Slučajno sam primetio da sam pre šest godina u ovo vreme dobio kolumnu u kojoj sam saopštavao svoje stavove na različite događaje ili fenomene „ovde i tamo“.
Češće kuđen nego hvaljen, pisao sam iz nedelje u nedelju, nekih 300 puta. Držao sam se svog mišljenja, ne vodeći računa da li je probitačno, da li pripada matici ili vladajućoj stranci. Klonio sam se te proklete želje da se nekom dopadnem.
Proglašavan sam za izvođača nečijih radova. Antiameričkih – dok sam se obrušavao na brutalno bestidnu politiku Džordža V. Buša, antisemitskih – kad sam izveštavao o razaranjima Bejruta, antisrpskih – kada sam zastupao stav da Srbija neće sačuvati Kosovo, antiruskih – kada sam upozoravao da iz jedne globalne euforije ne treba da skočimo u drugu.
Autentične kritičare cenim. Takve kritike ne prihvatam. Žao mi je onih koji nisu u stanju da shvate da pisana reč ne mora obavezno da bude u nečijem vlasništvu, unosna akcija poslovnog ili političkog kapitala.
Vreme je, izgleda, za javnu ispovest.
Odrastao sam u visoko politizovanoj porodici. Moj pokojni otac bio je pariski đak, predratni profesor matematike i inženjer optike, potom proslavljeni partizanski general, narodni heroj.
Imao sam, dakle – bez sopstvenih zasluga ili krivice – priliku da živim vlast. „Najveću slast od svih ovozemaljskih“, sećam se kako je govorio veliki intelektualaci cinik tog vremena: ministar inostranih poslova Koča Popović.
Imao sam kao beba privilegiju da iz kabineta J. B. Tita dobijam tablu slanine da bih zalečio neki ekcem kože. Vozio se američkim kolima kada je Jugoslavija raskrstila sa Staljinom. Letovao na Brionima. Odrastao u nečijim kućama pre nego što je otac rekao da hoće da stanuje samo u kući koju će mu izgraditi JNA.
Potom sam doživeo drugu stranu vlasti. Otac je rano, 1962, Brozovim dekretom poslat u penziju. Imao sam tada dovoljno godina da doživim zaglušujuću tišinu koja se, poput prislušnih uređaja, raširila oko moje „okužene“ porodice. Imao sam nedovoljno godina da razumem oholu prirodu vlasti.
Shvatio sam kasnije. Ako verujete da to ostavlja tragove, kao što priznaju Aleksa Đilas na televiziji ili Boris Tadić na svom zvaničnom sajtu, onda poverujte i meni.
„Penzioner je“, govorio sam ocu, „nešto kao polučovek.“ Biće da ga je u 48. godini ta opaska ozbiljno dirnula. Poželeo je da me savetuje. Rekao je otprilike:
„Ako se ikada upustiš u nešto što je javni posao, imaj na umu jedan nauk. Lako je ploviti na vrhu talasa. Može da se zove stranački, interesni, kakav god hoćeš. Ne moraš ništa posebno da radiš, a voda te nosi. Ali, kada talas krene nadole, padaš i ti. Niko te ne pita koliko zaista vrediš. Trudi se zato da sam osvajaš stepenike života. Kada se ispneš i na njega staneš sa dve noge, on je tvoj. Jeste sporije, ali je sigurnije. Mada u životu ništa nije sigurno.“
Pitate se sada odakle ovakav uvod. Pa, završio sam u javnom poslu. Komentarišem i komentarišu me. Prihvatam da se čitaoci ne slažu sa ocenama koje iznosim u svojim kolumnama, ali poštujem pravo na različito mišljenje.
Trudim se da ne podležem plimama. Oseka se ne plašim. Pokušavam da ne budem navijač, ako je to uopšte moguće kada promovišete i branite sopstvene stavove, iako me obuzme strah od opaske da postoje dva mišljenja: moje i – pogrešno.
Ne podnosim totalitarnost i isključivost. Tolerantnost mi je bliska i u najzažarenijim debatama.
Ovaj posao podrazumeva da vas neki hvale a drugi pljuju, ponekad i bukvalno. „Dobar dan,čaršijo“ na sve četiri strane ne postoji – ukoliko zaista verujete u ono što ste spremni da javno kažete ili napišete.
Samo raspleti događaja potvrđuju ili demantuju vaše napisane reči. Sve ostalo je navijaštvo. Trenutna opčinjenost, zaslepljenost, poslušnost. Ukoliko bih u ovom poslu pet puta pogrešio u kapitalnim procenama, potražio bih tezgu na Kalenić pijaci.
