Elemente humora u ovoj izjavi ne treba zanemariti: bar ih treba tumačiti kao deo žanrovskog upisa. Reč je dakle o veseloj priči sa poukom – basni. Da su stranci opasnost, pretnja i krivci je osnova svake naracije političkoga pola koji govornik predstavlja. U basni je dakle fiksirano Zlo, protiv kojeg se treba boriti. Zlo ne treba da bude naročito jasno – dovoljno je da se nađu njegovi domaći zastupnici i prijatelji: ovaj aspekt je sistematski razrađivan u drugim žanrovskim ostvarenjima govornika, tako da je relativno mala publika u specifičnom slučaju dobila samo asocijativno uputstvo, podsećanje kamo da se obrati kada traži Zlo.
Što se raspusta tiče, govornik samo podseća na činjenice života onih koji izvesno nisu ni prisutni, ni bilo kako predstavljeni ovoj određenoj publici: poruka je da bez posebnog uzbuđenja gledaju kako sirotinja provodi duga leta, pokušavajući da nešto nabere za zimu.
Predlog o manje piva je naravno humorni: pivo je još uvek najjeftinije. Neko pivo manje je preporuka koja ne isključuje zdravu zagrejanost za omladinsku akciju, recimo za demonstracije ispred skupštine. Kako se većina aktivne i radne omladine osvežava pivom tek uveče, te demonstracije se mogu zamisliti – sa bakljama. Demonstracije za, ispred skupštine – to je vlažni san svake autoritarne vlasti. Kakvog smisla mogu imati, ako recimo takva vlast uspe da kontroliše medije i dovoljno zastraši građane? Jedini njihov smisao jeste da budu usmerene protiv još nekog segmenta stanovništva koji ne uživa poverenje vlasti: čemu bi inače služila sva ta energija? No, tu treba prepustiti nešto prostora čitalačkoj mašti…
Dolazimo do ključnog zahteva, onoga koji nosi značenje basne. Na prvome nivou čitanja, može se razumeti da je savet da se ide ređe u pozorište. Zasniva se na statističkim podacima o tome koliko osiromašeni građani troše za kulturu, ali ne i na podacima pozorišta: ona bi sliku obogatila podacima o skučenim budžetima i radikalno smanjenom obimu saradnje sa spoljnim saradnicima. Neobičan savet, jer ulaznice za pozorište nisu ništa skuplje od ulaznica za bioskope – ona mega-đubrišta kokica izvan grada. Ako, recimo, građanin onaj jedan euro koji je nedavno plemenito dobio na televizijskoj pretplati, uloži u pozorište, čak bi mogao povećati svoje posete pozorištu! Dobro je poznato da u pozorište ponajviše odlaze predstavnici rastegljivog pojma srednje klase, jer u svojoj slici sveta imaju ugrađenu potrebu za pozorištem: bogatijima to ne predstavlja nikakav izdatak, sirotinja će za tu potrebu odvojiti bez oklevanja, na uštrb drugih potreba. Reč je, dakle, o nekoj drugačijoj percepciji pozorišta uopšte, koju razaznajemo u govornikovim rečima. Gde bi mogli biti razlozi za to? Za to je očito potreban drugi nivo čitanja, koji se ne odnosi na pozorište kao deo socijalno-kulturne ponude, nego na razlog što ljudi uopšte odlaze u pozorište: šta se dešava na sceni. Prva pretpostavka: vlast ne voli pozorište, šta god da prikazuje. Druga pretpostavka: vlast ne voli šta danas prikazuje pozorište u Sloveniji. Prva pretpostavka izgleda ubedljivo: u pozorištu neki po nejasnim kriterijumima izabrani ljudi govore i deluju na sceni, dok publika, ako je predstava dobra, uživa i to manifestuje, a ako nije, takođe. Situacija dakle potpuno suprotna onome što se dešava u skupštini, na sceni vlasti: kriterijumi izbora su doduše takođe nejasni, ali su sve predstave loše (hvala za skupštinski kanal!), izvođači mizerni, publika nepažljiva, nesposobna za ocene, izlazi i ulazi kako joj padne