Sve je više boraca za nepismenost

Profesorka Filološkog fakulteta u Beogradu Rajna Dragićević postala je poznata po tome što se krajem juna 2013. godine obratila svojim apsolventima, što je odjeknulo u elektronskim i štampanim medijima, pozivajući ih da se izbore za svoje mesto u društvu i pruže otpor primitivizmu. Ova naučnica, pored rada na Beogradskom univerzitetu, angažovana je i na projektima Instituta za srpski jezik SANU i Matice srpske. Zajedno sa drugim našim lingvistima rado se odazvala i pozivu „Politike” da piše o srpskom jeziku. Sa njom smo razgovarali i o aktuelnim temama naše jezičke kulture.

Jezik odražava stanje duha jedne zajednice, registruje promene koje se u njoj dešavaju. Kako savremeni srpski jezik odražava naše društvo?

Većina ljudi želi da se izražava u skladu sa normom maternjeg jezika, jer je negovani jezički izraz oduvek bio ogledalo obrazovanosti i prestiža. Ljudi se trude da unapređuju svoju jezičku kulturu i taj proces se nastavlja i nakon završenog školovanja. Niko od nas nije dovoljno jezički obrazovan da ne bi mogao i dalje raditi na unapređivanju jezičke kulture, jer je savršen jezički izraz nedostižni ideal. Međutim, vreme u kome živimo je vreme rušenja ideala. Posebno su na meti temelji društvene organizacije, a u njih svakako spada i jezik. Preispituju se i nipodaštavaju osnovne vrednosti. Dovodi se u pitanje ono što nikad nije.

Moderno je biti loš đak umesto „štrebera”, stvar je nakaradnog stila ne poštovati pra­vo­pis. Na koji način „lo­ši đaci” ugrožavaju „dob­re đake”?

Jedna od neverovatnih pojava čiji smo svedoci jeste promocija nepismenosti. Sve je više onih koji se otvoreno bore za pravo na nju. Nažalost, veliku ulogu u tome ima internet. Mnogo korisnika društvenih mreža nema ni elementarnu jezičku kulturu. Umesto da se potrude da je steknu ili unaprede, oni se zalažu za prava nepismenih, a pismene koji ih na mrežama opominju na nepismenost nazivaju ni manje ni više nego „gramatičkim nacistima”. O tome je objavljen i jedan inspirativan tekst upravo u „Politici”, u kome autor bez ustezanja kaže da je „napadati ljude po liniji pravopisa u najmanju ruku nepristojno”. A da li je pristojno, međutim, pismene kojima smeta nepismenost nazivati nacistima? Kada je Sekretarijat za kulturu grada Beograda u saradnji sa Katedrom za srpski jezik Filološkog fakulteta pokrenuo korisnu akciju „Negujmo srpski jezik”, pored brojnih pozitivnih reakcija, bilo je i onih negativnih, i to, što je neshvatljivo i paradoksalno, čak iz redova stručnjaka za srpski jezik. Neke kolege su akciju nazvale rasističkom (osim što smo nacisti, postadosmo i rasisti!), valjda zbog toga što pogrešno misle da negovanje književnog srpskog jezika podrazumeva gušenje dijalekata. Red koji mora biti uspostavljen u svakom sistemu, pa i u jezičkom, oni bi zamenili anarhijom, očigledno ne shvatajući do kakvih bi sve štetnih posledica to dovelo. Šta očekivati od šire javnosti ako smo došli do toga da se i neki stručnjaci za srpski jezik bore protiv negovanja srpskog književnog jezika!

Da li je nepoštovanje jezičke norme samo naš problem?

Nemaran odnos prema maternjem jeziku postaje globalni problem. Na svetskom nivou postalo je „moderno” biti nepismen. U Rusiji, na primer, odnedavno postoji pokret mladih korisnika društvenih mreža koji se anarhistički odnose prema svom maternjem (ruskom) jeziku. Oni sebe nazivaju „padonki” (bukvalno: ljudi sa društvenog dna). Padonki pišu ne poštujući normu ruskog jezika, skraćujući i izvrćući reči kako požele. Jedino pravilo je da nema pravila. Taj jezik nazvali su „padonkafski” ili „albanski” (zbog toga što albanski doživljavaju kao daleki egzotični jezik). Padonki su postali toliko upadljivi da je njihovom „albanskom” jeziku 2013. godine posvećena knjiga „Samoučitelj albanskog”, koju je napisao prof. dr M. A. Krongauz. Kada se sve ovo ima u vidu, postaje jasno da je komunikacija na internetu izazvala talas otpora nepismenih prema pismenima i tihi rat među njima. I u našem društvu, kao i u mnogim drugim, došlo je, dakle, do još jedne podele među građanima.