Nekog sam svojevremeno iziritirao predlogom da Srbija bude među prvima koja će priznati Kosovo. Danas se približavamo prećutnoj saglasnosti o postojanju nezavisnog suseda – uz jedinu razliku da ga nikad nećemo priznati.
Oni koji se s mojim mišljenjem i analizama ne slažu, pomisliće da je došao trenutak ličnog likovanja. Pisao je da će Kosovo otići, sada, eto, hoće da seiri.
Ne, gospodo kritičari. Ja sam samo pre mnogih, koristeći stečena znanja, osvajajući očeve stepenike, upozoravao jer sam se dugo bavio Bliskim istokom i izraelsko-palestinskim konfliktom. Poznajem i mehanizme funkcionisanja Zapada. Mogli ste i vi da ih upoznate. Barem oni koji se sećaju preciznih mehanizama zavođenja sankcija.
Ponoviću da ne mislim da ova vlast snosi ključnu odgovornost za ovo što se dogodilo s Kosovom. Iako lavovski deo krivice pripada vremenu Slobodana Miloševića, ni on nije jedini. Ima ih pre njega jer je skorašnja istorija odnosa Srba i Albanaca na Kosmetu istorija sukcesivnog tlačenja. Hronologija jedne ili druge etničke dominacije koja se pretvarala u potpunu dominaciju svekolikim životom.
Pokušaji stvaranja zajedništva jednostavno nisu postojali. Boro i Ramiz su idealizovana floskula agitpropovskog aparata koja je sve to pokrivala. Dok nije počelo da puca.
Dijalog je morao da bude otvoren ranije, pisao sam pre šest godina, već sa zakašnjenjem. Umesto dijaloga, Kosovo je kao „najskuplja srpska reč“ izbačeno na pijedestal nedodirljivosti. Ubačeno je u nebeski Panteon, pa je svaka racionalna rasprava postajala bogohulna donoseći njenim akterima atribute izdajnika. To dobro znam.
Smatram da ovaj posao po prirodi stvari mora da bude kritičarski. Pišem o Crkvi smatrajući da se nedopustivo meša u svetovni život države koja kaže da je sekularna.
Korupcija me izluđuje, ali se, priznajem, klonim personalizovanih slučajeva kada je veliki novac u pitanju. Kada neće tužilaštva, zašto bih ja?
Nisam revolucionar. Posebno ne u zemlji u kojoj mediji sve više tonu u mrak tajkunskih manipulacija i političkih kombinacija.
Smatram da je Srbiji u svakom smislu neophodan ozbiljan preokret, pa me nervira kada se takva inicijativa olako i bez mnogo premišljanja odbacuje samo zato što misle da je obojena partijskim bojama.
Ne mislim odavno da ćemo lako i brzo ući u EU.
Napisano i potpisano.
Pišem sve ovo ponukan čistom slučajnošću. Dogodilo mi se nedavno da sam, u dva navrata, na potpuno različitim mestima, čekao prijatelje koji su kasnili. Tako sam hteo ne hteo slušao razgovore oko sebe.
Prvi lokalitet, kafić na glasu, omogućio mi je da čujem kako se grupa mladih ljudi priprema za frontalni napad na italijanska skijališta. Deluju pristojno. Nije im svaka druga reč „brate“ i ne nose zlatne kajle s velikim krstom. Biće da su uspešni. Neki novi urbani državni nameštenici i preduzetnici.
Drugi lokalitet, kafana koja gubi glas, okupila je – takođe usred radnog vremena – grupu gostiju koji su se žalili kako ne dobijaju poslove. Pominjali su slabašne funkcije koje su imali kod Slobe uvereni da će im njihov omiljeni koalicioni partner sada u vlasti ipak omogućiti da obnove ona lepa bančenja na Kopaoniku i Zlatiboru.
Dva lokaliteta, ista klima. Preovlađujući potreba za jahanjem na talasu. Oslonac na grupu, najbolje partijsku.
Sindrom kome vlast i stranke naše nasušne obilato povlađuju, regrutujući poslušnike. Kako nagraditi ovu armiju koja umišlja da je od velike koristi društvu?
Korupcijom, brate, druže, gospodine. Namakni gde stigneš da bi nahranio njihove apetite. Lekovita tabla slanine generalskom detetu danas zvuči karikaturalno. U modi su kamioni i avioni. Napredujemo. Svakog dana, u svakom pogledu.
Tekst je preuzetiz Politike