Za javnu televiziju (RTS) nema oproštaja: uistinu, još nema likova umotanih u peškire sa šljokicama i (zasada) najgoreg baljezganja, ali funkcije informativnog, najvažnijeg programa, uglavnom su izgubljene. Izvlačenje na kulturu, dokumentarce i arhive više ne važi, a bogme ni to da se bivši predsednik države na RTS mnogo naljutio. Kontaminacija prost/ačenjem je tu. Mislim na izraz koji je već uveliko u upotrebi, a ne bi smeo da se pojavi u mediju koji pretenduje na minimum ozbiljnosti – to je reč pričati/priča. Na RTS nema šta da se „priča“ – tamo se mora obaveštavati. Pričamo mi sa druge strane ekrana. Lažna intimnost u informativnom programu znači degradaciju informacije i objektivnosti – medij tako sam priznaje da je daleko od toga, da je laž glavni element komunikacije, zajedno sa manipulisanjem i propagandom. RTS se trudi da bude drugačija, ali ne odriče se upisa koji sada traje (nacionalizam već skoro pola veka, posle četvrt veka ideološke kontrole).
Bedan primer pojavio se u izveštavanju o odnosima sa EU. Službenica Marta Kos dala je, posle posete Beogradu, negativnu ocenu o pripremama u Srbiji. RTS nije se usudila da tu vest objavi. U Beograd je stigao najviši nadležni službenik iz EU, i to isto rekao javno, uglađenim diplomatskim jezikom. RTS opet se nije usudila da informacijski verodostojno prenese lošu vest. Srbija za skoro pola godine nije uradila ništa od obećanog za približavanje i ispunjavanje uslova. Tu bi svako očekivao standardni odgovor bivšeg predsednika države – da su blokaderi sa teroristima sprečili izvođenje obećanog programa – ali on je to preskočio. To bi značilo da je situacija uistinu ozbiljna, i da predsednik dovodi u pitanje položaj kandidatkinje – Srbije. Razumljivo, jer su službenici EU jasno izrazili naklonjenost pobuni i možda su upravo oni savetovali da se zahtevaju izbori. Drugim rečima, bivši predsednik republike spreman je da ugrozi članstvo Srbije u EU da bi sačuvao svoj položaj, jer je jasno da bi izbori bili izvedeni po novim pravilima i sa izrazitom evropskom kontrolom. Mahinacije bivšeg predsednika države ubedljivo govore o tome ko bi bio pravi izvođač puča, za razliku od zatvorenih Novosađana, i naročito Marije Vasić. I svo to skrivanje opasnog ponašanja bivšeg predsednika države izvela je RTS, jer od onih drugih niko i ne očekuje ništa drugo sem baljezganja.
Medij sa trunčicom kredibilnosti uzeo bi slučaj Marije Vasić kao ključnu medijsku misiju – stalno obaveštavanje, građenje solidarnosti, ljudska briga; ništa od toga, kao ni ranije. Ako slučajno RTS još pomene da će „pričati“ o njoj, zaslužuje zatvaranje. Analiza snimka razgovora pučista, ili bar poređenje sa sudskim izveštajem, malo slabijim od gledanja u šolju – nikada neće biti na RTS, premda bi tehnički to bilo sasvim jednostavno. Razlog je unutarnja cenzura. Borba za život Marije Vasić i protiv institucija i sudija koje su već ignorisale žrtve i privilegovale odgovorne ne izgledaju dovoljno važni cenzorima iz RTS. Zato se uporno zloupotrebljavaju druge žrtve i tako se skreće pažnja sa onoga što je pred očima, sada.
To je, sažeto, pristup „pričam ti priču“ koji se ništa nije promenio od blokade RTS. Nije bilo nijednog komentara koji bi sadržavao analizu događaja, nešto samorefleksije, možda i neku pouku. Mere RTS bile su samo otpuštanja onih koji su primetili šta se događa. Tvrđava ostaje nepomerena, neoštećena, gluva i slepa. Biće tu još mnogo posla.