Ljudi širom sveta svakodnevno otpremaju više od milijardu slika, čuvajući svoje uspomene kako bi uživali u njima u budućnosti. Međutim, ispostavlja se da bi naše fotografisanje moglo ometati naše sećanje, kaže tehnološki podkaster Manuš Zomorodi.
Kada je reč o opsednutosti tehnološkim navikama, fotografisanje verovatno nije najgore za odnose. Ako ne gledate nekome u oči, barem uperite iPhone prema njemu. Ali kako ta stalna potreba za zabeležavanjem trenutka – koju mnogi od nas osećaju – menja način na koji doživljavamo trenutak, i u sadašnjosti i kada pokušavamo da ga se setimo kasnije? Odgovor je prilično poučan.
Jedan od glavnih razloga zašto uopšte fotografisemo je da bismo se sećali trenutka dugo nakon što je prošao: rođenje bebe, ponovni susret, netaknuto jezero. Godine 2015. sproveo sam Projekat “Dosadno i genijalno” – u kojem sam izazvao ljude da se odvoje od svojih uređaja kako bi podstakli svoju kreativnost – sa više od 20.000 slušalaca moje podkast emisije “Note to Self” (podkast o tehnologiji koji vodim).
Kada sam anketirao učesnike, mnogi su rekli da su fotografije koristili kao “pomagalo za pamćenje”. Fotografisali su stvari poput parking mesta ili etikete ljutog sosa u restoranu da bi ga kasnije kupili. Međutim, svaki put kada brzo uslikamo nešto, zapravo možemo štetiti našem sećanju na to.
U jednoj studiji, studentima je rečeno da fotografisu predmete u muzeju – i setili su se manjeg broja fotografisanih predmeta.
Linda Henkel, profesorka psihologije na Univerzitetu u Ferfildu u Konektikatu, istraživala je kako fotografisanje utiče na iskustvo i sećanje. Organizovala je eksperiment sa grupom studenata na vođenoj turi Univerzitetskog muzeja umetnosti Belarmin. Studentima je rečeno da fotografišu predmete koje su gledali na turi i da jednostavno posmatraju druge.
Sledećeg dana, dovela je studente u svoju istraživačku laboratoriju da testira njihovo sećanje na sve predmete koje su videli na turi. Kad god bi se setili nekog dela, postavljala bi im dodatna pitanja o specifičnim vizuelnim detaljima.
Rezultati su bili jasni: Ukupno, ljudi su se sećali manjeg broja predmeta koje su fotografisali. Takođe se nisu mogli setiti toliko specifičnih vizuelnih detalja fotografisane umetnosti, u poređenju sa umetnošću koju su samo posmatrali.
“Kada fotografisete nešto, oslanjate se na kameru da zapamti za vas,” rekla je Henkel. “U suštini kažete, ‘U redu, ne moram više o tome razmišljati. Kamera je zabeležila iskustvo.’ Ne uključujete se u bilo kakvo detaljno ili emotivno procesuiranje koje bi vam zaista pomoglo da zapamtite ta iskustva, jer ste to prepustili svojoj kameri.”
Drugim rečima, ako vaša kamera zabeleži trenutak, vaš mozak to ne čini. Henkel je smislila zastrašujući izraz za ovu pojavu: “efekat oštećenja pamćenja usled fotografisanja”. Dobro, dobro. Naravno da biste bolje zapamtili stvari ako biste bili potpuno prisutni, hiper-svesni svakog detalja, kao neki vrhunski Zen majstor. Ali zar to nije svrha fotografija? Da osvežimo naše nepouzdano sećanje?
Ko nije prebacio fotografije s putovanja u Dropbox i obećao napraviti album – samo da ih nikada više ne pogleda?
Henkel se ne slaže da je svrha prebacivanja našeg sećanja na uređaje da oslobodi naš mozak za druge kognitivne procese. Problem je, kaže ona, “Stalno prelazimo s jedne stvari na drugu na drugu.” Umesto da prebacujemo kako bismo usmerili pažnju na važnije zadatke, “imamo ovaj neprekidni tok šta je sledeće, šta je sledeće, šta je sledeće i nikada u potpunosti ne prihvatamo bilo koje od iskustava koja imamo.”
Ipak, Henkel i njena studentkinja Kejtlin Parisi sprovele su još jedno istraživanje da vide šta se dešava sa sećanjem kada ljudi imaju fotografije koje ih podsećaju na trenutak ili predmet. Iako, u stvarnom svetu, Henkel s pravom primećuje, “Tako smo zauzeti fotografisanjem da ih posle zapravo ne gledamo.” Ko nije prebacio gomilu fotografija mature ili putovanja u Dropbox i obećao napraviti album samo da ih nikada više ne pogleda?
Ovaj put, kada su ljudi išli na turu po muzeju, zamoljeni su da naprave dve vrste fotografija: one predmeta na izložbi samih i one na kojima stoje pored predmeta. Nakon toga, Henkel je ispitanicima pokazala sve fotografije i intervjuisala ih o njihovim sećanjima na ono što su videli.
