Uz pomoć drugih televizija i uz opsesivnu pratnju kućnog džingla, Predrag Marković, Branislav Lečić i još dva lika umereno i razumno tvrde da RTS nije mnogo lagala, nije mnogo širila mržnju i uopšte da ima širok dijapazon kulturnih programa koje nema nijedna druga televizija. Dakle, studenti neodgovorno opsedaju tu instituciju, a njene savesne mušterije brane je da ne propadne, jer kamo će onda fini umerenjaci: kod Jovane? Priznajem da razumem njihovu zabrinutost, kao i jasnu računicu: bolje ovakva RTS nego nikakva. Isto misle i sami opsednuti, ne svi, jer neki su izašli i pokazali da razumeju stvari. Ovi drugi znaju da je bolja nikakva. Možda je u poslednje vreme drugačija, možda u dužim razmacima i kraće služi kao Freudov otoman za bivšeg predsednika Srbije, posebno otkad se pacijent naljutio, i izvesno još nema zlog informerskog hrčka – no uopšte nije reč o tome: zbog bede i utučenosti stanovništva, RTS je uistinu najviše gledana televizija bez konkurenata, jer sve ostalo popularno nešto je skuplje, a i ne može se trideset godina x 24 sata dnevno živeti u reality smradu i gledati kako se plastičarke ače. Otkako je iz režimske televizije prešla u režimsku televiziju, RTS postala je najveće oružje srpskog militantnog nacionalizma, odgovorna za govor mržnje, podsticanje nasilja, pozivanje na rat (drugi Dnevnik, zaboga!), isključivanje svakog za koga se sumnja da bi nešto uistinu rekao, za izolaciju Srbije: ukratko, za bezuslovnu poslušnost svakom zločinu i svakoj ludosti vlasti, kako su prolazile. Iznutra, masovno se otpuštalo u skladu sa spoljašnjom lizačinom. Sa svim tim, RTS je kao institucija morala biti kažnjena za ratnu propagandu; neko je uostalom bio u zatvoru jer je žrtvovao šesnaest televizijskih ljudi u korist iste propagande. Ako se bira među najistaknutijim institucijama kojima treba nešto reći u narodnoj pobuni, RTS je nedvosmisleno prva. RTS, verna svojoj istoriji, uopšte ne razume o čemu je reč i bilo je krajnje vreme da je neko poduči.
Da je vrhuška u RTS razumela bar deo sopstvene odgovornosti, pozvala bi studente i „mali broj građana“ unutra, u studio, i saslušala ih pred kamerama. Pokazala bi im tehniku, zapletenost televizijske proizvodnje. Da ne okolišimo, prešla bi na njihovu stranu i pokušala da time opravda zločine prošlosti. Konačno, mnogi na RTS nisu bili rođeni, kao ni mnogi studenti, pre 1999. Emitovale bi se vesti kako se događaju, ne bi bio preskočen pohod biciklista i verovatno najznačajniji događaj pobune, sretanje u Novom Pazaru, istorijski trenutak koji će možda postati državni praznik u Srbiji ili šire. Prihvatili bi se predlozi studenata o programima i slomila bi se jeftina čivija o omladini koja treba da bude pokorna, licemerna i pokvarena, a nadasve glupa, da bi odgovarala režimu. A RTS je ovu prljavu igru uporno predstavljala sa ekvidistancom, to je, jel’, razlika u mišljenju jednih i drugih studenata! Jedni su realno plaćeni, drugi su „plaćenici“, koga briga, to je objektivnost RTS!
Sem ovog osnovnog, bilo je još hiljadu načina da se RTS dodvori publici: hvala za onu ekstra dozu dobre muzike, ali moglo je mnogo više, pre svega smeha. Budući da bi opsada bila uklonjena, ceo novi svet otvorio bi se, bar onima uistinu profesionalnima. No RTS se radije sama opsednula. Odluka je doneta – ponovo se privolela režimu, koji bi iz sve snage da prikaže kao stabilnost. Nadajmo se da se ovoga puta prevarila…
Sve najvažnije rekao je veteran, svedok i žrtva propagandne moći RTS pred rat i za vreme rata. On je na to imao najviše prava. Ne, zaborava nema, RTS se ne može popraviti, sem sa novim savetom. Konačno, od nje ostaju tehnička osnova, znanje i profesionalnost, kada jedanput odu praznoglavci i račundžije. A sećaćemo se najboljeg.