Štazijev tajni književni klub
Na
vrhuncu napete druge faze hladnog rata, grupa Štazijevih starešina,
oficira propagande i graničara sastajala se u dobro utvrđenom kompleksu u
socijalističkom Istočnom Berlinu. Od proleća 1982. do zime 1989.
okupljali su se jednom u 4 nedelje od 4 do 6 popodne u domu kulture u
prostorijama gardijskog puka Feliks Dzeržinski (paramilitarnog krila
Štazija), u gradskom okrugu Adlershof. Bila im je dodeljena soba na
prvom spratu ukrašena portretima istočnonemačkog predsednika Eriha
Honekera i Vladimira Iljiča Lenjina. Preko noći su vrata te prostorije
zatvarana sigurnosnim pečatom.
Ali štazijevci se nisu okupljali da
bi zamišljali scenarije nuklearnog rata, planirali kampanje
dezinformisanja ili usklađivali tehnike infiltracije. Cilj im je bio da
nauče jampski pentametar, obrasce unakrsne rime i petrarkijanski sonet.
Za 7 godina, grupa koja je u internoj komunikaciji pominjana pod imenom
Radni kružok književnih čekista objavila je dve antologije svoje
poezije. Jednu sam nabavio pre nego što sam se doselio u Berlin 2016.
Knjižica u mekom povezu pod naslovom Wir Über Uns (Mi o sebi) ispisanim kaligrafskim slovima ličila je na predmet iz skeča Montija Pajtona ili filma Život drugih.
Kako se dogodilo da se tajna policija, sinonim za suzbijanje slobodnog
mišljenja, bavi pisanjem poezije? Narednih meseci sam pokušao da nađem
članove ovog kluba i saznam nešto više o tome.
Prvi književni
čekista koji mi je odgovorio bio je Jürgen Polinske, bivši graničar koji
je sada bio arhivar na Humboltovom univerzitetu u Berlinu. Rado će se
sresti sa mnom, napisao mi je u mejlu, a „od vaših pitanja zavisi koliko
vremena će nam biti potrebno“. Našli smo se u kafani ispod železničkih
lukova u centru Berlina, nedaleko od stanice Fridrihštrase, linije
nekadašnje gvozdene zavese.
Šta je Štazi hteo da postigne
programom poezije, upitao sam Polinskea preko porcije kari kobasica i
krompir salate. Da li je ideja bila da se vođama istočnonemačke radničke
klase pomogne da bolje shvate dekadentni buržujski um? Polinske je
odmahnuo glavom: „Imao sam umetničkih ambicija i verovao sam da ću nešto
naučiti od pravih pesnika koji su vodili radionicu“. Njegove pesme su
bile tehnički uspele, ali su se ponekad graničile sa frivolnim i nisu
uvek dobijale pohvale. Mnogi mladi vojnici koji su dolazili u Radni
kružok književnih čekista napuštali su grupu sa suzama u očima kada bi
im bilo rečeno da je njihov rad bezvredan. I Polinske je prestao da
odlazi na sastanke posle nekoliko meseci.
Ako zaista želim da
razumem zašto je Štazi osnovao kružok i kako je nameravao da ga
upotrebi, rekao mi je Polinske, trebalo bi da nađem Uwea Bergera, bivšeg
umetničkog rukovodioca kluba, mršavog čoveka sa debelim naočarima. On
je tvrdio da poezija izaziva emocije i podstiče glad za pobedom u
klasnoj borbi. Pre nego što smo se rastali Polinske mi je rekao: „Znak
pitanja na kraju pesme vredi sto puta više od tačke. Posle dugog
razmišljanja sam to razumeo. Ali tada mi to nije bilo jasno“.
