Znate već, posrao sam se po ovoj seriji već nakon prvog minuta. Redovno sam zato čitao Basarine ocene svake epizode, od početka do kraja. Nisam bio impresioniran. Nisu ni mnogi drugi. Neki su mi, doduše, rekli da ovo nije serija za nas koji smo je živeli, već za one koji 2003. još nisu bili ni rođeni ili jedva da jesu.
Iznenadilo me je što sam u storijima pojedinih pobunjenih studenata počeo da nalećem na Đinđićeve govore, što mi je stavilo do znanja da se, makar tim pojedincima, Đinđić ukazao kao politički uzor. Uspomene na Zorana Đinđića odavno su zamrljane subjektivnim i radikalno suprotstavljenim pogledima na njegovu ličnost i njegove postupke.
Ovi pogledi, mišljenja i smatranja dolaze od onih koji su ga poznavali i sa njim, po svojim svedočenjima imali šarenolika iskustva, od najlepših do najstrašnijih. Nama koji ga nismo poznavali bilo je lakše. Đinđić je bio i ostao simbol pobede nad Miloševićem, na šta je njegov tragični kraj stavio pečat i potpis. Ne krijem da prvog srpskog demokratskog premijera idealizujem, ali to je moje pravo, jer nije imao dovoljno vremena da me svojim političkim potezima u demokratskoj Srbiji ubedi u suprotno.
Otkud odjednom Đinđić kao politički i filozofski faktor među pobunjenim studentima? Dozvolio sam sebi da preispitam svoje mišljenje o seriji „Sablja“, jer je jedino racionalno rešenje koje mi je palo na pamet to da ih je do njega dovela upravo „Sablja“, koju izgleda jedino ja nisam odgledao. Đole Kulačin je, kaže njegov tata, gutao seriju iz epizode u epizodu, da bi se na kraju požalio: „Ovde ništa nema o Đinđiću“.
Pa jeste, serija se ne zove „Đinđić“, već „Sablja“ i posvećena je svima koji su premijera nadživeli, bili oni stvarni ili izmišljeni likovi. Iako je nisam gledao, već mi ju je Basara prepričavao, shvatam da je odluka da se serija bavi lovom na atentatore mlađi deo publike naterala da pronađu Đinđića na internetu, gde ih je premijer dočekao onakav kakav je ostao zapisan u istoriji – vrhunski govornik, ubedljiv, duhovit, uporni prenosilac zatupljenom narodu poruka o tome kako treba gledati na život i na svoju zemlju.
Omladinu ne zanimaju priče o tome kakav je bio privatno, svetac ili demon. Đinđić je, uz dve istorijske činjenice, da je bio vođa pobedničke borbe protiv Miloševića i da je streljan, za budućnost obezbedio brojne video zapise svojih govora, sigurno najboljih govora koji su našim građanima ikad izgovoreni, govora koji su, kako vreme protiče, svakim danom sve aktuelniji. Jedan pobunjeni student mi je malopre rekao da do Đinđića nije stigao „Sabljom“ već temeljnim istraživanjem njegovog života, rada i smrti.
Naravno da u ovoj nestvarnoj generaciji mladi dolaze do Đinđića i bez serije. Ali neki sigurno stižu i zbog nje. Stoga, izvinjenje autorima, što ne znači i da ću „Sablju“ odgledati.