na pamet. Uređenost i kodovi pozorišta, na sceni i izvan nje su nepodnošljivi za vlast, koja bi želela (opet vlažni snovi!) da skupština radi tako. Druga pretpostavka otvara problem: vlast bi volela da ima predstavnike na sceni, ali ih nema, a predstavnici u publici ne samo da nemaju nikakvu moć, nego im se može desiti da bespomoćno gledaju izazivanje i vređanje sa scene, i još od strane publike. Zato predstavnici vlasti uglavnom uopšte ne odlaze u pozorište, ili samo kada računaju da do takvih neprijatnih situacija neće doći. Sećam se crvenog lica jednog od nekadašnjih ministara istog predsednika posle predstave Molijerovog Tartifa u SNG Ljubljana 2008, u režiji Dušana Jovanovića: došao čovek na klasičnu predstavu uglednog autora, a tamo se po sceni šeću prepoznatljive karikature njegove vlasti, uz nezaustavljivo grohotanje publike… Pravog načina da se ovakve stvari spreče nema. Pozorište je svoju slobodu steklo veoma davno, još u tminama prethodnog režima. Realno, na slovenačkim scenama se može prikazati sve što pozorišni ljudi hoće. Da bi stvari bile gore, slovenačko pozorište je izvesno najuspešniji izvozni artikal u kulturi, sa impresivnim brojem gostovanja i nagrada po celome svetu. To je doduše paušalna, ali sasvim tačna ocena. Pozorišta, stisnuta i potisnuta serijom nerazumljivih mera i intenzivnim radom vlasti, imaju, kako izgleda, još veće uspehe. Prostorska stiska SMG-a (Slovensko mladinsko gledališče) u Ljubljani, plesan i raspadajući zidovi u SNG-u (Slovenska narodna drama), da o drugim, manjima, i ne govorimo, proizvode, za mala sredstva, ono što je aplikativna vrednost – tačno ono što vlast deklarativno želi. Pa gde je onda nesporazum? Pre svega u tome što vlast na sceni ne vidi nešto svoje – baš svoje, samo svoje. Predstavljaju ih njihove državne priredbe, njihove novine i časopisi, njihovi urednici televizije i njihove radio stanice – mesta na koja drugi nemaju pristup. No da bi u pozorištu videli razgaljenu prostotu i glupost vlasti, to naprosto strukturno nije mogućno. Na tu nemogućnu želju ukazuje predsednikov savet o pozorištu.
Kako bi onda mogla izgledati predstava koja se omladini može preporučiti? Evo osnovne režijske postavke, koju je dao berlinski Institut za kulturnu diplomatiju, u dokumentu 27. 9. ove godine: naslovljena je kao “zahvalnost naroda sveta Sloveniji i premijeru…”, nastavlja se ovako: “… u poslednjih nekoliko godina je premijer … neumorno putovao po svetu, u naporu da ostvari ovu srcem osećanu inicijativu … sa njim će stajati svi ubijeni ili ranjeni u genocidima … već samo zbog ovog herojskog i plemenitog čina, Slovenija će imati časno mesto u istoriji …” Među mnogim uglednim potpisnicima, nalazimo i Ernesta Petriča. Zamislite ovo na sceni! Sa jedne strane mrtvi i ranjeni (neki kao duhovi), sa druge mase naroda sveta (u raznim etničkim kostimima), nekoliko diplomata u frakovima, u centru govornica UN; na scenu polako, uz ovacije svih, stupa heroj, recimo u oklopu, sa lipicancem. Ozbiljna muzika. Svetlost pada na govornicu, u pozadini zaleprša naša zastava, sopran peva (bez muzike) samo onu važnu strofu Zdravljice, u kojoj se spominje Bog, a ne one bogohulne, u kojima se sused proglašava rođakom. Narodi sveta, sa sve mrtvima i ranjenima, padaju u trans pred Vođom. To je pozorište, kakvo je izvesno voleo Kim Il Sung.
Zato, sa malo zdrave paranoje, idite na sve predstave slovenačkih pozorišta, dok se može.
Tekst je preuzet sa prijateljskog Peščanika
Od iste autorke: Svetlana Slapšak: Rotenburg pored reke Tauber