Ta mala noćna kupovina podigla je cenu nafte na najviši nivo u
proteklih 8 meseci, a njegova firma je ostala kraća za pola milijarde
evra. Tržište je ubrzo smireno, deo novca je vraćen, ali je brokerova
firma ostala bez kompletnog godišnjeg prihoda. Šta je sa veseljakom
bilo, ne zna se, osim da je izgubio posao i da broker više biti neće.
Brokerske kuće ovih dana užurbano proveravaju svoje službenike, da li
piju, jesu li sišli s uma, kakvim su privatnim stresovima izloženi,
kako to utiče na njihov rad… U Srbiji, samo u vicevima ima brokera i
berze; a i čime da se trguje – jedini pravi broker je Mlađan Dinkić,
njemu su cela Srbija, i sav novac u njoj, ostavljeni na čuvanje. Kada mu
ponestane para, svrati do budžeta, uzme koliko mu treba i podeli svojim
udruženim regionalnim prijateljima i beogradskim izaslanicima u raznim
agencijama i ministarstvima. Godinama je Palmi pomagao da pazari žirafe,
slonove i dinosauruse, a sada je rešio da Verku od Kragujevca, ex
nihilo, za nekoliko dana, napravi najbolji vaterpolo klub u Evropi. U
gradu koji jedva da ima bazen, pravi se dream team od nekoliko najboljih
svetskih vaterpolista: Vanje Udovičića, Filipa Filipovića, Ćirića… A
oni dolaze u centar Šumadije, jer su njihovi klubovi, kao što je slavni
italijanski Pro Recco, u finansijskim problemima i ne mogu da ih plate.
Kod Dinkića i Verka nema finansijskih probema, niti će ih biti, sve dok u
Srbiji sve vlade, Koštuničina, Tadićeva i Vučićeva, opčinjeno gledaju u
vojsku i policiju, a ceo ekonomski sistem prepuštaju čoveku koji je već
postao egzemplar vredan dugogodišnjeg istraživanja raznih stručnjaka.
Dinkić je ove nedelje jedan svoj uspeh nesebično podelio sa Ivicom
Dačićem: odveo ga je u jedno vojvođansko selo da stavi prvu ciglu na
buduću fabričicu nemačkog Boša, koja će krajem 2013. zaposliti čak 60
radnika – da prave brisače za kola. Dinkić je to nazvao “realizacijom
strategije vlade da Srbija bude centar automobilske industrije na
Blakanu”. Kada prvi brisač izađe iz Pećinaca, kupiće ga on lično, na
kredit, kao što je nedavno na kredit kupio Fiat 500. Prilikom lepljenja
prve cigle Dačić je promovisao i novu skalu za merenje srpstva – najveći
je onaj Srbin koji otvori makar jedno radno mesto. Svetkovina u
Pećincima u slavu budućih brisača podseća na otvaranje MekDonaldsa u
Sarajevu prošle godine, kome je prisustvovalo kompletno bosansko
rukovodstvo, gde je gradonačelnik svečano pojeo prvi hamburger, a
premijer federacije izjavio kako je Bosna i Hercegovina drive-inom
definitivno izašla iz izolacije i uključila se u globalizaciju.
Sve to što rade nove vlasti, stare vlasti, stara opozicija… više nije
groteskno, to je preraslo u nekakvo bestijalno izmotavanje koje će tek
imati tragične posledice. Vučić juri od olupine aviona i poginulih
pilota do poginulih deminara na Kopaoniku, od službe državne bezbednosti
do službe državne bezbednosti nabavljajući dokaze o korupciji svojih
saveznika i protivnika, mahnit u želji da pred očajnim svetom stekne
nedostižnu prednost u trci za neprikosnovenog gospodara Srbije. Ivica
Dačić je dezorijentisan, ne zna gde da udari glavom a gde nogom, i samo
peva i pije, naglo zaboravljajući književni jezik i sećajući se melodije
govora svoje rodne Žitorađe. Najnoviji snimak sa svadbe sina nekog
ministra iz RS pokazuje premijera kako peva bez mikrofona, za stolom,
bodreći sestre koje zavijaju kolo oko sofre. Da ne bi držao čaču
viskija, zagrizao je džinovski tompus glumeći Fidela Kastra, ili u
najmanju ruku Če Gevaru. Društvo mu je pravio Mile Dodik koga je
premijer Srbije i na taj način podržao pred predstojeće izbore u BiH.
