Svetska ekonomija približava se dosad nezabeleženom spoju ekonomske,
finansijske i dužničke krize koji je posledica eksplozije deficita i
zaduživanja u prethodnim decenijama.
Nagomilani dug u privatnom sektoru uključuje dugovanja domaćinstava
(kao što su hipoteke, dugovi na kreditnim karticama, potrošački i
studentski krediti), preduzeća i korporacija (bankarski krediti,
dugovanja po izdatim obveznicama i privatna dugovanja) i finansijskog
sektora (obaveze banaka i drugih finansijskih institucija). Dug u javnom
sektoru uključuje obaveze po obveznicama centralnih, regionalnih i
lokalnih organa uprave i druge formalne obaveze, kao i implicitni dug za
nepokrivene obaveze po tekućim programima penzijskog i zdravstvenog
osiguranja – koje se sa starenjem stanovništva ubrzano uvećavaju.
Brojke kojima se izražava eksplicitni dug zastrašujuće su po sebi. Globalno, ukupna zaduženost privatnog i javnog sektora izražena
kao udeo u BDP-u porasla je sa 200% 1999. na 350% 2021. U razvijenim
ekonomijama zaduženost trenutno iznosi oko 420%, a u Kini 330%.
Zaduženost od 420% u Sjedinjenim Državama veća je nego što je bila u
doba Velike depresije i posle Drugog svetskog rata.
Naravno, zaduživanje može podstaći ekonomsku aktivnost ako
zajmoprimci novac investiraju u novi kapital (mašine, zgrade, javnu
infrastrukturu) koji obezbeđuje prinos veći od troškova zaduživanja. Ali
veliki deo novih dugova koristi se za finansiranje potrošnje iznad
nivoa ostvarenih prihoda – što je recept za bankrot. Takođe,
investiranje u „kapital“ ponekad je rizično, bilo da je zajmoprimac
domaćinstvo koje kupuje novu kuću po veštački uvećanoj ceni, korporacija
koja prebrzo raste ne vodeći računa o prinosima ili vlada koja
razbacuje novac na „bele slonove“ (ekstravagantne ali beskorisne
infrastrukturne projekte).
Prekomerno zaduživanje traje već decenijama, iz više razloga.
Demokratizacija finansija omogućila je domaćinstvima s niskim prihodima
da potrošnju finansiraju zaduživanjem. Vlade desnog centra dosledno su
smanjivale poreske stope, zaboravljajući da istovremeno smanje i
potrošnju, dok su vlade levog centra darežljivo uvodile nove socijalne
programe zaboravljajući da ih podrže višim poreskim stopama. Poreske
politike koje stimulišu zaduživanje i relaksirane monetarne i kreditne
politike centralnih banaka podstakle su rast duga u privatnom i javnom
sektoru.
U godinama kvantitativnog popuštanja (QE) i lako dostupnih kredita
troškovi zaduživanja opali su na nulu, a u nekim slučajevima zašli i u
negativnu zonu (kao što je donedavno bio slučaj u Evropi i Japanu). Do 2020, iznos javnog duga s negativnim prinosom dostigao je 17 triliona dolara, a u nekim skandinavskim zemljama negativne su bile čak i nominalne kamatne stope na hipoteke.
Eksplozija neodrživog zaduživanja implicitno znači da su mnogi
dužnici – domaćinstva, korporacije, banke, banke u senci, vlade, čak i
čitave zemlje – nesolventni „zombiji“ koje na nogama drže samo niske
kamatne stope (koje su servisiranje visokog duga činile izvodljivim). U
vreme globalne finansijske krize 2008. i potom pandemijske krize, mnogi
od takvih nesolventnih aktera, koji bi inače bankrotirali, preživeli su
zahvaljujući niskim ili negativnim kamatnim stopama, kvantitativnom
popuštanju i paketima direktne finansijske pomoći.
Inflacija – koju su donele iste krajnje relaksirane fiskalne,
monetarne i kreditne politike – sada preti krajem finansijske Zore živih
mrtvaca. Centralne banke su prinuđene da podižu
kamatne stope ne bi li stabilizovale cene, zbog čega troškovi otplate
dugova rastu. Za mnoge je to udarac sa tri strane, jer inflacija
istovremeno obara realni dohodak domaćinstava i smanjuje vrednost
imovine kao što su kuće i deonice. Isto važi za prezadužene korporacije,
finansijske institucije i vlade: suočene su sa rastom troškova
zaduživanja, padom prihoda i opadanjem vrednosti imovine – sve u isto vreme.
Da stvar bude gora, sve to koincidira
s povratkom stagflacije (visoka inflacija uz usporen rast). Razvijene
ekonomije nisu bile u sličnoj situaciji od 70-ih godina 20. veka. Ali
tada je bar nivo zaduženosti bio
nizak. Danas smo suočeni s najgorim aspektima 70-ih (stagflacijski šok)
uz najgore aspekte globalne finansijske krize. S tim što ovog puta ne
možemo jednostavno smanjiti kamatne stope i tako stimulisati tražnju.
Najveći problem globalne ekonomije u ovom trenutku jesu uporni
kratkoročni i srednjoročni negativni šokovi na strani ponude koji
usporavaju rast i podižu cene i troškove proizvodnje. To uključuje
poremećaje u ponudi radne snage i roba izazvane pandemijom, uticaj ruske
invazije na Ukrajinu na cene roba, katastrofalnu politiku nulte
tolerancije u borbi protiv pandemije u Kini, kao i desetak drugih
srednjoročnih šokova – od klimatske krize do geopolitičkih zbivanja –
što će sve zajedno proizvesti dodatne stagflatorne pritiske.
Za razliku od finansijske krize 2008. i prvih meseci pandemije,
davanje finansijskih injekcija privatnim i javnim akterima kroz
relaksirane makro politike dolilo bi ulje na vatru inflacije. To znači
da nas čeka tvrdo prizemljenje – duboka i dugotrajna recesija – pored
teške finansijske krize. Pad vrednosti imovine uz rast troškova
servisiranja dugova i opadanje dohotka domaćinstava, korporacija i
država proizvodi ekonomsku krizu i finansijski slom koji će se uzajamno
pojačavati.
Naravno, razvijene ekonomije koje se zadužuju u sopstvenoj valuti
mogu iskoristiti iznenadni skok inflacije da umanje realnu vrednost
nominalnih dugoročnih obaveza s fiksnim kamatnim stopama. S obzirom da
vlade nisu spremne da podignu poreze ili smanje potrošnju da bi
redukovale deficit, monetizacija deficita preko centralnih banaka ponovo
će se nametnuti kao najprihvatljivija linija manjeg otpora. Ali nije
moguće sve ljude držati u zabludi sve vreme. Kada se duh inflacije
oslobodi – što se mora dogoditi kad centralne banke u strahu od
dolazećeg ekonomskog i finansijskog sloma odustanu od restriktivnih
politika – nominalni i realni troškovi zaduživanja nekontrolisano će
porasti. Majku svih stagflacijskih dužničkih kriza moguće je privremeno
odložiti, ali ne i izbeći.
Project Syndicate, 03.12.2022.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 13.12.2022.