***
Teorijski
gledano, nema ničeg neobičnog u tome što je istočnonemački politbiro
proglasio najneuhvatljiviju od svih književnih disciplina, koju je
Edmund Burke jednom nazvao „umetnost otelovljavanja senki i
materijalizovanja ničega“, za stvar od državnog značaja. Sedamdesetih
godina prošlog veka istočnonemačka vlada je upozoravala da je relativno
mali broj čitalaca schöne literatur, ili belestristike,
„suštinski problem“ za tu socijalističku zemlju. Činjenica da samo 35%
odraslih u zemlji čita Goethea i Puškina smatrana je nezadovoljavajućom:
taj broj je morao porasti na 90%, po mogućnosti za 5 godina.
Dekretom
iz 1973. propisano je da svaka istočnonemačka fabrika mora imati
biblioteku od 500 do 1.000 knjiga i zapošljavati bibliotekara. Većim
fabrikama potrebne su veće biblioteke: preduzeće s 500-1.000 zaposlenih
treba da ima 18-30 hiljada knjiga u svojoj biblioteci. Kad je reč o
broju objavljenih knjiga, državni cilj je bio godišnje povećanje
produktivnosti za 4-5%. Od 1950 do 1989, broj odštampanih knjiga
godišnje i udeo beletristike u njemu više su se nego utrostručili. Jedna
međunarodna studija čitalačke pismenosti, koncipirana pre pada Zida, a
sprovedena odmah posle tog događaja, utvrdila je da je „prosečno
razumevanje književnog štiva među istočnonemačkim osmacima znatno veće
nego među njihovim vršnjacima u Zapadnoj Nemačkoj“.
Poetska i politička sudbina Istočne Nemačke su prepletene: to je bio credo
uticajne grupe pesnika koji su se vratili iz progonstva posle Drugog
svetskog rata i preuzeli političke položaje u novonastaloj državi,
satelitu Sovjetskog Saveza. Jedan od njih, Johannes R. Becher, pesnik
koji je postao ministar kulture, tvrdio je da književnost neće samo
odražavati društvene uslove Istočne Nemačke, već će ih i oblikovati.
Ta utopijska vizija odzvanjaće u političkim glavama i posle Becherove smrti 1958. Godinu dana kasnije, Partija socijalističkog jedinstva
započela je program kojim je nameravala da premosti podelu na radničku
klasu i inteligenciju: pisci će raditi u fabrikama i rudnicima uglja,
gde će prenositi tajne svog zanata drugovima u kružocima radnika pisaca.
Za nekoliko godina svaka industrijska grana imala je sopstveni
spisateljski klub: radnici u proizvodnji vagona, hemičari, prosvetni
radnici.
Istočnonemačka tajna policija se ubrzo priključila ovom
trendu. Prva uzgredna pominjanja čekista pisaca u ministarstvu državne
bezbednosti pojavljuju se u dokumentima još 1960. Godine 1961.
administrativna grana Štazija u Berlinu beleži drugo „lirsko veče“, kome
su prisustvovala 3 njena nameštenika. Ali posvećenost lirskoj praksi
obaveštajne agencije ostaće sporadična još dve decenije.
Major
Štazija koji je vodio neformalna pesnička okupljanja u aldershofskom
kompleksu kasnih 70-ih godina prošlog veka imao je neiscrpan apetit za
vesele pesmice („Dive se ovom pesničkom peru / u našoj zemlji
En-De-Eru“), a njegovi učenici su obično proizvodili pesme sličnog tona.
Vojnici na pragu dvadesete pisali su ljubavnu poeziju koja se nije
oslanjala na političke debate. Jedan mladi pripadnik tajne policije
fantazirao je u slobodnom stihu kako ga ljubi devojka koja nije svesna
njegovog niskog čina i tako ga uzdiže u „vodnika ljubavi“. „Strpljivo
čekam“, piše požudni tinejdžer, „sledeće unapređenje / barem / u
generala“. Jedan vojnik zamišlja, u formi sestine, da svojim reflektorom
ispisuje reči „Volim te“ po mračnom noćnom nebu. „Sebičan kakav jesam /
u ljubavi“, glasi drugi stih, „Želim da / budeš moja /samo moja / i
nadam se da nikad / nećeš biti nacionalizovana“. Ljubavna poezija može
biti u velikom raskoraku sa državom koja kolektivnu svojinu stavlja
iznad privatne.
