Kada je španski gradonačelnik Huan Sančez Gordilo nedavno poveo grupu farmera u „čišćenje“ supermarketa, pokupivši svu hranu kao deo kampanje protiv mera štednje, politički imunitet kao poslanika ga je zaštitio od krivičnog gonjenja. On sada zahteva da i ostali gradonačelnici u Španiji ignorišu zahteve centralne vlade i odbiju dalja otpuštanja i iseljavanja iz stanova. U ovoj eri štednje, takvo flagrantno nepoštovanje zakona trebalo bi ohrabrivati. Ponekad je najveća snaga pokreta njihova sposobnost da ometaju. Zato ovde, u čast kreativnih Indignadosa, predstavljamo pet primera građanske neposlušnosti.
Marš za so
Gandijevo suprotstavljanje britanskim kolonijalnim zakonima o monopolu na so početkom 1930. godine pokrenulo je talas građanske neposlušnosti, što je na kraju dovelo do odlaska Britanaca iz Indije. Odredbe Zakona o soli predviđale su oporezivanje proizvodnje indijske soli, kako bi Indija morala da uvozi britansku so. Gandi i njegove pristalice su započeli dugi marš za proizvodnju soli i pravo da je transportuju bez poreza. Britanci su žestoko ugušili marš. Uhapsili su desetine hiljada protestanata, odbivši da pristanu na ustupke. Marš je bio ograničen i time što nije uspeo da zadobije podršku muslimanskog dela stanovništva.
Ipak, kampanja je imala dugoročne posledice koji su nadomestile neuspeh u postizanju njenog glavnog cilja. Prvo, delovala je kao inspiracija za one koji su u njoj učestvovali, jer mnogi pre toga nisu uzimali učešća ni u kakvom organizovanom pokretu. Drugo, objavila je svetu da su indijske mase ozbiljna sila i da britanska vlast mora da pregovara sa njihovim vođom. Treće, podstakla je nove oblike građanske neposlušnosti. I na kraju, imala je ogroman uticaj na razmišljanja i strategiju drugih, poput Martina Lutera Kinga.
Kampanja u Ekstremaduri
Tokom republikanske ere, agrarna reforma bila je prioritet u ruralnim oblastima Španije. Velika nezaposlenost na selu u velikoj meri je doprinela izbornoj pobedi levičarskog Narodnog fronta. U Ekstremaduri, tokom izborne kampanje 1936. godine, kandidati Narodnog fronta su obećali brzu agrarnu reformu. Radije nego da čekaju da vlada ispuni svoja obećanja, nezaposleni seljaci su počeli da zauzimaju velike posede, počevši sa oko 3.000 farmi u provinciji Badahoz. Vlada, suočena sa nemirima, legalizovala je ova zauzimanja. Stotine hiljada seljaka se naselilo na novim posedima.
Ali ovde se nije radilo samo o zauzimanju zemlje, već se vodila debata šta se može uraditi sa ovom zemljom, da li da se kolektivizuje ili da se dodeli pojedinačnim vlasnicima. Oduzimanje zemlje nije obezbedilo samo zemlju i rad, već i demokratski forum na kome se raspravljalo o budućem razvoju celog društva. Ili je barem tako bilo dok nacionalističke snage generala Franka nisu ponovo okupirale ove teritorije masakriravši seljake i njihove levičarske vođe.
Leteći piketing i sit-in
Radničke borbe tokom istorije SAD često su se graničile sa ustancima, u velikoj meri zbog nasilnih sukoba između vlade i radnika, sve do perioda Nju dila. Talas nasilja tokom Velike depresije stvorio je pravnu i insitucionalnu podršku za američke radnike.
Sindikalno neorganizovani radnici u tekstilnoj industriji i rudnicima uglja, pritisnuti recesijom, ali i inspirisani obećanjem Frenklina D. Ruzvelta da će se brinuti o industrijskim radnicima, započeli su očajničku borbu protiv smanjenja plata i gubitka radnih mesta. A kako bi pobedili u ovoj borbi, izabrali su najradikalniju taktiku, boreći se sa nasiljem štrajkbrehera, policijom i, u nekim slučajevima, proglašavanjem ratnog stanja.
