Zašto i kako je došlo do smrtonosne poplave u istočnoj Libiji?
Pokrajina sa antičkim imenom, koje se delimično očuvalo još i danas,
izrazito je pustinjska. Njena ekološka prošlost je, blago rečeno, burna.
Da li je ta prošlost uticala i na sadašnju katastrofu? U najširem
kontekstu, sigurno: u svakom slučaju, brzina događanja je ono što je
alarmantno. Stručnjaci kažu da uragani nisu nepoznata pojava u
Sredozemlju. Jedan takav zadesio je Bugarsku, Tursku i Grčku i, nimalo
oslabljen, stuštio se na severnoafričku obalu. Distanca nije velika,
nastanak i rast kišnih oblaka bio je predvidljiv zbog velikih vrućina,
od kojih se morska voda isparavala i stvarala oblake. U Derni su bile
dve brane na reci Vadi Derna, koja teče kroz grad, građene od kamenja i
zemlje, ne od betona, i zbog toga su bile slabe. Sam grad, između
planina i mora, građen je na omanjoj delti, što isto tako znači opasnost
od poplava. Pa ipak…
Antičke Kirene, grad i oblast koja je nazvana po gradu, imala je u
svoje doba izuzetan strateški i ekonomski položaj. Na relativno uskom
pojasu rasla je biljka silfium (sylphion, sylphium) koja je u antičkoj
kuhinji bila glavni začin, imala je široku upotrebljivost u medicini,
bila je afrodizijak i istovremeno kontraceptivno sredstvo. Bila je
vredna svoje težine u zlatu. Antički autori nisu bili sasvim sigurni oko
rasprostranjenosti biljke – bilo ju je nemoguće preseliti u druge
krajeve. Savremena nauka tek je nedavno dobila prvu bližu klasifikaciju,
koja se ne može sasvim proveriti – jer biljke više nema. Antičke Kirene
su kovale novac sa prikazom biljke, koja je docnije, kad je više
uveliko nije bilo, ušla u heraldiku. Ceo ekonomski napredak Kirenaike
bio je zasnovan na trgovini silfiumom; Frenk Herbert, koji je za roman Dina
uzeo dosta antičkih priča, smislio je i „začin“ sa pustinjske planete,
osnovu trgovine za ceo poznat galaktički svet… Silfium i laser, koji se
dobijao od smole biljke, bili su izvesno najveća dragocenost među
biljkama u antici. Negde u 1. veku naše ere, intenzivna paša i uzgoj
ovaca ugrozili su ne samo silfium nego i druge biljke u Kirenaici. Veoma
brzo, ovce su pojele sav silfium i poslednji primerak biljke, kako
Plinije Stariji piše, odnesen je caru Neronu na poklon. Persijska
varijanta silfiuma nije imala takav kvalitet, i očuvala se kao asafetida
(assafoetida): to je biljka iz vrste Ferula, kojoj je po najnovijim
istraživanjima pripadao i silfium. Asafetida se danas može nabaviti, i
posebno se preporučuje u Ajurvedi. Da li je to zaista približno ukus
silfiuma, ostaje pitanje.
U svakom slučaju, posle ovaca je Kirenaika postala pustinja. Neki
naučnici misle da je to konačno oblikovalo Saharu, drugi misle da je
dezertifikacija bila uzrok propasti Kirenaike. U svakom slučaju, ostaje
pouka da ekološke promene mogu biti brže od jedne ljudske generacije,
kao i da čovek u kratkom roku može proizvesti takve promene. Katastrofa
je garantovana u oba slučaja. Kirenaika se postepeno uputila u
ribarstvo: još i danas na južnoj obali Krita možete u malim lukama čuti
arapski, jer je razmena živahna. To u izvesnoj meri objašnjava zašto na
Kritu praktično nije bilo izbeglica iz Libije sve do „građanskog rata“
2011: nije bilo potrebe. Nema smisla da se podsetimo sramotnog rata
protiv Libije, koji je u francuskoj politici poznati beskrupulozni pisac
Bernar Anri-Levi isilio od predsednika Sarkozija. Time se EZ izvukla iz
ogromnog duga za naftu, Libija se raspala u građanskom ratu, Gadafi je
linčovan; danas je Sarkozi u kućnom zatvoru, pisac možda smišlja koju bi
državu valjalo uništiti da dođe do materijala za knjigu… Mnogi Libijci,
posmatrajući užas koji je zadesio „nepriznatu“ istočnu Libiju, predlažu
ponovno sjedinjenje države.
Nisu dakle samo antičke ovce krive. Dugotrajni građanski rat uništio
je skoro svu državnu mrežu institucija, čak i tako osnovne stvari kao
što je alarm. Civilnih službi praktično nema. Velika izgradnja
socijalnih stanova za vreme Gadafija očito nije poštovala neke
prostorske zahteve i mogućnosti – bar u slučaju Darne. Održavanje
postojećeg izvesno nije bila prva birga za vreme građanskog rata, koji
sada traje dvanaest godina.
Da svega toga nije bilo, možda bi razmišljanje o okolini dovelo do
rešenja za Vadi Darnu, koja nije dugačka reka i zato je regulisanje
poplava teže. U njenoj delti možda ne bi niknule višespratnice, nego
polja sa specifičnim kulturama kojima plodni mulj pomaže. Poređenje
antičke ekološke katastrofe i današnje, u kojoj je poginulo toliko
ljudi, navodi na pomisao da većina modernih tehnologija može da se
podesi tako da vrste ne nestaju niti ljudi masovno umiru: ono što se
najteže podešava, ostaje ljudska pamet.
Peščanik.net, 16.09.2023.