Sve to su mogli uraditi – a svojevremeno su i radili – Aganlija, Kučuk Alija & Co. Mogao sam to, štaviše, uraditi i ja – i to besplatno, volonterski – jer sam u mladosti stekao poprilično iskustvo u zajmljenju para. Ali eto, nisam studirao na Jelu, koga lokalne novindžije uporno zovu Jejl. Nemam, što no se kaže, CV.
Ako sam od Krstića očekivao mnogo više, više sam očekivao i od poreskih obveznika. Saglasno statistikama objavljenim u ovdašnjim žutarama, građana i građanki koji imaju primanja veća od 150.000 dinara u Srbiji ima jedva nekih osamnaest hiljada. Znamo da je statistika krajnje nepouzdana nauka, podozrevam da onih koji mesečno inkasiraju mnogo više od 18.000 RSD ima neuporedivo više, ali ako ta brojka ipak prolazi u javnosti, to znači da smo debelo ogrezli u bedu. A od oporezivanja bednika nema neke naročite vajde. Kanuće tu neka kinta u državnu kasu, nije da neće, ali daleko će to biti od potrebne sume. Davno je ustanovljeno da se niko cedeći suvu drenovinu nije napio vode.
Mene, dame i gospodo, srpska ekonomija sve više podseća na jedan velelepni hotel koji sam video na polovini puta između Tirane i Drača. Bejah, dakle, 2007. godine u Albaniji na nekom književnom festivalu, na kome sam – skupa sa ostalim učesnicima – svakodnevno prevožen minibusom iz Drača, gde smo spavali, u Tiranu, gde smo, da kažem, palamudili. Tokom jednog od prevoženja ugledam vam ja usred neke pustopoljine narečeni, velelepni hotel koji bi, spolja gledano, sasvim lepo pristajao i Azurnoj obali. Ali viđi vraga su sedam binjišah – na parkingu hotela nije bilo nijednog automobila niti je i u jednoj od mnoštva soba gorelo svetlo. V čjom djelo, upitah jednog od organizatora. Eh, v čjom, reče organizator. Ovaj hotel je – poče momak da objašnjava – napravio jedan naš čovek koji je dugo živeo u Americi, zaradio tamo neke pare, pa odlučio da se vrati u Šćiperiju i započne biznis.
Ispravno je, nastavio je organizator, naš čovek primetio da u Albaniji nema mnogo luksuznih hotela, pa je kupio zemljište i sagradio hotel sa pet zvezdica. A zašto hotelu – upitah – nije krenulo? Zašto zvrji prazan? Eh, zašto, reče organizator, sav rezigniran. Razdaljina između Tirane i Drača je četrdeset kilometara auto-putem. Zašto bi neko ko krene iz Tirane u Drač, recimo, zastao da prenoći u velelepnom hotelu. I to po ceni polovine prosečne plate u Albaniji. Osim toga, šta eventualni gost da radi u ovoj pustoši. A pustoš, vaistinu, beše grandiozna. Nigde ničega, osim poneke najlon kese zakačene za žbunje. A da sve bude komplikovanije – tako mi je na kraju rekao momak – hotel je sagrađen nakon što je sagrađen auto-put, pa nema izlaza. Možda ne bi bilo loše da Vlada Srbije angažuje albanskog hotelijera. Em je stranac em ekspert.
Tekst je preuzet sa Danas.rs