Aj, siđi malo. Teška si.
A nisam ti bila teška kad si se hvalila pred kolegama, kako si odgovorna i osvešćena građanka? To si sama od sebe postala, hm?
Ti misliš da je za pohvalu biti toliko neotesan i nepravedan kao ti, da se zbog tebe takve postaje boljom osobom? Da je to tvoja zasluga? Pu, kravo jedna, nedokazana! Ne mogu više ni da te gledam.
Ma, ko mi kaže! E, baš neću da siđem, u inat. Koliko sam te samo slušala i trpela, a kad meni zatreba, teška sam, jadna sam, ovakva sam, onakva sam, a šta ti, kad si se ti meni našla? Sve što sam imala, dala sam ti, al’ ti malo, ne sviđa ti se, hoće gospođa da bira. E, nema više, ne dam ništa, ma ni da se pomerim neću, eto!
Tamara je sedela za trpezarijskim stolom, huktala, puktala, masirala slepoočnice, hladila čelo, istezala ruke, opuštala vratne mišiće, mrdala nožnim prstima, čitala, istraživala, vagala, razmatrala, svejedno, tupi pritisak u ramenima nije popuštao, peti dan za redom. Nikako nije mogla da se odluči, da li, zašto tačno, što da ne podnese zahtev za prestanak državljanstva zemlje u kojoj je rođena, s kojom se svakodnevno rvala van ringa i pravila, u kojoj je opstajala po prostim zakonima evolucije i uzurpacije. Prvog dana je prikupila sve papire, pripremila spisak neophodne dokumentacije, izabrala hemijsku olovku kojom će pisati i proverila da li radi. Presekao ju je želudac pri pomisli da bi mogla da joj crkne hemijska na pola zahteva, službenik uoči dve različite boje i proglasi zahtev nevažećim; da sve odradi i na kraju ne može da se odlepi od te otužne roze žvakaće gume što se zakači za đon, razvlači kao topljeni sir i otežava svaki naredni korak. Otresla je loše misli i odvojila odeću za sutradan. Ujutru je skuvala kafu i sela za sto, da popuni obrazac na miru.
Ej, a sećaš se kako je lepo kad dođeš kući pa ti sve poznato? Kad kreneš u šetnju dok se grad budi, kupiš žu-žu pa te golubovi prate, i čistači ulica se smeju, kakva su mafija postali?
Draga, to imaš u svakom većem gradu bilo koje zemlje. To nije tvoj specifikum.
Znam, ali gde još možeš da hodaš ulicom napamet? Misliš da ne znam da kupuješ kokice na ćošku kod pozorišta pa nogu pred nogu, biraš pravu kokicu dok razgledaš krovove?
Naučiću druge ulice, i druge zgrade imaju zanimljive krovove. Dobro, nemaju svi gradovi kokice, ali u Solunu se gricka kuluri, u Čanakaleu, u Krojcbergu, semenke od suncokreta, po Parizu sam se kotrljala od kroasana. Ipak, od tih šetnjica se ne živi, razumeš?
Imaš da jedeš, da piješ, gde da spavaš, imaš i kakav-takav posao, mnogi ni to nemaju, pa šta ćeš više?
Slobodu! Da me ne sude ljudi po tvojim delima, po zlodelima, bre! Evo, priznajem, školovala si me koliko sam htela, zdravila me kad god je trebalo, a vidi gde si sad. Vječnaja žrtva, lečiš pogačom i solju.
Dodala je datum, potpis i spakovala zahtev s ostalom potrebnom dokumentacijom u fasciklu. Presvukla se, napuderisala, počešljala kosu i namestila oko vrata maramu od svile i kašmira, koju je dobila na poklon od tetka Ljilje. Ona je bila mamina prijateljica, duhovita, moderna, čitala je isključivo italijanski Vogue i imala pregršt promotivnih uzoraka novih parfema. Lečila je upalu mokraćne bešike i umrla od sepse u bolnici.
Žao je i meni, jako. Nemoj presuđivati zbog nje, to je stvarno moglo da joj se dogodi u bilo kojoj bolnici bilo koje zemlje na svetu, čak i na zapadu.
Znam da to nije do tebe. Ali, to, to nemanje osnove, perspektive, ta gajena zapuštenost na svakom koraku, beznadežnost dok je čovek još živ, to je, izvini, do tebe. Mada, kad smo već načele tu temu, šta misliš, ko nam daje osećaj prisnog, da smo svoji na svome, mrtvi ili živi? Ja ovde nemam mrtvih, a osećam se kao kod kuće. Moji novi živi ne poznaju moje stare žive, drugačiji su od njih. Drugačija sam i ja.
