klinci. –
Tu se kanda malo i nasmijao, pokušavajući opustiti
našpanovanu atmosferu. Vladao je sferom emotivne inteligencije, bez dvojbe.
Osjećao je da se kolebamo. Pomislih na đedovu generaciju, komuniste i
revolucionarnu ideologiju – kolebljivce odmah streljati!
Nakon toga, pogled ukrstih sa prijateljem iz
studentskih dana, Ilijom. Smrtno ozbiljan, uvlačio je dim duvana duboko u pluća,
meškoljeći se i praveći blage tikove okom. Emisija unutrašnje nelagode. Ozbiljne
crte lijepog, pravilnog lica kao da su mi nijemo govorile – druže, lepo sam ti
sve rekao, ne znam šta se sad iščuđavaš. Ovo je poslednja opcija, pa ti kad i
ako budeš hteo, zovi me da probamo ugovoriti sastanak. I to je to.
I da, to je to. Očajni smo i zato pozivamo
smo posljednju opciju računajući da nemamo šta izgubiti. Ulažemo kviska.
Doktorka bez posla i specijalizacije u post petooktobarskoj Srbiji. Muž, tri
djeteta i stambeni kredit na grbači kao sila gravitacije. Pat pozicija ili
patnja pozicija? Hipertenzija u najavi uz svakodnevni ples anksioznosti.
Opkoljenost.
Sastanak
je dogovoren u stanu mlade doktorice koja je preko iste šeme počela da radi pre
petnaestak mjeseci. Doktorka se inače porodila prije nekoliko sedmica i bilo je
čudno da se sastajemo u stanu porodilje koja još nije izašla perioda „babina“. To
sam naknadno osvjestio. Očigledno, opreznosti nikad dosta uz dozu surove
bezobzirnost prema pristojnom ponašanju i kulturi podneblja u kom živimo i
’ljeba jedemo.
Lova, samo jebena lova.
Prenuh se iz takvih razmišljanja, pa naizgled
spremno ispalih:
– Ok, a šta ako se tokom tih
prvih šest meseci promeni rukovodeća struktura, pa ne budemo u prilici da
ugovor na određeno pretočimo u ugovor na neodređeno? – činilo se kao da sam
smislio pametno pitanje, da srušim ovu nakaradnu karijernu konstrukciju.
– Sve je u redu, gospodine.
I tu je sve predviđeno. Mi smo ozbiljna firma – dočekao se kao mačka, na noge.
– Direktor koji napušta
poziciju dobija na sto sve ugovore na određeno koji se automatski potpisuju i transformišu
u ugovore na neodređeno.
Čisto kao suza i rešenje
već provereno u praksi. Tako osiguravamo kontinuitet za naše klijente, na
obostrano zadovoljstvo. –
Epilog:
U kolima
ženče i ja. Vraćamo se kući.
Ćutimo,
gledamo pred sobom velegradski pejzaž – trole, tramvajske šine, prljave ulice, čađave
fasade.
Ćutanje je zlato. Sve jasno.
I ovo je naš Beograd. Karaburma rok-n-rol.
Sve
smo znali i slutili, a realnost nas je opet šokirala, zatekla. Bez muke.
Zavidim
joj na toj lakoći. Lakoća nepostojanja.
Oboje
smo učeni smo da se principi rada, poštenja i učenja na kraju isplate.
Iskustvo
sadašnjice je radikalno drugačije. Ulazak u hladnu vodu života i otriježnjenje.
Mučni
putokaz stvarnosti.
Guši me. Kao da se borim za goli život. Vidim
sliku Kurčubića što olakšava kravatu oko vrata. Nevidljivi rat je u toku. Nema
pucanja i granata. Samo borbe. Metafizički Bahmut.
Mora
se čovjek snaći, što vele ovi koji su se obogatili na pristojnosti i naivnosti
drugih, kao i potkradanju sopstvenih državica.
Vrijedi
li šta čista savjest u toj monetarnom krkljancu stvarnosti, uzalud se pitam.
Širim
nozdrve za dubok uzdah …
****
Sa
radija je gruvao Džoni:
–
Od Aljaske do Meksika
to je ona druga slika
Pit i to je Amerika … –