Indijanci su učili svoju decu da su im biljke braća i sestre – što, po mom mišljenju, uopšte nije daleko od istine. Tako su se ophodili, i tako su voleli živi svet. Naša svest je usmerena na detalj, na parcijalno, mi zaokružavamo prostor percepcije koliko nam odgovara, izvan toga nas ne zanima. Ne razmišljamo. Na tom malom parčetu, u celokupnom prostoru i vremenu, postajemo gazde. Moćnici. Ili, ono drugo. Sluge moćnicima.
Nismo svesni
Savremena saznanja se podudaraju sa verovanjima prvih zajednica. Kakve li su oči ti ljudi imali kada su celokupnu sliku svemira mogli da sagledaju? Kakve li su to moći imali kada su mogli da, bez ikakvih instrumenata izmere, vide, predvide ono što mi još uvek ne možemo najsavremenijim sredstvima?
Kada bismo birali reci koje opisuju našu civilizaciju, da li bi to bile: nervozna, nezajažljiva, agresivna, nekako u dve dimenzije? Kako se to dogodilo? Naša svest, umesto da se proširuje, nažalost postaje slepa i nezainteresovana za mnoge sadržaje. Svodi se na dve dimenzije, na jednu dimenziju… ljudi postaju «isprani» i vide i pomalo čuju samo ono što im je «ispred nosa». Na primer, monitor.
Samo pojedinci shvataju koliko covek remeti, uništava Zemlju u svojoj sebičnosti, nesvesti i hedonizmu. No, u poslednje vreme se dešava promena. Uz pomoć novih naučnih eksperimenata i instrumenata, ljudi mogu ponovo da se praktično suoče sa tajnom našeg postojanja.
Naucnici istražuju kako živi svet, tako i nebo, i sve što je gore, što lebdi, igrajući «bečki valcer». Što u savršenom muzickom skladu i harmoniji menja mesta, okreće se i vrti kao u Kjubrikovom filmu «Odiseja».
Naucnici su uspeli da otkriju i kako «igraju» biljke. One imaju čula – kao i ljudi, i životinje. Pomažu jedna drugoj. Zna se da žbun kojeg brste koze luči sve više i više tinina, supstance kojom se brani i istovremeno javlja drugim žbunovima da im preti opasnost od koza. Biljke primaju poruku i pojačavaju lučenje i pre nego što su došle u kontakt sa kozama. No, ne reaguju samo životinje na miris, dešava se i obrnuto. Biljka zna da joj prilazi koza, ali i koza zna da biljka to zna, pa koze paze kako prilaze, nameštaju se tako da vetar ne može da donese njihov miris. Žele da budu neprimetne, jer znaju da će biljka da pusti otrov. Eto šta se sve dešava, kakvi složeni odnosi… a mi, nekako, nismo svesni tog života.
Sve je živo
Neprekidno su neka dešavanja – u vodi, među životinjama, među biljkama. Zaboravljamo da nismo jedini i sami. Zemlja nije od betona, zemlja je živa.
U šumi koju je zahvatio požar, stabla javljaju drugim stablima za opasnost od vatre. I u drugim delovima šume, drveće koje primi poruku – luči više vode. Listovi od toga debljaju, iščekujuci vatru, spremni. Ne zahvaljuju se učtivo hiljadu puta poklonima, ne šalju cestitke. U biljnom svetu, pomoć se podrazumeva. Svi su svesni viših zahteva života i učestvuju potpuno, izražavajuci ljubav prema zajednici. Pa to jeste vrsta ljubavi – briga za drugo drvo. Zar ne?
Drage mame, hajde onda da dajemo našoj deci što više takvih primera. Umesto: «Javi se teti, zahvali čiki», možda bismo mogli da im obratimo pažnju da se jave i biljkama i da im se zahvale, jer svakog trenutka dobijaju od njih pomalo kiseonika. Drvo se na taj način «javlja» nama, čini mi se. Ne daje nam slučajno baš ono što je neophodno za naš život. Umesto što kupujemo deci kompjuterske životinje kao ljubimce, mogli bismo da nabavimo biljku Stidljivku, koja reaguje na najmanji dodir tako što se kao lepeza skupi. Eksperimentom je dokazano da svakodnevnim dodirom Stidljivka postaje «pripitomljena», vezana za onog ko je mazi.
Navikli smo da uzimamo, trošimo, eksploatišemo. Obicno se čuje: «Sine, vidi ono drvo, penji se i uberi, najedi se. Visoko ti je? Daj, tata će da odlomi granu…»!? Biljke su živa bića, to smo učili u školi, ali smo davno zaboravili. Biljke su tu da nam daju tiho, ne tražeci ništa. Nečujno pomažu da opstanemo, bez otpora, bez zahteva, bez ucenjivanja i uslovljavanja na koje smo navikli u komunikaciji. One su samo tu… Dobro drvo!
Savršen svet
Naučnici koji vole i znaju da vrednuju ovu planetu na kojoj žive, bave se istraživanjem duboko zapitani i zagledani u tajnu. Svaki put dolaze do saznanja da je svemir još suptilniji nego što su mislili ranije, još inteligentniji.
Retro mami ovog puta pade u ruke knjiga «Elegantni svemir», Brajana Grina – naučna knjiga najnovijih zakona fizike. Ali, meni nije ostao težak, nerazumljiv teret nakon prelistavanja knjige, vec jak utisak savršenstva sveta u kojem imamo srecu da živimo. Moderna fizika i teorija struna. Moderna fizika kao čista poezija. Ceo svemir, kažu, vibrira. Svaka čestica je jedna struna, a sve su strune apsolutno identične. Razlike između čestica nastaju zbog toga što njihove strune izvode različite rezonantne vibracije. Na izgled različite, elementarne čestice su, zapravo, različiti «tonovi» fundamentalne strune. Kosmos sačinjen od enormnog broja tih struna što vibriraju, lici na kosmičku simfoniju.
Namećemo deci vrednosti koje ih ne čine vrednim i srećnim, umesto da im pričamo o našem elegantnom kosmosu! Savršenoj simetriji! Simfoniji! Zar decu ne treba učiti da budu srećna zato što žive na Zemlji? Da budu zahvalna i zadivljena. Da probaju nešto da poprave na ovom svetu, jer osecaju stvarnu potrebu. Iz zahvalnosti i ljubavi!
Nije važno što još uvek ne znamo sve tajne kosmosa. Znanje o toj tajni ipak nije presudno. Možemo da budemo srećni što smo deo tog savršenog sveta. Da osećamo strune od kojih smo napravljeni. Da budemo zahvalni.
More je, na primer, moćna prirodna sredina. Ali, ljudi ne uspevaju da uživaju u njegovim pravim lepotama. Nije more samo – gnjuramo masni i prezašticeni kremama od hiljadu faktora u strahu od Sunca. Ležimo u udobnim ležaljkama, placamo akva parkove, slušamo zaglušujucu muziku, skačemo znojavi celu noc do jutra… Zar nemamo čula za snažniju komunikaciju sa našom Zemljom?
Otvorimo svest naše dece ka «novim» komunikacijama. Bolje reći, zaboravljenim. Budimo elegantni koliko i svet na kome se vrtimo, u stvari plešemo, u stvari zvučimo u savršenoj simetriji i skladu.
Roditelj & dete br. 12, maj 2011.
Izvir Detinjarije