Nije dobro kada se političke ličnosti oslovljavaju nadimcima, kada se
funkcije koje obavljaju toliko personalizuju; time se doprinosi
učvršćivanju svesti da su oni vlasnici ministarstava, partija, državih
institucija… Problem je u tome što ništa od toga ne postoji, ne postoje
pravila koja njih, kao prve ljude tih institucija, na nešto obavezuju,
pravila koja bi i najprimitivnije od njih držala u nekoj civilizovanoj
formi. Svakoga dana prisustvujemo tome kako se neko od njih, pijan ili
trezan, veseli na granici razuma, ničim zauzdan, bezobalno raspojasan.
Dodatni problem je to što oni koji pretenduju da su bolji, građanskiji,
evropskiji… pokazuju iste simptome, i sve češće kao alibi za svoje
necivilizovano ponašanje upotrebljavaju iste argumente kao njihovi
politički protivnici.
Ove nedelje je Nenad Čanak, perjanica antiratnog
pokreta, vojvođanskog pokreta, evropskog pokreta… ispred kafane prebio
nekog pijanog čoveka jer mu je štipao bratanicu; tim batinanjem je,
kaže, branio porodične vrednosti. Indikativno je ćutanje onih koji su
uvek spremni da, s razlogom, osude nasilničko ponašanje Velje Ilića i
njegovih delija. Čanku se valjda za olakšavajuću okolnost uzima minuli
rad. Njegova biografija iz vremena najgoreg perioda u novijoj srpskoj
istoriji je časna, ali on je ove nedelje bio nasilan, a nasilje je
zabranjeno, uvek, u svakoj situaciji, i svima. Još je mučniji način na
koji se branio uvređeno podnoseći ostavku na mesto poslanika. Odmah je
potegao Ratka Mladića, vikao na parlament koji njega, Čanka, zbog
odbrane porodičnih vrednosti ne uzima u zaštitu, a uzeo je ratnog
zločinca. To se ne radi, ne radi se zbog žrtava Ratka Mladića, zbog
ljudi u Vojvodini, Srbiji i regionu koji su, i više nego što je Čanak
zaslužio, cenili ono što je govorio tokom 90-ih, i zbog toga mu
opraštali pevanje Sinatre na Pinku odmah posle 5. oktobra, valjanje u
svinjcu raznih rialiti programa i pridržavanje pevačice Romane za guzu,
da ne padne sa podijuma. I umesto da se izvini javnosti zbog svog
siledžijskog ponašanja, on tone i dalje govoreći da se ne kaje, da bi
pijanca tukao još za kafanskim stolom, a ne tek kada su izašli na
parking, i da to nije bilo nikakvo zlostavljanje nego prave muške,
vaspitne batine.
Razni ljudi koji su se poslednjih 20-ak godina predstavljali ovoj
javnosti kao nosioci građanskih, demokratskih i humanih vrednosti, sebe
su nekim neoprostivim postupkom izuzeli iz zajednice civilizovanih
ljudi. Ovo je bila Čankova nedelja, tu biografija ne pomaže; možda nešto
objašnjava, ali nikako ne pomaže.
Ova država, zajednica, svesrpski sabor… započela je svoj život tako
što je grupa majmunolikih ljudi sklopila neki savez; on je takav da je
milione ljudi bacio u očaj, a iz očaja ne niče ništa osim praznine i
haosa. Novu zajednicu, novi savez ne mogu praviti ljudi koji pokazuju
slično shvatanje porodičnih vrednosti, patrijarhalnog morala, sile, moći
i novca – kao oni koji su napravili prvobitni greh.