Tokom štrajka tekstilaca 1934. godine, „Leteći odredi“ piketa marširali su od grada do grada pozivajući radnike da se pridruže štrajku. Ovo je bilo posebno važno, jer su ovi radnici radili pretežno u manjim fabrikama i nisu imali jaku sindikalnu organizaciju. Drugi ključni događaj bila je serija sit-in štrajkova radnika u čeličnoj i automobilskoj industriji. U ovim slučajevima, radnici su ometali proizvodnju tako što su zauzimali ključne delove preduzeća odbijajući da se sklone. Veoma delotvorna taktika koja je bila manje nasilna od piketinga, a koju su kasnije preuzeli borci za građanska prava i protivnici Vijetnamskog rata.
MekDonalds u Francuskoj
Lanac brze hrane MekDonalds, tokom svog prvog širenja Evropom 70-ih godina prošlog veka, mnoge zemlje su dočekale sa dobrodošlicom i bez postavljanja suvišnih pitanja. Francuska je uvek bila nešto posebno, poznata po svome otvorenom preziru prema malbouffe (junk food). Pokušaj lanca da 1999. otvori filijalu u Mileu privukao je pažnju Hoze Bovea, militantnog farmera i člana udruženja poljoprivrednika Confédération paysanne. Pre nego što je filijala u potpunosti izgrađena, Bove i njegove pristalice su došli i počeli da je ruše, ciglu po ciglu.
Takve akcije su u velikoj meri simbolične, ali Boveov slučaj bio je samo jedna u nizu akcija protiv GMO-a i junk fooda u Francuskoj. Ove akcije su učinile poznatim ne samo Bovea već i čitav niz drugih aktivista. Oni su činili značajan deo anti-kapitalističkog pokreta koje se kasnije pridružio kampanji protiv Evropskog ustava, kao deo koalicije koja je ubedila većinu Francuza da glasa sa Ne.
Protiv paušalnog poreza
U Engleskoj, najdramatičniji trenutak u kampanji protiv paušalnog poreza verovatno su bili neredi proistekli iz demonstracija na kojima se 31. marta 1990. u centralnom Londonu okupilo oko 200.000 ljudi. Policija je na kraju, što je prilično neoubičajeno, izvukla deblji kraj. Iako simbolički značajan, poraz policije je rezultat niza taktičkih grešaka. Vlasti možeš da uhvatiš nespremne s vremena na vreme, ali one uče na svojim greškama, uključujući naučene lekcije u buduće planove. Ono što je važno jesu osnove ovih spontanih akcija koje su daleko dugovečnije od građanske neposlušnosti.
U slučaju kampanje protiv paušalnog poreza, razvila se mreža udruženja širom zemlje, koja su pozivala na neplaćanje. Ove grupe su okupile ljude koji su u početku bili prilično izolovani ili uopšte nisu bili politički aktivni. Njihova taktika bila je otpor na svakom koraku: odbijanje registrovanja, osporavanje poreskih prijava i time zagušivanje pravnog sistema, i konačno odbijanje plaćanja. Sve ove akcije bile su izuzetno efikasne. Prikupljanje poreza bilo je neuspešno, a situacija je polarizovana na štetu vladajućih konzervativaca, koji su na kraju smenili svoju liderku Margaret Tačer i povukli zakon.
***
U svakom od ovih primera, ključno pitanje nije ni nasilje ni nenasilje, niti je to legalnost ili nelegalnost već – ometanje. Masovni pokreti praktikuju građansku neposlušnost kada prepoznaju da glatko funkcionisanje društva zavisi od njihovog organizovanja, gašenja ili aktivnog ometanja. Ove stvari potpuno izluđuju političare. Na ovaj način društvo napreduje.
Richard Seymour, The Guardian, 20.08.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Tekst preuzet sa prijateljskog Peščanika
Vudi Alen: Kratak, ali koristan vodič kroz građansku neposlušnost