***
Iz razloga
koji nisu izričito navedeni u sačuvanim dokumentima iz Štazijevog
arhiva, istočnonemačko ministarstvo državne bezbednosti odlučilo je, u
proleće 1982, da profesionalizuje svoj pesnički kružok. Angažovali su
Uwea Bergera, nagrađivanog pesnika, autora dvadesetak zbirki pesama i
romana. Berger je bio neobičan izbor za taj zadatak. Rođen 1928, bio je
jedan od oko 200.000 tinejdžera koji su regrutovani u Luftvafe kao
pomoćno osoblje (Flakhelfer) u vreme zalaska Trećeg rajha:
traumatično iskustvo koje je verovatno uticalo na njegovu odluku da se
drži podalje od partijske politike. Začudo, za razliku od svakog 6.
nemačkog građanina starijeg od 18 godina u to vreme, taj 54-orogodišnjak
nije bio član vladajuće Partije socijalističkog jedinstva –
organizacije koja sebe nije videla kao običnu političku stranku već kao
„avangardu proletarijata“, koja upravlja pravosudnom, izvršnom i
zakonodavnom granom vlasti i ne podleže nikakvoj kontroli.
Berger
je umro u jednoj berlinskoj bolnici u septembru 2014, ali njegovi
savremenici s kojima sam razgovarao pamte ga kao gotovo monaškog asketu,
čoveka čiji je najekstravagantniji hobi, osim pisanja, bio sakupljanje
kamenja i minerala tokom putovanja po sovjetskom bloku. Jedan pesnik
koji je objavljivao u istoj izdavačkoj kući rekao mi je da mu je njihov
zajednički urednik ispričao sledeću anegdotu: na svaki Božić posećivao
je Bergera u njegovom stanu i zajedno bi ispili čašicu rakije; jedne
godine je shvatio da piće uvek dolazi iz iste flaše na kuhinjskoj polici
i da tokom 12 meseci između njihovih susreta Berger ne bi popio ni
gutljaj. U Berliner Zeitungu iz avgusta 1965. Berger je opisan
kao „vuk samotnjak“ koji „nije uspevao ili nije želeo da se povezuje s
ljudima“. Prihvatio je, međutim, poziv da vodi pesnički kružok Štazija.
Pod
Bergerovim starateljstvom pojavila su se nova disciplinska pravila.
Mladi vojnici koji su služili trogodišnji vojni rok u gardijskom puku
morali su da dolaze u uniformi, dok su oficiri mogli da nose civilno
odelo. Lekcije su imale jasniju strukturu. Od učesnika se tražilo da
naizmenično čitaju svoje pesme, a ostali su podsticani da komentarišu.
Tek pošto bi se svi izjasnili, Berger bi rekao svoje mišljenje, uvek
ljubazno, retko suviše strogo.
Pesme koje su nastajale na
Štazijevom kursu kreativnog pisanja postajale su manje frivolne.
Utopijski potpornji socijalističke Istočne Nemačke su se krunili. Jedan
32-ogodišnji potpukovnik u centralnoj obaveštajnoj službi – koji je
upadljivo mucao – pročitao je pesmu pod naslovom „Dijalektika“: „A onda /
s ciljem u dometu / nišanim spokojno / i precizno“. Poezija je cvrkut
ptica, rekao mi je jedan član kružoka. Ali Berger nije hteo da sluša
ptičji poj, već je „želeo da svaka pesma zvuči kao ‘Internacionala’“.
Novi
program grupe oslanjao se na frazu pesnika Fridriha Volfa, koji je
postao diplomata NDR-a (Markus, jedan od najpoznatijih špijuna hladnog
rata, bio je njegov sin): umetnost je oružje. „Materijal našeg doba leži
ispred nas, tvrd kao gvožđe“, kaže Volf u jednoj pesmi iz 1928.
„Pesnici od njega kuju oružje. Radnik treba da uzme to oružje“.
