Nedavno prevedeni članak Slavoja Žižeka iz Guardiana
pokazuje koliko mir može da nervira nemirne i junačke zastupnike
zamisli da Ukrajinci i Rusi treba da ginu sve dok ne dokažu njihovu
hipotezu o besmislenosti mira. Dokaza o tome je zaista mnogo, strasno
dokazivanje je nepotrebno, pitanje je samo koji dokaz izabrati. Mir nema
nikakve šanse, Džon Lenon nije imao pravo, ali zato Nebojša Stepanović,
poznatiji kao Keba – jeste,1 u svojoj pesmi o generalu, koja se i pevala:
Jedan, dva, naređujem ja,Jen’, dva, tri, nek’ umru svi!Čet’ri, pet, spalite svet –Pet, šest, nek’ umre svest!Napred u boj,Svi u stroj,Za orden moj!
Meni svane kad ti skratim dane,Meni se peva kada gledam crevaDok krv štrca iz tuđega srca…
Možda
mir zaista nije sveta tema koja se ne bi smela dekonstruisati; možda je
atomski rat zaista pravo rešenje kako evropskih tako i globalnih
društvenih problema; možda je asocijativno povezivanje ne manje svetog
prava na oružani otpor to što čini ideju mira tako odurnom. No, pri ovom
poslednjem, laž tako jako zvoni da ne može ostati neprimećena. Za vreme
drugog svetskog rata, koji je učvrstio i legitimisao oružani otpor,
strane su sve vreme vodile tajne pregovore o miru – fragmentarne,
većinom nepriznate i uglavnom namerno zaboravljene. Mir dakle ne sme
biti otvorena, neposredna suprotnost ratu, već podmukla, skrivena,
pametna akcija protiv rata, iza leđa i iz zaleđa, tako da ne bude
poštovan nijedan etički ultimatum rata, nijedno njegovo pravo ni
pravilo. Iz nedavnog iskustva dobro znamo da pacifizam ima smisla samo
dok rat ne počne: kad počne, pacifizam postaje deo oružanog
(oslobodilačkog) otpora, bez obzira na lokaciju i stranu u ratu.
I
zato je rasprava o miru i ratu besmislena, dokona zabava onih koji
ništa ne rizikuju. Napadati rat i pomagati oslobodilački pokret nije
nikakav moralni raskol, naprotiv. To je jednostavna praksa koju svako
može da preuzme, kao što su nekada u Beogradu žene zauzele ulice u borbi
protiv rata. Učestvuje ko može i koliko može, i to nepristajanje na
ratnu logiku i potpuna arbitrarnost u biranju metoda koji se ne mogu
kontrolisati verovatno jako nervira mislioce ili uopšte one koji sebe
shvataju ozbiljno. Nedavno su, primera radi, u Sloveniji objavljena dva
javna pisma novoj vladi. Jedno je potpisalo 18 lica, među njima dva
nekadašnja predsednika republike, Kučan i Türk (i moja malenkost).
Potpisnici predlažu, uz jasnu osudu Putina i agresije, da se pokrenu
mehanizmi koji bi mogli doprineti sklapanju mira. Reč je, to se čita
između redova, o skoro zaboravljenoj veštini visoke diplomatije, koja ni
u EU nije naročito poznata i praktikovana. Odmah se kao odgovor
pojavilo drugo pismo vladi, potpisano od 55 lica, sve „teškaši“
liberalne i izrazito desne pripadnosti. Svi bi oružje i borbu do
poslednjeg Ukrajinca i pretposlednjeg Rusa. Potpisnici prvog pisma su
ocrtani u najmanju ruku kao Putinovi izmećari.
U toj stvari Žižek
se ponašao uobičajeno: mesec dana ranije zastupao je stranku Levica
(koja brani pacifizam i moćnu slovenačku tradiciju u njemu), sada je na
drugoj strani – ili zaista još uvek na prvoj. Davne 1983, Srđa Popović
je, posle nekoliko neuspelih pokušaja da osnuje u Beogradu društvo za
diskutovanje o smrtnoj kazni (a nekmoli za ukidanje), dobio sjajnu ideju
da se takvo društvo, sa peticijom protiv smrtne kazne, osnuje u
Sloveniji. To se odmah i ostvarilo, u našoj dnevnoj sobi u Ljubljani.
Bila je to prva objavljena peticija u Jugoslaviji (u Mladini),
potpisalo ju je preko 3.500 ljudi iz cele zemlje, čak i neki političari i
neka crkvena lica. Žižek je netom objavio članak u prilog smrtnoj
kazni. Želja da se bude protiv? U tome trenutku, to je išlo na ruku
vlastima. Valjda je veština naći takva dupla rešenja. Mir zaslužuje
bolje.
Mogu razumeti rad hormona i točkiće snalažljivosti koji
danas rade u mnogim glavama. Ono što ne mogu da razumem, jeste
neverovatna naivnost koja ih pokreće. Ako se radi protiv rata, napadanje
mira je ipak poslednja stvar koja zvuči ubedljivo. A ako se hoće
doprineti i miru i pobedi napadnute i slabije strane, onda ipak treba
poštovati osnovna pravila gerile/partizanstva i pravog otpora u pravom
ratu: ne lupetaj, ne otkrivaj, radi!