Zlonamerni mahinator najbolje “radi” ako je sa žrtvom u svakodnevnom
kontaku – radno mesto, porodica, internat, ekipa i slično. Izraz je
nastao po popularnom holivudskom filmu iz 1944. godine u režiji Džordža
Kjukora i sa Ingrid Bergman i Šarlom Boajeom u glavnim ulogama, Plinska
svetlost. Film je iskoristio pozorišni komad Patrika Hamiltona sa istim
imenom, i kompanija MGM je u reklamnoj akciji za svoj film zapravo već
uradila nešto vrlo slično psihološkoj manipulaciji koja je dobila ime po
filmu: kompanija je po svaku cenu htela da uništi britanski film
Plinska svetlost, nastao po istome pozorišnom komadu 1940, u režiji
Torolda Dikinsona. Skoro je došlo do uništenja kopije ranijeg britanskog
filma, i britanski stvaraoci su po prvi put videli kako izgleda
nepoštena konkurencija u filmskoj industriji. Zvezde i agresivnost su
obezbedili prodor poznijem američkom filmu na istu temu. Stariji film,
verniji pozorišnom komadu, gledala sam u beogradskoj Kinoteci, i kada se
pomene Plinska svetlost, mislim na tu verziju – no to je izuzetak, znak
nekoga ko je opsesivno gledao filmove od rane mladosti.
U komadu i u filmovima sa imenom Plinska svetlost ubica bogate žene
mora da se vrati na mesto zločina kako bi uzeo nakit koji nije uspeo da
nađe kada je ubijao; najjednostavnije je da se oženi naslednicom svoje
žrtve, kako bi nesmetano mogao da traži po njenim stvarima. Kako bi nju
uklonio i ostao jedini zakoniti naslednik, on mladu ženu polako navodi
na uverenje da je duševno nestabilna, ne bi li je na kraju zatvorio u
neku instituciju: još jedno ubistvo bi bilo suviše opasno. Svoje
traženje po stvarima prve žrtve, smeštenim na potkrovlju, ubica koristi
da sluđuje svoju ženu: uverava je da jedina vidi žmirkanje plinske
svetlosti (kada on radi na tavanu, svetlost se menja), uklanja predmete
pa ih ponovo podmeće, izaziva njenu uznemirenost, pokazuje joj lažnim
dokazima da gubi pamćenje, čak i potkupljuje nepoštene saradnike da
povećaju utisak izgubljenosti i zaborava kod mlade žene. Prema njoj je
sve vreme zaštitnički i napadno ljubazan, stalno opominje na traumatične
događaje koji navodno ugrožavaju psihičko zdravlje njegove žene.
Najciničniji njegov postupak je što traumu mlade žene zbog ubistva
tetke, koje je sam izveo, iskorišćava kao osnovu za njenu psihičku
ranjivost. Film deluje izrazito enervantno na publiku, i zapravo je
označio početak jednog filmskog pod-žanra, u kojem se napetost povećava
zbog društvene ili polne podređenosti žrtve psihičke mahinacije – nisu
potrebne ni scene nasilja, ni akcija. Publika tokom gledanja ovakve
drame, na sceni ili na filmu, ima želju da žrtvi raskrije mahinacije, i
zbog nesposobnosti žrtve da to otkrije, većina se ozbiljno nervira. Da
li gledanje takvog zapleta deluje terapijski, ostaje pitanje, kao i u
mnogim drugim žanrovski uslovljenim pričama. Psihičko nasilje je mnogo
docnije dobilo i svoja pravna imena i osnove kažnjavanja i – harrassing,
mobing. Ali unutar porodice ili para, sve one fine i svakodnevne prakse
uništavanja psihičke stabilnosti drugoga još uvek leče samo psihijatri,
ako žrtva ikada dođe do njih. A i kada dođe, može joj se desiti da,
zavisno od stanovišta škole kojoj pripada lekar, i sama bude optužena za
učestvovanje u surovoj igri. U svakome slučaju, “plinska svetlost” je
termin koji je među prvima u neku naučnu disciplinu došao neposredno iz
popularne kulture, i time otvorio još jedan terminološki kanal; danas je
mogućno da čak i Pi-ar trik, kao što je imenovanje teško razumljivog
fizičkog fenomena “božijim” delićem pređe u svakodnevicu, i otvori još
niz savršeno neodgovornih asocijacija, izmišljotina, i kolaža od
stereotipa.
