I onda shvatim da su sva ova pitanja koja sebi postavljam u stvari indikator da ovde nešto odavno ne valja i da nije normalno što se kolebam da iznesem svoj stav.
Dođoše nam olimpijci, zlatni, srebrni, bronzani… veliki uspesi. Ali ja ne mogu da se radujem. Iako volim sport, ne mogu da se radujem sportskim uspesima, dok se moja zemlja i moj narod bori i plaća ceh te borbe zbog gramzivosti ovog režima, dok neki mladi ljudi leže u zatvoru, a Milan Radoičić, Predrag Koluvija i ostala ekipa šeta slobodno ovom zemljom uz sve privilegije koje im ova vlast omogućuje i još nam se smeje u lice.
Pamtim dočeke kad sam bio dete, kada se sa balkona orilo „Igra RnR cela Jugoslavija“. Dobro, nema više ni Jugoslavije ni rokenrola, to su fragmenti prošlosti.
Ima zato Srbije, krnje doduše, pa Danica Crnogorčević sasvim odgovara trenutnom raspoloženju i stanju društva.
U redu, prihvatam i da sam namćor, ne razumem novo doba, procvat nabujalog nacionalizma, u manjini sam i to je to. U stvari, kada bolje razmislim, u manjini sam čitav život. No, ovaj put zaista ne mogu da se radujem medaljama naših sportista. Izvinjavam se zbog toga, ali imam neku teskobu u stomaku.
Ne mogu da se radujem dok mi je zemlja u krizi, ne mogu da se radujem da aktiviste širom Srbije privode na neke glupe informativne razgovore, na koje bi ti ljudi sami došli, samo da su ljudski pozvani. Ne mogu da se radujem, zato što se režim i njihovi mediji iživljavaju na običnim i čestitim seljacima kakav je Dragan Simović iz Dobrinje.
Šta mislite Vi, gospodo olimpijci, za koga je taj mladi čovek, sa šajkačom na glavi navijao? Da nije za Trinidad i Tobago, Ameriku, Kinu?
Ne gospodo, navijao je za vas, kao i nas hiljade koji smo bili u subotu u Beogradu na protestu.
Znate, i mi volimo Srbiju, ne okupljamo se iz dosade, tabanamo po Beogradu i blokiramo pruge iz hira, već to radimo jer nemamo kuda više.
Teoretski je nemoguće da od desetina vas na balkonu nikoga ne dotiče ova tema koja je protresla Srbiju iz temelja.
Pa šta je onda problem, dragi naši olimpijci?
Da li stav nekoga od vas može da vam naškodi više nego tom poštenom momku iz Dobrinje?
Šta to vama može da uradi ova vlast, šta vi možete da izgubite više od Dragana Simovića.
Jedan Topalko je zbog svog podignutog glasa ostao bez tezgi, a nije morao. Vaše ugovore niko neće da dira.
Vi niste samo sportisti, vi ste idoli mnogim klincima, pa i onim starijim i vaša reč ima težinu i odjek.
Kako je moguće da vam na dočeku hiljade ljudi skandira protiv rudnika, a da im vi bar ne mahnete?
Samo jedan od vas, najbolji svih vremena, ima toliki autoritet među ovim narodom, da čak ne treba ništa ni da skandira.
Dovoljno je bilo da kaže: „Ej, polako rođaci, pustite te mlade ljude iz zatvora, čujte svoj narod šta vam kaže, spustite tenzije, to su naši ljudi, mladi ljudi, domaćini.“
Nije normalno, gospodo sportisti, da na kanabeu kod predsednika prvo njemu kažete hvala, jer se on nervirao dok je gledao utakmicu.
Nervirao se i onaj narod što vas je čekao i došao vama „na noge“, dok vas je predsednik sačekao sa već pripremljenim govorom i frazama, ne bi li ućario još koji politički poen.
U redu, razumem ja i protokol i da je normalno i u drugim državama primiti čestitke od predsednika države, ali ne mora baš ni topli zagrljaj. Nije ga zaslužio.
Niste vi osvajali medalje ni njemu niti ćete to raditi zbog nekog drugog predsednika u budućnosti (ako uopšte bude postojao neko drugi i ako uopšte ovde postoji budućnost) već sebi i ovom narodu, a taj narod koji vas je dočekao i koji je skandirao „Rio Tinto marš iz Srbije“ čekao je i vašu reakciju koja je, moram reći, sramno izostala.
Nije u redu ni to, što se na vašem skupu privode aktivisti koji su došli da poruče da su protiv rudnika.
Garantujem svojom glavom, da je samo neko od vas preko razglasa rekao: „Pustite ljude, ne smetaju nam“ oni ne bi bili privedeni.
Eto, toliko vaša reč znači, ali je ne koristite iz samo vama znanih razloga.
Zemlja vam pati, gospodo olimpijci, narod vam pati, a one koji se usude da nešto kažu protiv ovog režima počeli su otvoreno da love po Srbiji kao zečeve.
Vi, naravno, možete nastaviti da ćutite, ali verujte mi, da bi neko postao veliki, nije dovoljno biti vrhunski sportista.
Veliki su oni koji u teškim trenucima svoj autoritet i popularnost iskoriste kako bi dali nadu svom narodu, veliki su oni koji stanu iza svog naroda koji ih zasluženo voli i ceni.
Svako od vas će jednog dana „okačiti“ teniski reket, odložiti loptu, izaći iz bazena, odložiti sportsko oružje. Tada ćete postati deo nas, običnih smrtnika. Izaći ćete na ulicu. A veća stvar je gledati čoveku u oči, nego sve medalje i svi milionski ugovori.
Zemlja nam pati, dragi sportisti i trenutno nam više znači vaša reč od bilo koje medalje. U stvari, možda i grešim. Možda je to samo meni bitno. Ko zna, vreme će pokazati.
Izvinite, uvaženi olimpijci, što se ne radujem ovaj put, zaista nemam čemu. Ovaj put mi je bitniji Dragan Simović iz Dobrinje i mladi ljudi koji sede u zatvoru.
I nemojte misliti da nipodaštavam vaše uspehe. Znam ja da se za to trebalo „zapeti“ i odreći mnogih stvari, naklon do poda zaista.
Ali otadžbina, to su ljudi i zemlja na kojoj stojimo, sve ostalo može biti lepo, no to nije ni blizu ovome što sam naveo.
Ona traži neprekidnu žrtvu, otpor bezakonju i samovolji pojedinca, a vaša tišina ječi više nego hiljade pokliča.
A da, umalo da zaboravim…veseli se srpski rode, ako imaš zbog čega. Ja nemam.
Autor je novinar Danasa