Govor o nebitnom postaje forma zavođenja naroda
Pljuvačina na sve strane, sve u skladu sa poznatom objektivnošću naših analitičara. Oni su u tabloidima glumili narodne vođe, a u ozbiljnijim medijima zastupali tabloide. Analitičari su još jednom pokazali kako se ulaguje svom delu javnog mnjenja. Oni umišljaju da pričaju priču njihovog naroda, jer taj narod ne može da dospe do medija, pa se onda analitičari pojavljuju kao njihovi zastupnici. Glavna ideja tog zastupanja je da nevažno učine važnim, a da se skrajne ono što je bitno. Njihove priče su proste, što ne znači da su neistinite. Međutim, istina o nebitnom i nije neka istina. A kada postoji suficit nezaustavljive pričljivosti i deficit odgovornosti za javne istupe, onda govor o nebitnom postaje forma zavođenja naroda. Stvar je u tome što se podržava i razvija jedno stereotipno razumevanje politike koje faktički vodi ili ka političkoj pasivnosti ili ka uličnom buntu.
Pa šta narod priča o politici? Naravno, priča se u stereotipima (a sa tim stereotipima komuniciraju analitičari, političari i njihovi propagandisti!). Narodni stereotipi o politici su primerena reakcija na političke pseudodogađaje, opsene, političke kampanje zasnovane na manje ili više uverljivim maštarijama, na političko pozorište… (U politici uspevaju, kao i u najvećem delu ove naše kulture, oni koji stvaraju najuverljivije maštarije, kaže Kris Hedžis.)
Uopšteno gledano vidljive su četiri priče o politici.
U prvoj priči o politici, politika je prljava rabota. Sodoma i Gomora. Političari su lopovi, pokvareni su, podmitljivi su, varaju narod, do guše su u korupciji… Svi su oni isti. Prave predstavu za narod, „američko rvanje”… Narod iz ove priče kaže: Političari nas lažu! A da nije da mi volimo da nas lažu! Možda bi nam mnogo manje prijala istina, na primer, ona o znoju i krvi. Nije li Đinđić imao tu priču, a da zbog iznošenja (grubih) istina nikada, za života, nije bio miljenik javnog mnjenja. Za narod iz ove velike grupe, Pavićeva „Bela lađa” je hiperealistička predstava. Svaki treći među nama nalazi se u ovoj skupini.
U drugoj priči dominira predstava o našim i njihovim političarima, o lošim i dobrim momcima, o dobru i zlu (manihejska priča). U toj priči njihovi su najgori među najgorima, a naši su bolji i lepši ili barem malo bolji i malo lepši. U ovoj velikoj skupini nalazi se dve petine naroda.
U trećoj priči prepoznajemo one retke pojedince čiji pogled prodire kroz političke magle i lelujave velove, kroz maske i maskarade, pokrivke i zakrivke. To su oni koji su razumeli parabolu Radoja Domanovića o slepom vođi shvatajući da nije vođa slep već da su slepi oni koji ga slede! Poenta je dakle u slepom narodu a ne u slepom vođi. U ovoj skupini nalazi se, približno, od 12 do 13 odsto naroda.
Četvrta narodna priča o politici je u stvari priča bez politike. U ovoj priči nema ni politike, ni političara, oni ne postoje. Nažalost, političari uzvraćaju istom merom, za njih ne postoji narod iz ove skupine. Za ovaj narod nema nikakvih promena, šta god se dešavalo, ma koliko se menjali politički sistemi, ma ko bio na vlasti, njima je svejedno, njima je uvek i zaista loše. Promene ih ne dodiruju. Uvek kubure sa životom. Kažu sami, da im ni Bog ne može pomoći. U ovoj skupini nalazi se oko 14-15 odsto naroda.
Na kraju šta reći osim da stereotipi kao apriorne, neporecive i nepromenljive istine svima odgovaraju. I narodu, jer zna bez ikakvog posebnog truda. I analitičarima jer istinu dobijaju na tanjiru. I političarima i političarskim propagandistima jer imaju parametre sa kojima mogu da manipulišu. U nas, analitičari i političari, ali i narod sam, ispisuju Bibliju siromašnih (Biblia pauperum), u stvari političku bibliju za siromašne duhom.
Politika nije ništa drugo do mi sami gledani kroz ogledalo koje još i uvećava, kaže Danijel Borstin. A o politici i o nama bolji su stereotipi od bilo kojeg drukčijeg pristupa. Stereotipi su dobri jer nas oslobađaju (bolne) potrebe za razmišljanjem, o politici i nama!