“Plinsku svetlost” kao izraz u svakodnevnom govoru sam prvi put čula
od svoje majke i među njenim prijateljicama, kada su razgovarale o
ženskim sudbinama. Nije bilo nikakve sumnje da se to pre svega odnosi na
muževe i ljubavnike koji su nad ženama izvodili svoj autoritet i moć,
pa tome još dodavali i zlobu odnosno loše namere. One su sve naravno
videle film, i znale su o čemu govore. Može li se termin oživeti bez
toga? Sa malo napora, da: dovoljno je da film ponovo emituje neki
televizijski kanal za one koji ne umeju da skidaju stare filmove sa
Interneta. Stvar bi imala smisla i u okviru neke građanske akcije
osvešćivanja i uzimanja stvari u građanske ruke. Reč je naime o tome da
ima veoma mnogo elemenata “plinske svetlosti” u onome što se već
nekoliko meseci događa građanima Slovenije: neko ih sistematski
izluđuje. Uvedeni su, nekom vrstom civilnog puča – odnosno izrugivanja
tehničkom uslovu parlamentarne demokratije, većinskom rezultatu izbora, u
odnos u kojem su predodređeni da budu podređena žrtva; sistematski su
zastrašivani traumama iz prošlosti da bi im sećanje bilo relativizovano,
a kolektivni zdrav razum (zasnovan na dobrom školskom sistemu) uništen;
neke od novijih trauma, recimo izbrisane, smislili su i realizovali
upravo oni koji ih danas izluđuju; svakodnevni život građanstva i
odgovornost građana u realnome svetu sistematski se predimenzioniraju,
zamagljuju, predstavljaju kao nešto užasno, tako da građani budu stalno
uplašeni za svoju sadašnjost i budućnost, što se podstiče kako
selektivnim merama, tako i napujdavanjem jednih grupa na druge;
reagovanje na nevolje je osnova za novu optužbu, i istovremeno dokaz
prethodnih i budućih slabosti i imaginarnih grehova; stalno se računa na
samoispunjavajuće proročanstvo, u koje se do mile volje ubacuju laži,
kako bi se građani dezorijentisali. Konačni cilj je simboličko,
“institucionalno” zatvaranje građanstva pod potpunom konrolom
vladajućih, ili tačnije izluđivača – onda bi mogli pristupiti neometanom
razdeljivanju blaga koje traže. Kada nesrećna žrtva počne da sama
“uviđa” kako ludi, vladajući mogu primeniti malo hladnih ili toplih
obloga, ali oni služe samo konačnom uništavanju žrtve. Izolacija žrtve
je u tome smislu ključna strategija: kritički razum društva treba
institucionalno paralizovati, strahom i ograničenjem mogućnosti
delovanja, tako da nimalo ne pomaže javnom mnenju – sem pojedinačno, a
takve pojedince je onda lako izolovati i jednog po jednog
neutralizovati. Zatvaranje slavina za preživljavanje rešava problem
neinstitucionalnih potencijalnih kritičara i bundžija. Istovremeno se
posegom u najmanje ispostavljene grupe i njihova prava postiže
strukturna nesigurnost društva. Trik, laž, manipulacija, zataškavanje
zločina i ostrašćena krađa negde gde građani ne vide – to je
metodologija “plinske svetlosti”. U tim postupcima nema ni traga nekom
osmišljenome tekstu, dakle ideologiji: ne treba nikako dozvoliti da
vladari javnoga govora sebi daju taj potpuno nezasluženi kompliment.
Treba nam glas iz tame, iz publike, da nas probudi i da, umesto da
lijemo suze u čaj kao Ingrid Bergman u filmu, bacimo čajnik u glavu
onome ko nas žrtvuje sakrivanju svojih zločina.