Pre nego što pređem na kritiku postupaka dela akademske zajednice, odmah na početku da se razumemo – studentskih protesta ne bi bilo bez nas. Fakulteti su bili kičma pobune. Da ogromna većina profesora (istraživača, saradnika u nastavi i nenastavnog osoblja) nije pružila bezuslovnu i javnu podršku studentima, i usvojila studentske zahteve kao svoje, protest ne bi imao ni infrastrukturu, ni legitimitet, ni baze iz kojih se cela stvar organizovala. Profesori su mesecima rizikovali svoje i egzistencije svojih porodica, da bi podržali hrabri iskorak generacije po kojoj će se svakako pamtiti ovi protesti. Uz svo uvažavanje studentske hrabrosti, liderstva i inicijative, ni za trenutak ne treba nasedati na mitomanski narativ da su protesti samo „studentski“. Da, studenti su srce i duša protesta, razlog zbog koga su uspeli ono što drugi nisu ranije, razlog zašto ljudi izlaze na ulice, ali, ti ljudi na ulicama, kojih je bilo i pola miliona u jednom trenutku, samo u Beogradu, svi oni, svi mi, smo – protest. Svako od vas ko je napravio i najmanju žrtvu, davao energije, znanja, sredstava i vremena koliko je mogao – ovo se ne bi desilo bez vas. Mnogi od vas se bore protiv ovog zla 13 ili 30 godina, pre nego što su generacije današnjih studenata i rođene. Hvala vam na istrajnosti – ovo je bilo nemoguće bez svakog kamenčića koji ste ugradili u temelje ove, najmasovnije do sad, pobune.
Studenti i „studenti“ koji danas pišu ogorčene tekstove o „izdaji akademske zajednice“, stavljajući nas sve u isti koš, ili su u službi režima, ili su naprosto toliko u ego-tripovima da misle da se vreme računa i istorija postoji od njih. A ovakvi tekstovi doprinose isključivo Vučiću. Zato ih sa toliko zadovoljstva citira Kurir. O planu režima da se podele studenti i profesori sam pisao, baš na Peščaniku, još pre pet meseci.
Autori ovakvih podmetačina namerno ignorišu činjenicu da se studentski pokret nije „borio protiv SNS i Aleksandra Vučića“, nego da smo od novembra do maja molili i čekali da prestanu sa „apolitičnošću“, ograđivanjima od saveznika po receptima Službe, idejama da će „ovaj režim da ispuni zahteve“. Izostanak pominjanja ovih činjenica je fundamentalno intelektualno i ljudsko nepoštenje ljudi koji misle kao autorka navedenog članka. Unutar studentskog pokreta se vodila žestoka borba hrabrih i odvažnih mladih ljudi protiv ovih sabotera političke artikulacije. To nije javno konstatovano i cena projektovanja slike lažnog jedinstva je ogromna. Sad dolazi na naplatu.
Međutim, problem je što u toj buri polu-istina i nekorektnih interpretacija događaja novinarke Danasa i studentkinje FPN-a (gle čuda, članice plenuma koji je još u februaru uništio prvi ozbiljniji pokušaj političke artikulacije) postoji jedna istina od koje ne možemo da pobegnemo.
Istina da se, po meni, jeste desila kapitulacija i izdaja dela akademske zajednice, pod parolom „spasavanja univerziteta“. Ta sintagma nije nova, to je krilatica koju SNS kadrovi po fakultetima pominju još od početka protesta. „Nismo mi za Vučića, ali protesti će uništiti univerzitet.“ Smatram da je to budalaština. Univerzitet će uništiti nelegitimni i autokratski režim i svi koji budu sarađivali sa njim (ispostavilo se da ih nije malo).
Kako smo došli do toga?
Posle pola godine agonije, političku artikulaciju smo dobili i glavni zahtev zdrave većine studentskog pokreta postaje poziv „kukavici“ da raspiše vanredne parlamentarne izbore. Ovo je ogroman udarac režimu i kraj strategije da se sitnim udbaškim smicalicama, tipa PRL, ruši protest. Studenti su pokazali volju da uđu u političku arenu. Usledila su bar tri ozbiljna istraživanja koja su pokazala da hipotetička studentska lista ima više šanse da pobedi na izborima od SNS-a i svih njihovih satelita zajedno.
Međutim, sile koje se trude da do izbora ne dođe, ili da dođe u momentu kad su studenti i građani najslabiji, nisu spavale od maja do danas.
Pritisci na akademsku zajednicu su se pojačavali. Posle sedam meseci blokada fakulteta, posle ilegalnih i protivustavnih uredbi „Vlade Srbije“ (zapravo, osvetničke ekspedicije koja uzurpira tu funkciju) koje menjaju akreditacije, posle oduzimanja plata profesorima, upada na univerzitete, hapšenja i prebijanja studenata i profesora, Rektor i njegovi savetnici iz proširenog rektorskog kolegijuma (PRK) su počeli da idu na sastanke sa statistima koji glume Vladu Srbije. Počeli su pregovore sa njima, zapravo sa Sinišom Malim, jer se ostali ni za šta ne pitaju. Postigli su dogovore da se uđe u nakazne modele lažne nadoknade nastave, da bi se zauzvrat dobile kvote za upis brucoša i obećanja da će se platiti dugovi za struju i komunalije (ništa napismeno, naravno). Po meni, to se zove kapitulacija. Cigla. Kupili su ciglu od uličnih siledžija, da bi izbegli batine. Cena cigle – budućnost Srbije.
