Onda se, po stoti put, na ulicama grada desi situacija iz filma, jedino što i može da se desi u ovoj i ovakvoj zemlji. Samo, uvek još strašnije, bučnije i tužnije nego što si mogao da zamisliš. I odmah posle nje u medijima kreće talas relativizacije nasilja i traženja krivaca u žrtvama. Gledam ono sranje na tv-u i mislim pa šta bre ja lupetam, kakva bre umetnost, kakvo menjanje, aman?
Tako sluđen i poražen idem u Utisak nedelje.
No, i tu sam brzo postavljen na svoje mesto, kada je voditeljka Bećković napravila uvod u emisiju koji je, skoro doslovce, bio citat teza koje zastupa glavni negativac našeg filma, profesor Hadži-Tankosić (Predrag Ejdus) – te, to su sve deca koju niko ne razume, ta, svi smo mi gubitnici, itd. Ubrzo je reč preuzeo čuvar srBskih tradicionalnih vrednosti, reper Škabo sa Dorčola – slušaj, ja sam skroz protiv nasilja, ali realno šta je bre bdate trebalo tim pederima da provociraju narod s tom paradom, i tim ”mamografcima” da prozivaju sa tim b92 znakom? Al’ slušaj tebra ja sam striktno protiv nasilja, da se zna! Srbija!
Najjače mi je bilo kad sam ga direktno pitao da li vidi korelaciju između onoga što se govorilo na Paradi Dveri gde je bio u subotu i nasilja na ulicama, a on mi je odgovorio ”pa, vidim” i ladno nastavio dalje o nečemu drugom.
Ajme meni. No, sâm sam kriv.
Na svaki moj pomen pojmova kao što su ”Brankica i Insajder”, ”3 meseca kazne Teofilovim napadačima”, ”politički inspiratori nasilja”, ”veza između govora mržnje i kamenice u glavu”, razgovor bi agresivno bio skrajnut u nezamislivo maštovitim smerovima, pa smo slušali o društvu majmuna, patikama, nedostatku roditeljske ljubavi i lošem tretmanu porodilja.
Oni od vas koji su imali nesreću da gledaju tu Paradu Relativizacije, u šta se pretvorio poslednji Utisak nedelje, znaju o čemu pričam.
Istovremeno besan i umoran od svega, otišao sam nazad u svoju Bet-pećinu da ližem rane, i tešim se kako sam im ”ipak sve rekao, samo možda malo tiše”, uz tapšanje po ramenu vidno razočaranih kumova, braće i prijatelja. Čak ni podatak da sasvim izvesno postajemo najgledaniji SrBski film ove godine me, posle onakvog dana, nije preterano oraspoložio. A onda sam dobio mail posle koga možete da pocepate sve primerke Stivena Hokinga – zakoni fizike su u trenutku prestali da važe. Dakle, sve što sam tako nemušto pokušao da kažem, boreći se da dođem do glasa od Uglednog Psihologa, konfuznog Sergeja i Gospodina Repera, sto puta je lepše, pametnije i koherentnije od mene rekla – JELENA KARLEUŠA!!! I to, ni manje ni više, nego u Kuriru!
Ne verujete mi? Citiram:
”Počeću pitanjima – Dokle će milioni Srba da puštaju šaku govana da od nas prave divljake i budale? HMM? Dokle će bagra biti glasna i jasna, a mi mutav narod? Dokle će nam huligani razbijati grad i napadati one koji IMAJU LJUDSKO PRAVO DA ŠETAJU? Dokle će razbijati glave našim policajcima? I dok raznim imbecilima u Skupštini Betoven i Šopen pevaju i sviraju „na noge“, Srbija JE NEMA! Dokle?”
Idemo dalje:
”Ej, okej je to što mnogi od vas ne vole pedere i ne podržavaju Paradu ponosa. Ali i nije okej, baš da vam kažem. Zašto ne volite pedere? To je isto kao da kažete da ne volite crnce, ili muslimane, ili budističke monahe, samo zato što su različiti od vas! Možda ne volite polarne medvede? Ali, to je vaša stvar. Ako ste rasisti, šovinisti, homofobi, idioti, imate pravo na to, ali zadržite to u sebi. Ili razmislite da li je vreme da se menjate iz korena. Čovek se rađa kao crn, kao žut, kao beo, kao gej, kao strejt. Znači – čovek se tako rodi i to je tako. Vreme je da mnogi od vas skapiraju da homoseksualnost nije bolest. Znači – i dokazano, i zvanično, i nezvanično, i kako hoćete.
Da li ste vi, koji iz nekog razloga držite dupe uza zid dok ovo čitate, možda čuli da je 20 posto čovečanstva homoseksualne orijentacije? Niste čuli? E sad znate. Prenesite mungosu iz Jagodine i to, a i da mu je čovek iz najbližeg okruženja, njegova „desna ruka“ – gej! Eto. Ali ga nije naguzio zato što su homoseksualci estete i zato što njegovu debelu dlakavu guzicu niko neće! Ajmo redom. Bez nervoze, moliću. Konačno da kao ljudi otvoreno porazgovaramo na ovu tabu temu.”
Nisam mogao da verujem do koje mere je osoba kojoj je (po sopstvenom priznanju) polni organ mozak, pokazala više hrabrosti, i, što ne reći, mozga nego što sam ja pokazao u pomenutoj emisiji. Sledi pasus kojim bi i mnogi dugogodišnji saradnici Pešanika mogli da se ponose:
”U Srbiji je normalno da dete gleda kako ćale mariše kevu, ali nije normalno da se dva odrasla čoveka vole. U Srbiji je normalno da se nacionalnim herojem nazove svaki koji je pobio više od 100 ljudi druge veroispovesti, ali nije normalno da gradom šetaju oni koji zagovaraju ljubav, mir, slobodu, toleranciju! Samo je u Srbiji normalno da se ćerka naziva SINE, ali nije normalno da ta ista ćerka poželi da poljubi drugog SINA. Mungos kaže: „Bog je stvorio Adama i Evu, ne – Adama i Stevu!“ Po toj teoriji, Adam i Eva su izrodili decu, a onda su ta deca, između sebe pravila decu i tako redom. Znači, Bog je stvorio ljudsku vrstu na bazi incesta! Čekajte, po toj teoriji, mungos iz Jagodine i ja smo neki rod! Horor! Ali i mungos i svi homoseksualci na planeti su – braća! Molim lepo.”
Posle čitanja sam jako dugo ćutao. Onda sam počeo da se smejem.
I prestao sam da se brinem koliko brzo ćemo našim filmom promeniti svijet.
Jer, jednom mi je Ceca Lukić, u najboljem Yoda izdanju, rekla jednu jako mudru stvar – nemamo pravo da budemo nestrpljivi! Sve što mi radimo je ostavljanje tragova u šumi, kamenčića, koji će možda neke nove generacije da odvedu do jednog lepšeg mesta za život. To je najviše čemu možemo da se nadamo. Zar nije neverovatno zabavno, i divno, da ti kamenčići ponekad mogu da dođu i sa najneočekivanijeg mesta?
Preuzeto sa prijteljskog portala Peščanik.net