***
Dok
sam se probijao kroz hrpe papira u Štazijevom arhivu, našao sam stotine
pesama koje je proizveo Radni kružok književnih čekista, među ostalima i
one koje nisu uvršćene u zvanične antologije tajne policije. Postajalo
mi je sve jasnije da nisu svi mladi ljudi koji su se jednom nedeljno
okupljali u Adlershofu želeli da kuju oružje u formi stiha. Hteli su da
pišu pesme koje rade nešto što poezija dobro ume: da postavljaju pitanja
umesto da daju odgovore.
Ta sklonost je bila najizraženija u
pesmama 18-ogodišnjeg vojnika Aleksandra Ruika, jednog od nekolicine
članova Kružoka koji se zaista služio rečima na poseban način. Gardijski
puk nije bio obična jedinica u kojoj su istočnonemački tinejdžeri mogli
da odsluže vojni rok. Bio je to elitni centar za obuku, iz kog je Štazi
često regrutovao nove talente za specijalne zadatke, kao što je
„tunelska jedinica“, zadužena za sprečavanje prelaženja na Zapad.
Ali
Ruikine pesme govorile su o egzistencijalnom strahu od života špijuna s
punim radnim vremenom. „Svaki čovek / žudi za / prerušavanjem“,
priznaje on u Maskama. Lovački instinkt čak može biti „navika
iz preljudskih vremena“. Ali za njega je „pretvaranje da si neko drugi“
bilo poput „udvoričkog ponašanja / obične glume“. Njegovoj generaciji
pružena je prilika za nešto drugo, piše Ruika, za „hrabrost da se
ogole“.
Dole maskeljudski svet više nije lovištepriznaj da si ono što jesiprihvati sebei prihvati svog bližnjeg.
Što
je više Štazi pokušavao da naoruža poeziju, ona kao da se više opirala.
Kako su tenzije između Istoka i Zapada rasle, pesme nastale u Kružoku
postajale su način izražavanja onoga što je istočnonemački režim smatrao
neiskazivim.
U novembru 1983. zapadnonemački Bundestag izglasao
je dozvolu Sjedinjenim Državama da rasporede krstareće rakete Peršing II
i Tomahavk u južnoj Nemačkoj. Sovjetski lideri su sutradan napustili
pregovore o nuklearnom oružju. Sve najopasnije figure u globalnoj
hladnoratovskoj partiji šaha bile su okrenute ka Berlinu. Istočna
Nemačka je insistirala na tome da ne pokaže slabost u hladnoratovskoj
igri zastrašivanja. Predsednik Honeker pravio se da ne vidi sve moćniji
omladinski mirovni pokret.
Čak i u Štaziju, strah od nuklearnog
rata isticao je generacijsku podelu. U junu 1984. jedan mlađi oficir
propagandne jedinice, koji se zvao Gerd Knauer, pročitao je na sastanku
Kružoka svoju pesmu od 52 strane pod naslovom Prasak. Na vrhu
treće strane je „buka glasna kao tresak groma“, a posle nje dolazi
zaslepljujuća bela svetlost, „mačevi ti se zarivaju u zenice“. Nešto je
pogrešno, shvata narator: svet „lebdi / nad bezdanom“.
Knauer
dalje ređa osećanja o kojima obično nije smeo da govori svojim
drugovima. Na pune dve strane opisuje „strah / da bi se sve moglo
završiti“, „strah / od eksplozija“, „strah da nešto – zbog greške – /
neće ići po planu“. Pesma napisana u unakrsnoj rimi ubrzava tempo, skače
s ličnog na političko, s političkog na biblijsko, s biblijskog na
mitsko. Na 10. strani narator je Odisej, koji u velikom strahu beži od
„magle istorije“. Pošto ga progoni zvuk kotrljajućeg groma, Odisej beži u
kulu od slonovače u kojoj žive filozofi da bi potražio preko potrebno
duhovno vođstvo. Ali Platon, Hegel i Kant ćute. Ustaje samo filozof sa
žbunolikom bradom, a na licu mu je izraz čoveka koji se izvinjava:
Karl Marks pokušava da odgovoriGleda Odiseja u očiKaže ozbiljno: Rade to zbog meneAli njihova vera je udarila pogrešnim putem.
