<img height="1" width="1" style="display:none" src="https://www.facebook.com/tr?id=198245769678955&ev=PageView&noscript=1"/>

Utopija tržnog centra: još jednom o „The Last of Us“

Sve zajednice prikazane u seriji su manjkave: zajednica je izneverila pojedinca i on odbija da joj bude privržen. Solidarnost su potisnule transakcije.

14. mart 2023, 2:23

Serija „The Last of Us“ završila se kao i istoimena igra – Joel nije dozvolio da Ellie žrtvuju za spas čovečanstva. Da mu je Ellie važnija od drugih, Joel je nemilosrdno demonstrirao tako što ih je zbog nje sve pobio. O tome smo već pričali – kao okosnice seriju drže dva tematska sklopa: odnos roditelja i deteta te odnos pojedinca prema zajednici čiji je (potencijalni) član. Zombiji su u seriji doslovno u drugom planu. Nije baš da sam brojao, ali utisak je da je u seriji od ljudske ruke stradalo mnogo više ljudi nego zombija. Tako je pored ostalog i zato što se zombiji u seriji gotovo i ne pojavljuju.

Oni su samo poslužili kao okidač za priču, da očiste pozornicu kako bi se na njoj narativno elaborirale glavne teme. Što se roditeljstva tiče, priča u seriji pravi jednu upečatljivu inverziju. U prvoj epizodi gledali smo kako je Joel izgubio svoju (biološku) ćerku. Taj tragični događaj sasvim oblikuje njegov karakter. Poslednju epizodu otvara scena porođaja, gledamo kako se rađa Joelova druga (dakle, ne biološka) ćerka Ellie. Na početku priče imamo smrt deteta, a na njenom kraju, njegovo rođenje. U simboličnoj ravni, rođenje Ellie na početku devete epizode je svojevrsno uskrsnuće Joelove „prave“ ćerke.

To uskrsnuće Joel je „zaslužio“, uspevši da zaštiti Ellie i sačuva joj život uprkos svemu. U devetoj epizodi Joel i Ellie konačno postaju „otac“ i „ćerka“. I o tome smo pričali: u ovoj – nazovimo je „roditeljskoj“ – ravni otvaraju se pitanja šta to znači biti roditelj, kakva se veza uspostavlja između roditelja i deteta, koliko se roditelj i dete zaista razumeju i koliko uopšte mogu biti bliski. S obzirom da na samom kraju Joel mora da laže Ellie kako se ona ne bi okrenula protiv njega, ne bi se reklo da priča ima makar i malo srećan kraj, iako je bilo bajkovitih elemenata u devetoj epizodi (kada Joel podiže Ellie s operacionog stola).

Roditeljski pesimizam, reklo bi se da je to bio stav autora, barem kada su oblikovali svoje glavne aktere. Ali taj roditeljski pesimizam samo je deo šireg svetonazora koji se da izvesti iz čitave serije. On se naravno gradi oko druge teme – odnosa između pojedinca i zajednice. Sve zajednice prikazane u seriji, ako nisu baš na prvi pogled totalno loše, onda su svakako ozbiljno manjkave. Njihove slabosti autori naglašavaju redovno na isti način: u svakoj od prikazanih zajednica pojedinac se mora povinovati interesu zajednice a da nije baš jasno da će iz toga izvući i neko dobro za sebe.

U devetoj epizodi ta je situacija zaoštrena do kraja – Ellie bi trebalo da bude ubijena kako bi hirurg iz nje izvadio delove kordicepsa i od njih pokušao da napravi vakcinu protiv zaraze. Kao i u prethodnim epizodama, Joel će između svoje dobrobiti i dobrobiti svojih bližnjih (a to je sad ostala samo Ellie), s jedne strane, i tobože zajedničkog dobra kolektiva, s druge, birati uvek i po svaku cenu prvo. Njemu zajednica praktično više ništa ne znači. Autori su se potrudili da takav njegov stav motivišu pogibijom njegove ćerke u prvoj epizodi: nju ubija vojnik, otelovljenje države.

Ali, zamah priče je takav, da ide preko lične motivacije. Nigde u priči ne vidimo da Joel greši. Nijedna zajednica kroz koju su on i Ellie prošli, ne zaslužuje poverenje ni privrženost. Dakle, pored ličnih motiva glavnog junaka, odnos prema zajednici zapravo je stvar opštijeg svetonazora samih autora priče. Ako bismo kratko morali da ga predstavimo, reč je svakako o ideologiji u čijem su središtu neprikosnovena prava pojedinca. Preciznije, ta prava su u središtu na način na koji bi ih postavio, recimo, libertarijanac Nozick, što znači sasvim drugačije nego što bi to uradio, na primer, liberal Rawls.

Ne, neka čitalac ne brine, nećemo ga ovde daviti političkim teorijama. Zanima nas serija i njena velika popularnost. Šta je desetine miliona ljudi (samo u Sjedinjenim Državama) privuklo ovoj priči? Dok neko to ozbiljno ne istraži, možemo spekulisati, manje-više utemeljeno. Ako ljudi seriju gledaju zato što im ona prikazuje nešto s čim bi mogli da se povežu ili identifikuju, šta bi bila ta tačka povezivanja odnosno identifikacije? Po tome kako je sklopljena priča, njome dominira ne samo sumnja u zajednicu/državu i njene ustanove već i u druge ljude.

Joel uglavnom nikome ne veruje, i njegovo nepoverenje redovno se kasnije u priči potvrđuje kao opravdano. Iako tako ne izgleda na prvi pogled, Joel zapravo ne veruje ni Ellie, i zato mora da je slaže na kraju. Seriju prožima antropološki pesimizam, čiji je onaj, „roditeljski“ pesimizam tek jedan deo, odnosno logičan izvod.

Samo u trećoj i sedmoj epizodi dobijamo slike neke potencijalno srećnije zajednice (s ne više od dva člana). U trećoj epizodi vidimo da je ta idila moguća samo u potpunoj izolaciji. A sedma epizoda je u tom smislu zapravo još zanimljivija: u njoj je izgubljeni raj smešten u tržni centar. Za neke je treća epizoda i dalje vrhunac serije. Ja bih pak rekao da je to sedma epizoda. Ne ponajmanje zbog odlične Storm Reid u ulozi Elline prijateljice i (tragično nerealizovane) partnerke. Stvar je, naravno, u tržnom centru. Iz perspektive posle apokalipse, tržni centar sa svim svojim banalnim sadržajima zaista izgleda kao izgubljeni raj.

Rediteljka Liza Johnson je upečatljivo prikazala neobično nežan odnos između dve devojčice i to ispreplela s gotovo dirljivo nostalgičnim slikama tržnog centra sa kojima, za pretpostaviti je, većina gledalaca može da poveže sopstvena sećanja. (U tome je stvar s konzumerizmom, on je uglavnom jednoobrazan širom sveta.) Naravno, tržni centar kao izgubljeni raj može biti uverljiv samo unutar određenog svetonazora, i to je upravo onaj svetonazor koji smo ovde odredili kao odbacivanje zajednice zarad interesa pojedinca. Što nije nikakav sebični hir: zajednica je naprosto izneverila pojedinca i on nadalje – barem u priči – odbija da joj bude privržen. Unutar takvog svetonazora solidarnost će biti potisnuta transakcijama, a tržni centar zadobiće utopijske obrise.

To je priča u „The Last of Us“ i tu priču vidi kao uverljivu i s njom izgleda može da se identifikuje ogroman broj ljudi širom sveta. Ne treba nimalo sumnjati: u tom smislu Srbija nije izuzetak.

Peščanik.net, 14.03.2023.