Studenti svih vremena i svih sredina imaju nešto zajedničko – energiju i iskreno uverenje da će ne samo kad postanu lekari, inženjeri, pravnici… biti bitni činioci društva i njegovog razvoja, već da su i kao studenti bitan faktor društva.
Neposredan povod za izbijanje studentskih demonstracija 1968. godine je policijsko nasilje nad studentima u dva maha – 2. juna uveče, kada je grupa studenata pokušala da uđe na priredbu za brigadire (dobrovoljne graditelje Novog Beograda), i mnogostruko veće nasilje sutradan ujutro kod podvožnjaka koji je vodio od Novog Beograda ka starom delu grada, kada je povređeno više od sto studenata i dvadesetak milicionera. U metežu su batine dobili i neki političari, zaduženi da odvrate studente od protestnog marša ka Narodnoj skupštini. Strahovalo se da bi se studentima pridružili i mnogi građani, da bi protesti mogli da dobiju masovne razmere i otmu se kontroli.
Strahovalo se da bi se studentima pridružili i mnogi građani, da bi protesti mogli da dobiju masovne razmere i otmu se kontroli
Razlozi studentske pobune 1968. godine su godinama tinjali. Iz lista Student i druge omladinske štampe već sredinom šezdesetih godina je isijavalo nezadovoljstvo društvenim stanjem – jedan naslov je glasio:
„Spremaju li studenti još nešto osim ispita?“ Reforma početa 1965. jeste dala zamajac privredi, ali je drastično povećala socijalne razlike. Radnici sa minimalnim zaradama nisu imali ni za osnovne potrebe, a direktori su imali luksuzna kola i vile sa bazenima. Jedna od najzapaženijih parola – preko celog zida rektorata – glasila je: „Dole crvena buržoazija!“ Kolika je bila beda najsiromašnijih dramatično je obelodanio rudnik uglja u Kaknju. Rudari su oduvek uzor solidarnosti, ali u toj bedi zabeležene su krađe hleba i među legendarno solidarnim kolegama.
Fakultetski bilten za komunikaciju
Pomenuta parola i ogroman natpis na zidu Rektorata „Univerzitet ‘Karl Marks’“ svedoče da studentska buna 1968. nije bila pobuna protiv poretka, već protiv njegovog izneveravanja u praksi, zbog velikog jaza „između reči i dela“. Za više a ne manje socijalizma (komunizma). Čvrsto se verovalo u socijalizam sa ljudskim likom, a tu krilaticu primali smo iz „češkog proleća“ – tekstove čeških intelektualaca toga vremena obilato smo upoznavali preko raznih medija, ne samo studentskih glasila, jer su se zalagali za inkluzivan razvoj socijalizma.
Studenti su već prvog dana izdali „Proglas studentima i građanima Beograda“ i „Rezoluciju studentskih demonstracija“. Proglas je obuhvatao zahteve studenata,a Rezolucija je bila programskog karaktera. U njemu se konstatuju socijalna nejednakost, sve veća nazaposlenost i masovni odlazak mladih u svet, birokratizacija društva, loš položaj Univerziteta i školstva u celini… Narednog dana, četvrtog juna, uveden je fakultetski bilten, kojim su studenti komunicirali i međusobno i sa širom javnošću, a uređivali su ih akcioni odbori, koji su se takođe svakodnevno menjali. Svaki fakultet imao je svoje radne i kulturne sadržaje, ali dok su skoro svi fakulteti imali na raspolaganju samo zgrade, dok je Filozofski imao i veliko dvorište, najviše manifestacija se odvijalo Pod lipama Filozofskog fakulteta.
Uvodničar i voditelj bio je filozof Dragoljub Mićunović, a među najpoznatijim umetnicima koji su prvi podržali studente bili su glumac Stevo Žigon, koji je kazivao Robespjerov govor, pesnikinja Desanka Maksimović, filmski reditelj Dušan Makavejev, koji se smesta latio kamere. Filozof i književni teoretičar Nikola Milošević svakodnevno je obavljao satiričnu vivisekciju aktuelne štampe. U slušaonicama Filozofskog fakulteta i danju i noću su organizovane konvente, po uzoru na čuvene debate Pariske komune. Debate su organizovali i drugi fakulteti. Sve manifestacije počinjale su studentskom himnom „Leva, leva“, koju je komponovao Vojkan Borisavljević. Integrativno glasilo Student je štampan svakog dana.
Tito je podržao studente da bi ih porazio
Studentske demonstracije manjih razmera izbile su i na univerzitetima drugih republika – u Skoplju, Titogradu, Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani.