Na
13. strani narator, koji je možda i dalje Odisej, a možda i nije,
posrće po krajoliku iz pakla, posejanom leševima: „neki su goli, neki
odeveni / Neki presečeni celom dužinom, od glave do pete“. Na poslednjim
stranicama poeme narator se pridružuje unakaženim muškarcima i ženama
koji su preživeli nuklearni rat i sad se hrane otpacima.
Kad je
pročitao poemu do kraja, rekao mi je Knauer za ručkom u vijetnamskom
restoranu u Marcanu 2019, u kružoku je zavladao tajac. Jedan kuhinjski
radnik, koji je tog dana prvi put došao na sastanak grupe, odjurio je do
toaleta, bled kao krpa. Sve druge oči bile su uperene u umetničkog vođu
grupe. Uwe Berger je rekao da je pesma tehnički vrlo uspela i da je
impresioniran veštinama koje su stekli čekisti. Oficiri Štazija nisu,
međutim znali da je Berger bio u vezi s tajnom policijom pre svog
angažmana u kompleksu Adlershofa. Jednog letnjeg jutra 2020. arhivar je
stavio na moj sto u čitaonici Štazijevog arhiva tešku gomilu papira
naslovljenu „NZ Uwe“ (Nezvanični informant Uwe): 6 debelih, izbledelih
fascikli boje cigle, a u svakoj oko 350 povezanih listova. Najraniji
datum na njima je bio novembar 1969, kad je Štazi prvi put zavrbovao
Bergera da radi za njih kao nezvanični doušnik.
***
Berger
je izveštavao Štazi o poslovima i šalama svojih kolega, kao i o tome da
li njihova deca gledaju Tarzana na televiziji. Tokom 12 godina, pesnik
vanpartijac bio je jedan od najrevnosnijih potkazivača na
istočnonemačkoj književnoj sceni. Pozajmljivao je neobjavljene rukopise
od svojih prijatelja da bi izveštavao o njihovim političkim sklonostima
ili samo dojavljivao da su „malo senilni“. Informisao je Štazi o mogućim
ljubavnim aferama svojih kolega, o vicevima koje su pričali, o zapadnim
televizijskim programima koje su njihova deca gledala (filmovi o
Tarzanu nailazili su na posebno neodobravanje).
Bergeru je
doušnička aktivnost omogućavala da kažnjava neprijatelje i suparnike i
stvara saveznike. Na kraju je stekao naviku da u svojim izveštajima
govori o sebi u trećem licu, kao da piše dramolete u kojima je i sam
jedan od protagonista: „Uwe Berger je rekao“; „Uwe Berger je to odbio“.
Jednog pisca s nadrealističkim sklonostima opisao je kao osobu koja ima
„fašistoidnu sklonost prema opijanju i magiji“, a drugom je pripisao
„apsurdnu optužbu da ovde [u Istočnoj Nemačkoj] imamo fašiste“. U jednom
slučaju je čak preporučio Štaziju ponižavajuću kvalifikaciju koja bi
mogla da se ubaci u prikaze pesama jedne kantautorke, po njegovom
mišljenju nedovoljno lojalne državi (njegov skromni predlog je glasio:
„tampon poezija“).
U februaru 1982. Štazi je nagradio Bergera za
revnosnu službu uručivši mu srebrnu medalju Bratstvo po oružju, vojno
odlikovanje koje je ministarstvo državne bezbednosti retko dodeljivalo
civilima. Berger ne pominje tu medalju u memoarima koje je sam izdao
posle pada Berlinskog zida. U toj knjizi njegova saradnja s tajnom
policijom prikazana je kao dosadna, neprijatna rabota koja nije dugo
trajala. „Par godina“ je pisao izveštaje, a onda je zamolio svog
nalogodavca da ga oslobodi te obaveze. Kao umetnik – obrazložio je molbu
– ne može neprestano da bude izložen „negativnim aspektima života“.
