Da počnem sa ciframa, s čim je počeo i predsednik u obraćanju nakon završenog skupa studenata i drugih građana u Beogradu 15. marta. Reče da je iznenađen veličinom skupa misleći na 107.000 koliko se MUP odvažio da objavi. Naravno zna predsednik da ih je bilo bar ili skoro pet puta više. To mu se vidilo na licu i nije se moglo sakriti. MUP-ovoj proceni više odgovara broj građana koji je odustao od dolaska zbog višednevnih sračunatih najava nasilja tog dana i kiše koja se najavljivala pa i desila.
Ali manimo brojeve u vezi ovog veličanstvenog skupa. Veličanstvenog i pored onih iza ograde ispred Pionirskog parka odnosno ispred zgrade Predsedništva. Veličanstven je bio i zbog ponašanja onih koji su ga činili i onih koji su ga obezbeđivali. Nisu ga pokvarili ni pojedini incidenti koji se u ovolikim skupovima podrazumevaju. Studente je predsednik, s tim u vezi, pohvalio, naravno, ne propuštajući da, ko zna po koji put, ponovi šta sve ružno misli o njihovim protestima. Još jedan poziv da nastave sa protestima.
Još nešto o protestima studenata, svakako najlepšim dosad viđenim, a nije ih falilo. Nepregledne kolone pešaka do najvećih gradova Srbije, koje meštani pozdravljaju i čašćavaju konakom, hranom, pićem, kolačima i nadasve osmehom i poljupcima. Šetnju uz jako malo reči a mnogo više duhovitih pisanih poruka koje objašnjavaju zbog čeka pešače i šta traže, ne prihvatajući odgovore i ponude od nenadležne institucije.
Osnovni poziv studenata građanima Srbije, od početka protesta pa i tog dana bio je: Pomozite nam da dođemo do boljeg društva. Moguće, da je u prilog tog poziva predsednik tog prepodneva obišao gradilište u vezi naše, kako često ponavlja, velike razvojne šanse zvane Ekspo 2027. Stvarnost je drugačija. Kako vreme prolazi sve je manje onih koji veruju da je to po svom sadržaju, ostavštini i ceni koštanja, naša razvojna šansa, a po načinu kako je zakonski uređen taj graditeljski poduhvat da je to put do boljeg društva.
I posle četiri meseca pametnog, duhovitog i za vlast zbunjujućeg protestovanja, doguraše do 15. marta, koji vlast proglasi danom D. Hoće reći, dosta blokada i šetnje. Nazad na fakultete i studije. Tobož propašće godina. A studenti, pretpostavljam, kontaju – bolje da propadne godina nego decenije u nedostojnom životu. Potpuno suprotno razmišljanju većine – ne talasaj, dobro je i ovako. Međutim, izgleda da će ta većina pod uticajem studenata ubrzo postati manjina, i to bi mogao biti najznačajniji doprinos studentskih protetsta. Uostalom to više i nisu samo studentski protesti.
E sad ono najvažnije. Ko će to što studenti i mnogi građani uz njih priželjkuju, pretvoriti u realni život. Hoće li ova vlast to učiniti pod pritiskom probuđenih studenata i drugih nezadovoljnih građana ili će ih na to naterati aktuelna opozicija. Razloga za pesimizam ima napretek. Studenti će, ako to već nisu, obelodaniti da ovaj režim ne može više da funcioniše i da su potrebne radikalne promene, bezmalo od A do Š. I tu se njihov posao u ovom obliku završava.
Vlast već sutradan po protestu u Beogradu saopštava, ako se u zakonskom roku ne formira nova Vlada slede novi parlamentarni izbori, vanredni, naravno, kao i mnogo puta u poslednjih trinaest godina, a koji bi se, kako kažu, mogli održati osmog juna. Kakve su šanse za takav scenario? Skoro nikakve, pa ostajemo u krizi, koliko sutra goroj od sadašnje. Niti je moguće u ovom stanju režima i krize formirati Vladu doraslu izazovu, niti je opozicija spremna da prihvati izbornu ponudu, ne samo zbog izbornih uslova nama svojstvenim, već i zbog svoje razjedinjenosti i skromnih ili nikakvih izgleda na pobedu i ovako uzdrmanog političkog protivnika. Po svoj prilici ni kompetentne Vlade ni legitimnih izbora. A za formiranje političke partije kadre da se prihvati posla ozdravljenja ozbiljno urušenog organizma-države, treba vreme.
Da kojim slučajem dođemo do Vlade sposobne da uspostavi drugačiji način vladavine, ništa lakši posao joj ne bi bio da skrene ekonomiju sa pravca kojim godinama unazad ide. Pravca oličenog u ekonomskim nejednakostima, neravnomernom ekonomskom razvoju, neobećavajućoj strukturi privrede i investicija, marginalizaciji dinara u finansiranju investicija i zaduživanju države, inflatornoj raspodeli stvorenog, pogrešnim ciljevima i da ne nabrajam. Ali o tom potom. Bez uređene države nema ni dobre ekonomije. Utoliko su priče o vodećoj ekonomiji po rastu u Evropi, besmislenije.
Autor je ekonomista