Mediji su osuđivali, marginalizovali i ignorisali studentske proteste sve dok se, tek 9. juna, o njima nije izjasnio Tito. Na iznenađenje tvrdorukaša, on je rekao: „Veliki broj, 90 procenata studenata je poštena omladina o kojoj mi nismo vodili računa, u koju smo mi gledali samo kao đake u školama, a kojoj još nije vreme da se uključi u društvenu zajednicu. To je bilo pogrešno.“ O temi raslojavanja dodao je: „Ja sam o tome više puta govorio, ali mene se ne sluša.“ Tito je rekao i sledeće: „Neki kažu da su nemiri podstaknuti spolja – ne, studenti su nezadovoljni našim stanjem.“ Bilo je predloga da se pobuna uguši silom. Već tih dana kolala je anegdota da je Tito, na pomen sile, uzvratio: „Nikako! Ko god je u Beogradu primenio silu, bio je gotov!“
Titova izjava je bila mudra i lukava – podržao je većinu da bi smirio proteste, a deset posto potencijalno neposlušnih je brojka od nekoliko hiljada, praktično neograničen resurs za kažnjvanje. Simptomatičan je deo Titove izjave da je on o društvenim problemima i ranije govorio, a da ga njegovi saradnici, deo vlasti između njega i naroda, nije slušao. Svaljivanje krivice na niže funkcionere je večni recept autokrata – jedino je on dostojan kultnog statusa i opšteg poštovanja, svi ostali su pogrešivi i ne uvek dorasli aktuelnim izazovima.
Svaljivanje krivice na niže funkcionere je večni recept autokrata – jedino je on dostojan kultnog statusa i opšteg poštovanja, svi ostali su pogrešivi i ne uvek dorasli aktuelnim izazovima
Kakav je bio odnos vlasti prema takozvanim liderima studentskog protesta 1968? Iz taktičkih razloga, niko nije kažnjen odmah. Markirani su najglasniji među studentima, a od profesora osmoro nastavnika Filozofskog fakulteta i drugi članovi redakcije časopisa Praksis, jezgra kritičkog stava prema aktuelnoj vlasti. Uvedena je cenzura za sva glasila. Režimska glasila su nastojala da dezavuišu studentske aktiviste – od standardnih optužbi:„to su studenti koji neće da uče; šta hoće studenti kad imaju viši standard od većine…“ do sramnih, kao što je: „to su šačice kriminalaca“.
Vlast je neprestano nastojala da kolovođe izopšti, ali nije smela da koristi silu da se protesti ne bi obnovili. Pokušala je da praksisovce izbaci sa fakulteta preko samoupravnih i partijskih organa, ali pošto su ih veoma cenili i studenti i kolege, to se nije moglo izvesti. Golu silu nisu smeli da primene – preko Korčulanske letnje škole, koja je okupljala ugledne filozofe toga doba, bili su poznati i u svetu. Izbacivanje ozloglašene osmorke sa fakulteta se nije moglo izvesti iznutra, pa je, u sklopu obračuna sa crnim talasom, Skupština Srbije 1975. godine dekretom izbacila nepodobne nastavnike i stavila ih praktično u rezervat Instituta društvenih nauka. Ti nastavnici su činili jezgro kritičkog duha Beogradskog univerziteta i zaslužuju da se pomenu: Mihailo Marković, Ljubomir Tadić (otac potonjeg predsednika Borisa Tadića), Miladin Životić, Svetozar Stojanović, Zagorka Golubović, Dragoljub Mićunović (osnivač i prvi predsednik Demokratske stranke), Trivo Inđić i Nebojša Popov.
Naknadne odmazde
Još jedan razlog sprečavao je vlast da masovnije primeni silu – sistem se trudio da izgleda što humanije u odnosu na ortodoksni komunizam istočnog lagera, a u tom kontekstu je Tito bio kandidovan za Nobelovu nagradu za mir i loše bi odjeknula u svetu vest o hapšenju političkih neistomišljenika. No, nekima se nije moglo progledati kroz prste – profesor Pravnog fakulteta Mihailo Đurić, koji je kritikovao ustavne amandmane, kojima je status pokrajina gotovo izjednačen sa republičkim statusom, osuđen je na dve godine robije.
Godine 1968, fiksni telefon je bio jedino sredstvo direktnog komuniciranja, ali studenti su imali list Student, moćan integrativan faktor i ujedno kopču sa društvom – list je bio visoko tiražan, prelazio je 50.000 , a katkad se bližio i tiražu od sto hiljada primeraka.