Da se razumemo, to što ja zovem „kapitulacija“, mnoge kolege zovu „strategija“. Vreme će pokazati ko je bio u pravu.
Njihovi argumenti su da će ovo kupiti vreme da se konsolidujemo, dobijemo novu generaciju brucoša, da univerzitet preživi, a da su blokade odavno izgubile smisao i brojnost. Njihova ideja je da je pobuna već odletela drugde i da će se, većim žarom, nastaviti od septembra ili oktobra, na primer.
Moji argumenti su da sa dokazanim lažovima nema pregovora, jer lažovi ne drže reč. Da li je ilegalna uredba povučena? Da li je ovaj detant sprečio omanju vojsku da pokuša upad na Pravni fakultet, da opet tuče i hapsi studente i profesore? Na dan kad sam uhapšen, bez osnova, i sedeo pola jutra u pritvoru, malo mi se povraćalo od konferencije za štampu ispred FDU (sa pevanjem i plakanjem) kojom je najavljena kapitulacija i našeg fakulteta, kojom su u te svrhe instrumentalizovana i naša hapšenja (još nekoliko studenata i kolega su privedeni tog dana) da bi uprava rekla da „ne možemo više ovako“ (odluka je zapravo čekala u fioci tri nedelje, nego nije bio baš dobar PR da se objavi dok studentkinji čupaju kosu i tuku je). Epilog: poslednje galsko selo je palo, a Vučić je dobio ono što je hteo – naslov u Informeru. Ništa više, ništa manje.
Da li je vredelo? FDU kvote nije dobio, kao ni te proklete plate (za neke ljude mi je drago što nisu dobili plate). Ovo važi za još neke neposlušne fakultete. Bez objašnjenja, bez kriterijuma. Ne znam zašto to ikoga čudi – kad objaviš rat psihotičnom diktatoru, ne verujem da je najbolja strategija da posle sedam meseci podviješ rep i kažeš „jao, pa teško nam je bez plata, spasimo univerzitete“. Ne ide to tako. Cena mora da se plati.
Šta je sad situacija? Mi, zvanično, studentsku listu i dalje nemamo. Studenti i dalje ne mogu da se odlepe od plenuma i sagledaju širi cilj, a to su izbori. BIA i dalje muti vodu, a profesori Filološkog i nekih viših škola, izbacuju studente na ulicu, kao poslednji ćaciji. Profesori lažu studente da će „bez problema moći da zamrznu godinu“ i dobiju kršteno obrazovanje koje su zaslužili, a par nedelja kasnije pišu tumačenja zakona po kojima godina ne može da se zamrzava. Studenti, logično, tužni i ljuti, jer se osećaju izdano. Ovaj put s pravom, čini mi se.
Ukratko, Vučić je dobio maksimum koji je moguć u datoj situaciji. Pitam kolege – da li osećate da ste odbranili univerzitete, dok držite farsu od nadoknade, degradirate svoju profesiju, i tovarite studentima ispite za koje znate da će onemogućiti bilo kakve aktivističke poduhvate u slučaju da dođe do izbora, ili bar rascepiti studentski pokret na pola?
Dobra vest je da je taj Vučićev maksimum i dalje slab. Studentska lista, pokazuju istraživanja, ima više podrške nego ikad. Koji su koraci neophodni da se ova kriza prevaziđe? Penzionisanje tromih i disfunkcionalnih plenumskih modela, koji podrazumevaju beskrajnu birokratiju i beskrajne mogućnosti bušenja i odlaganja ključnih odluka. Ovo može da podrazumeva zadržavanje plenuma u nekom obliku, ali apsolutno zahteva transformaciju pobune u politički pokret, koji ima jaku organizacionu strukturu, vođe timova sastavljene od politički najobrazovanijih i najpametnijih studenata (a ne najbučnijih ili onih koji su najviše spavali po fakultetima, uz svo dužno poštovanje i prema njima), davanje legitimiteta i autonomije ovom pokretu da nastupa u ime svih studenata u blokadi, da koristi njihove društvene mreže i da bira najbolje među najboljima u funkciji spoljnih savetnika, po resorima. Naravno, konsolidacija, čišćenje i izbacivanje izborne liste su neophodni sledeći korak, kao i kreiranje neke vrste vlade u senci, što bi kandidatima sa lista dalo vremena da se politički „formatiraju“ i spreme za ulazak u arenu sa namazanim i opasnim protivnicima.
Sve navedeno mora da se desi maltene juče da bi uspelo. Ovo vidim kao jedini način da se relativno spremno uđe u tešku utakmicu koja predstoji, nadam se, i pobedi. Nije nemoguće.
I nije gotovo dok mi ne kažemo da je gotovo.
Peščanik.net, 26.07.2025.