To je sjajno! Zato ne treba da odustaješ. Naprotiv, treba da budeš most, da gradiš nove veze, obogaćuješ i sebe i mene novim iskustvima i ljudima.
Tamara je odlučila da je bolje još jednom da razmisli. Opomenula je samu sebe, neki ljudi ne mogu da dobiju dokumenta niti jedne zemlje. Možda njeni nedovoljno artikulisani stavovi prema većini iz koje potiče neće nestati zamenom većine. Možda ne vidi dobro jer ne posmatra pravilno. Umorila se od svega. Možda je jutro je pametnije od večeri i tako dalje.
Ja da ti budem most? Sad, kad si porušila sve mostove, ne sa svojim, nego i sa susedima svojih suseda? Ne, nije to do tebe, do mene je, majke mi, na šta ja gubim vreme, idem pravo u konzulat. Na svakom mostu si se kezila, podsmehivala; ako govorim engleski, eh, svako može da nauči iz filmova, progovorim grčki, ih, pa svi znamo giros i suvlaki, naučim nemački, slovenački, uf, šta ti je to, pola naših tamo, pa hajde onda da govorimo zajednički, vidi koliko smo dobro zajedno, a ne, to nikako, mora ćirilica, i to srednjevekovna, ni između sebe da se razumemo, kamoli sa svetom. Muka mi je više od tebe, muka, čuješ!
Hej, ukoči malo! Šta si se zorom nadrndala, PMS, šta?
Marš!
Ha-ha-ha, čekaj, polako. Znam ja zašto pola naših radi po Nemačkoj i letuje u Grčkoj…
Eto, sama kažeš. Ti, bre, nisi domovina, mirisna slika detinjstva, razumevanja i sigurnosti, ti si žabetina jedna muška, onaj što i do bare mora neku da zajaše. Ti da gradiš mostove s drugima? Ne umeš ni svoje da sačuvaš, ni žene, ni decu, puška za muškarce, lapot za starce, Kinezi su dobri al’ u getu, Romi na filmu, da ne pričamo o …
Tamara, sve si pobrkala. Ne možemo tako da razgovaramo. Načneš jednu temu, guraš drugu, objašnjavaš trećom; želim da razgovaramo, ali moraš prvo da se središ u glavi.
Јao, molim te, a šta si ti, Švajcarska, pa ti sve pod konac? Naravno da sam pobrkala, to mi je od tebe! Ceo život te pomahnitalu nosim na grbači, sad bi da budem razložna.
Što se mene tiče, budi šta hoćeš. To već svi znamo, imam ja raznih i raznoraznih. Nisi ti nikakav specifikum, kako umeš da kažeš. Ali, da te pitam, zašto misliš da tamo nema unižavanja drugih i drugačijih? Stvarno veruješ da je tamo bolje? Ili još uvek ne znaš kako tamo gaze?
Sutra je novi dan. Tamara je shvatila da mora da ohladi glavu. Staviće sve razloge u kolone Za ili Protiv, pa će tako dobiti pregledniji uvid u sopstveno stanje stvari. Ionako nije bilo zadatog roka u kojem bi se morala odlučiti.
A što, u stvari, hoćeš da me se odrekneš?
Zato što tegliš unazad, obesmišljavaš mi misli, raskrajaš prijateljstva, razjedaš mi uspomene. Znam ja da si ti, u principu, lepa, da to ne rade tvoje šume i proplanci, bolja istorija, već tvoji ljudi, ponižavani, zajedljivi, potkupljivi. Neću da pređe na mene.
Draga, ali nisu svi takvi, ima još normalnog sveta. Moraš samo malo da se potrudiš da ih ugledaš, previše se opterećuješ negativnim stvarima. Nije sve u životu crno-belo, za ili protiv. Mi živimo sivilo, svi, svaka zemlja.
A ne, ne, draga, pričaj ti to nekom drugom, nisi ti siva, ti si preko veze! Kod tebe ni red u pošti ne može bez muljanja.
Ha-ha-ha, tačno! Al’ šta da radiš, ljudi se snalaze, pružaju otpor besmislu. Pa kako ćeš tamo bez tog sveta, da te zasmejava i ljuti, o čemu ćeš da pišeš? Kome?
Ne brini ti, ja pišem svuda na svom jeziku. Pišem da bih razgovarala, ne tražim čitaoce. Ne bih ni pričala sa tobom da je drugačije.