“Ispostavilo se da zapravo menja vašu perspektivu iskustva, da li ste na fotografiji ili ne,” rekla je Henkel. Ako ste na slici, postajete udaljeniji od originalnog trenutka – kao da ste posmatrač koji gleda sebe kako radi nešto izvan sebe. Zanimljivo je da, ako niste na slici, vraćate se u prvo lice, ponovo proživljavate iskustvo svojim očima i sećate se više.
Profesorka Linda Henkel je sigurna: kamere, koliko god bile neverovatne, ne mogu se porediti sa onim na šta je mozak sposoban uz unos očiju i ušiju.
Kako fotografisanje utiče na naše razumevanje sebe i stvari koje fotografisemo još je veliki upitnik. Ali kao rezultat njenih eksperimenata, postoji jedna stvar u kojoj je Henkel sigurna. “Kamere, koliko god bile neverovatne, ne mogu se porediti sa onim na šta je mozak sposoban uz unos očiju i ušiju,” rekla je. “Kamere su slabija verzija ljudskog sistema za obradu informacija.”
Međutim, postojao je jedan način na koji fotografisanje nije narušavalo sećanja ljudi u Henkelovim eksperimentima. U studiji muzeja umetnosti, “kada su učesnici zumirali da fotografišu specifičan deo predmeta, njihovo kasnije prepoznavanje i sećanje na detalje nisu bili oštećeni, i zapravo, sećanje na karakteristike na koje nije bilo zumirano bilo je jednako snažno kao i sećanje na karakteristike na koje je bilo zumirano,” napisala je profesorka. “To sugeriše da dodatna pažnja i kognitivni procesi angažovani ovom fokusiranom aktivnošću mogu eliminisati efekat oštećenja pamćenja usled fotografisanja.”
Zašto se ne biste izazvali danom bez fotografija? Tokom 24 sata, vidite svet svojim očima, a ne ekranom. Ne pravite apsolutno nikakve slike – ni od vašeg ručka, dece, kolege iz kancelarije ili tog prelepog zalaska sunca. Nema poruka sa fotografijama. Nema slika mačaka. Instagrameri, biće teško. Snapchatsteri? Izdržite. Svi će biti u redu. Obećavam.
Oni od vas koji naprave jednu sliku mesečno – poput moje majke – naći će ovaj izazov lakim. Ali pre nego što postanete previše samozadovoljni, znajte da bi to moglo biti teže nego što mislite. Mnogi ljudi su prijavili da su fotografisali mnogo više, i mnogo nesvesnije, nego što su prethodno zamišljali. Ali doživećete nagrade za vašu žrtvu. “Naravno, svet želi da vidi moje divne unuke i prelepu decu,” napisala nam je Bet iz Indijane. “Međutim, bilo je oslobađajuće dvadeset četiri sata!”
Da je učesnik mog izazova “Dosadno i genijalno” bez fotografija dobio nagradu za dan, to bi morala biti Vanesa Džin Herald, čiji je zeleni Subaru skliznuo s autoputa i upao u snežni jarak tokom njenog jednosatnog putovanja između farme u južnom Viskonsinu gde živi i njenog posla u Madisonu. Iako je morala čekati više od dva sata na niskim temperaturama da stigne vučna služba, Herald nije izgubila odlučnost!
“Obavila sam neophodne hitne pozive, poslala nekoliko poruka da obavestim ljude da sam u redu, i onda samo sedela,” napisala je. “Naravno, moja instinktivna reakcija bila je da uslikam auto kako sedi u jarku i pokriven je bačenim snegom za Instagram. Ili, da uslikam kako se crvena i plava svetla šerifovog automobila trepću u mom retrovizoru i osvetljavaju put dok dan prelazi u noć tokom moje dvosatne obavezne pauze od života. Ali zahvaljujući današnjem izazovu, umesto toga sam se opustila, sve to upila, a zatim izvadila svoj svesku za pisanje da zabeležim priču o tome kako najbolje postavljene planove ponekad završe u jarku pored puta.” [Stavite imaginarnu fotografiju zelenog Subarua u snežnom jarku pored puta ovde.]
Nemojte brinuti ako vaša inspiracija bez fotografija ne izbije u dobro formiranu priču kao Heraldova. I u redu je biti nelagodno, neprijateljski nastrojen ili dosađivati se bez fotografija koje bi ispunile vaš dan. Samo koristite svoj mozak umesto telefona. Niko neće “voljeti” ili “lajkovati” ono što se događa tamo gore, osim vas.
I ako želite dublji detoks od digitalnih slika, izbegavajte svu proliferaciju fotografija za dan – što znači da možete pregledati slike na društvenim mrežama, ali ih ne “lajkujte” ili retvitujte. Samo dobro pogledajte, i možda napravite (mentalnu) sliku.
Odlomak je preuzet uz dozvolu iz nove knjige “Dosadno i genijalno: Kako prazan prostor može otključati vaš najproduktivniji i najkreativniji ja” od Manuša Zomorodija. Objavljeno od strane St. Martin’s Press. Autorska prava © 2017 od New York Public Radio.