Kako se uopšte izboriti sa kvarenjem jezika, na primer reći „prikačiti” umesto „atačovati”, ili zameniti izraz „selfi” nekim srpskim izrazom?

Problem na koji sam upravo ukazala je sasvim nov i ja ga doživljavam kao društveni, a ne samo jezički fenomen. Nekada je postojala nesumnjiva želja govornika srpskog jezika za podizanjem jezičke kulture. Danas je i ta želja dovedena u pitanje. Izgleda da ćemo morati učenicima, studentima i svim građanima Srbije prvo da objasnimo da je važno biti pismen i da treba negovati srpski književni jezik, pošto se, očigledno, mnogi preispituju u vezi s tim, a tek kada sa tim raščistimo, možemo krenuti u borbu protiv „atačovanja”, „selfija”, itd. Pre nekoliko meseci, studenti su me iznenadili svojom kreativnošću kada sam ih zamolila da prevedu „selfi” na srpski. Ponudili su nekoliko desetina spontanih odgovora: autoslika, jajić, ličnjak, ogle­daloslik, osob­njak, samoja, samić, samoslika, samofotka, samofotografi­ja, samoškljoc, svo­jeljub, svo­jić, svojko, svojfot, sebeblic, sebić, slikoseb, sop­stvenjak itd. Najčešći odgovori bili su: samoslika, sebić i (šaljivo) svojko. Kada bismo se potrudili da negujemo leksičku normu i da forsiramo u školi i medijima dobre prevode stranih reči, neki od njih bi vremenom zaživeli.

Da li su anglicizmi ili kolokvijalni govor šte­t­ni za srpski jezik?

Ne treba po svaku cenu izgoniti strane reči iz srpskog jezika. Stručnjaci za leksikologiju i građenje reči zapazili su da postoji nekoliko tendencija u bogaćenju leksičkog fonda u svim slovenskim jezicima. Među njima su internacionalizacija i intelektualizacija. Ovi procesi su povezani. Mnogo novih reči koje obično dolaze iz engleskog jezika (a mogu i ne moraju imati poreklo iz grčkog i latinskog)  služe za intelektualizaciju leksike mnogih jezika, pa i srpskog. Obično su u pitanju apstraktne reči: renacionalizacija, superinflacija, digitalizacija, vizuelizacija, naturalist, iluzionist itd. Kad god je to moguće, trebalo bi za ove reči pronaći domaću zamenu, ali ponekad to nije moguće, a vrlo je važno intelektualizovati leksiku, a, preko nje, i govornike.  

Kako se jezik bogati i širi, a ne gubi na svojoj autentičnosti?

Ako se jezik bogati iz sopstvenih izvora, neće izgubiti na svojoj autentičnosti. Važan zadatak nastave srpskog jezika morao bi biti razvijanje svesti kod učenika o tome da kada ne znaju neku reč ili ako ona ne postoji, treba da je izgrade nekim tvorbenim procesom od domaćeg jezičkog materijala umesto da je pozajme iz engleskog jezika.

Kakav je Vaš odnos prema normiranju jezika?

Iako sam do juče bila vrlo kritična prema preterivanju u normiranju srpskog jezika, danas, kada sam upoznata sa svim pojavama koje sam ovde predstavila, znatno sam ublažila svoj raniji stav – važno je negovati jezičku normu i jezičku kulturu jer ćemo se suočiti sa ozbiljnim posledicama ako sistem vrednosti u svim sferama, ne samo u jezičkoj, budemo izgrađivali vođeni samo jednim principom – rušenjem svega u šta su naši prethodnici ulagali svoju duhovnu snagu. Duhovne vrednosti treba preispitivati, ali ih ne treba nemilosrdno rušiti.

Izvor Politika