Sudbina „studentskih lidera 1968“, kako ih je tadašnja vlast prozvala, bila je vrlo različita. Većina je, kao i njihova bratija u Americi, Francuskoj, Nemačkoj… mirno nastavila studije i otišla među „bele okovratnike“. Neki su dospeli i do visokih pozicija u svojoj struci (mahom novinarstvu), neki čak i u politici. Oni, međutim koji su društvenopolitičke promene nakon 1968. smatrali samo kozmetičkim i nastavili svoj kritički angažman imali su dramatičniju sudbinu.
Godine 1968, fiksni telefon je bio jedino sredstvo direktnog komuniciranja, ali studenti su imali list „Student“, moćan integrativan faktor i ujedno kopču sa društvom – list je bio visoko tiražan, prelazio je 50.000 , a katkad se bližio i tiražu od sto hiljada primeraka
Lazar Stojanović je uhapšen zbog svog filma o Titu iako je kao diplomski rad ocenjen najvišom ocenom čuvenog reditelja Aleksandra Petrovića, a potom dobio i nagradu kritike na Festivalu u Montrealu. Povelika grupa studenata koji su, u znak protesta što nema slobodnih glasila, osnovali „Slobodni (kućni) univerzitet“, uhapšena je pod optužbom da su kao „trockisti“ spremali državnu zaveru. Ispaštali su i posle izdržanih kazni, ne mogavši da se zaposle, pa su neki morali i u daleki svet radi kruha.
Zabrane knjiga, filmova, predstava
Bilo je zabrane knjiga, pozorišnih predstava, filmova… Pisac ovih redaka nije spadao u radikalne kritičare režima već je, gde se moglo, u nešto tolerantnijim glasilima (takozvanim političkim ventilima) – Omladinskim novinama, Mladosti, Ježu, Književnim novinama – objavljivao satirične parodije i aforizme. I to je bilo dovoljna (i dugotrajna!) smetnja za zaposlenje. Gotovo deceniju kasnije (1977) nije mogao da dobije posao ni u Zemljoradničkom listu Zadruga. Izvestilac izborne komisije citirao je obrazloženje predsednika Upravnog odbora da „ne možemo primiti V. T. jer je bio studentski lider 1968“.
Povelika grupa studenata koji su, u znak protesta što nema slobodnih glasila, osnovali „Slobodni (kućni) univerzitet“, uhapšena je pod optužbom da su kao „trockisti“ spremali državnu zaveru. Ispaštali su i posle izdržanih kazni
Zanimljivo je i „čitanje stvarnosti“ i s njim povezano moralno raslojavanje. Dok su neki od aktera integrisanih u poredak nakon 1968. bili tolerantni, čak i predusretljivi prema „nepodobnim“ saradnicima, neki od „studentovaca“ su izbegavali i „dobar dan“ da kažu prokaženim kolegama… No, ne sme se niko osuđivati zbog manjka hrabosti. U vunenim vremenima ne retko je opasan i kritički ton između redova, aluzija ili sugestija. Oči cenzora sve vide, a od njih do gubitka ne samo položaja već i posla samo je jedan korak. U takvim vremenima moralnost se ne ispoljava u (javnom) pomaganju nepodobnima već u prećutnoj podršci, da im se ne otežava sudbina izmišljanjem grehova, što su poneki revnosnici obilato činili zarad bržeg napretka u karijeri.
* * *
Mada nisu bile protiv sistema već inkluzivne, studentske demonstracije 1968. imale su pozitivne posledice – produbljen je osećaj za socijalnu pravdu, uvideli smo vapijući nedostatak slobodе medija. A na demonstracijama smo uvideli ono što nismo mogli iz udžbenika marksizma – Marksovu devizu: „Uslov slobode društva je sloboda svakog pojedinca.“
Želeći najbolje moguće društvo, nismo tada znali da smo imali najbolje republičko rukovodstvo u novijoj istoriji (Marko Nikezić, Latinka Perović, Mirko Tepavac…), koje pod Titom nije moglo mnogo direktno da učini za građanske slobode i slobodu medija, ali je uspelo da modernizuje privredu. To smo uvideli tek kada su smenjeni kao anarho-liberali, a sa njima obezglavljena i privreda, kada je smenjeno 4.000 prokaženih tehno-menadžera, a na njihovo mesto postavljeni partijski kadrovi. Od tog šoka naša privreda se nikad nije oporavila.
Mada nisu bile protiv sistema već inkluzivne, studentske demonstracije 1968. imale su pozitivne posledice – produbljen je osećaj za socijalnu pravdu. A na demonstracijama smo uvideli ono što nismo mogli iz udžbenika marksizma: „Uslov slobode društva je sloboda svakog pojedinca.“
Preuzeto sa Radar