Čitalac njegovih memoara bi pretpostavio da je njegova doušnička
karijera bila iza njega u vreme kad je postao umetnički rukovodilac
kružoka u Adlershofu, 1982. godine.
Štazi, međutim, nije
prikupljao samo informacije o civilima. On je uperio pogled i u sebe,
posebno 80-ih godina. Kad je osnovano ministarstvo državne bezbednosti,
1950, njegovo osoblje je regrutovano uglavnom iz neprivilegovanih,
proleterskih sredina. Ali ministarstvo je 70-ih godina naglo naraslo i
bilo mu je teže da se drži sopstvenih osnivačkih principa. Štazi je imao
20.000 zaposlenih 1961, kad je izgrađen Zid; do 1982. broj zaposlenih
se učetvorostručio na 81.500. Mnogi od tih ljudi su bili sinovi
Štazijevih oficira, dakle mogli su biti predstavljeni kao „radnička
klasa“ samo retorički. U Štazijevim regrutacijama iz tog vremena redovno
iskrsava fraza: „Kandidat dolazi iz progresivne porodice lojalne
partiji radničke klase“.
Da li se novoj generaciji moglo verovati?
U Berlinu je osoblje Štazija živelo u samodovoljnim naseljima kojima je
upravljala interna administrativna jedinica. Oficiri Štazija su se
lečili u posebnim bolnicama, njihova deca su išla u posebna zabavišta
ili škole: bila je to povlastica, ali i pokazatelj toga dokle je država
išla da bi zadržala potpunu kontrolu. Sami oficiri su delili
kancelarije, tako da je drug uvek mogao da kontroliše druga. Ali šta kad
napuste kancelariju? Štaziju je bio potreban neko ko će posmatrati
posmatrače u trenucima opuštanja. Morao je da pronađe način da zaviri u
njihova srca i uoči želje koje bi mogle prerasti u iskušenja, da u
njihovim dušama otkrije neprilične strahove i težnje. Bio je to posao za
Uwea Bergera.
Dok su Štazijevi ljudi u domu kulture u Adlershofu
od špijuna postajali pesnici, njihov učitelj pesnik ih je špijunirao.
Svoju aktivnost nezvaničnog saradnika Berger je okončao u oktobru 1982.
nizom kratkih profila. Jedan dvadesetogodišnji kaplar bio je „nespretan“
i „niskog obrazovnog nivoa“, ali „otvoren i neposredan“, te stoga
koristan: naivno je priznao da su ga drugovi upozorili da ne stupa u
pesnički kružok zato što će tu morati da „maše crvenom zastavom“.
Nisu
sve pesme bile ispovedne u dovoljnoj meri: među štazijevcima koji su
težili da postanu pesnici bilo je i onih koji su imali neprijatnu naviku
da prikrivaju svoja stvarna osećanja umesto da ih neposredno pretaču u
stihove. Jedan zastavnik, mada „nesumnjivo nadaren“, bio je
zabrinjavajuće „hladan, skeptičan, samozatajan“. „Stvar je u tome“, piše
Berger, da se „otkrije šta se zaista nalazi iza maske, u dnu njegove
duše“.
Bergerovi izveštaji otkrivaju dublju paranoju u jezgru
istočnonemačke tajne policije: instinktivnu sumnju ne samo u sebe već i u
književno stvaralaštvo koje su utemeljitelji istočnonemačke kulture
stavili u same temelje države. Kao da je u onome što pesnici čine bilo
nečega integralnog što je podrivalo autoritet Partije socijalističkog
jedinstva, potvrđivan svake treće ili pete godine izborima na kojima
glasanje nije bilo ni slobodno ni tajno. Ali partija je tvrdila da je
samo ona sposobna da ispravno tumači Marksa, Engelsa i Lenjina.
Intelektualci koji bi izneli alternativna tumačenja su bili pretnja.
Bergerov izveštaj o Prasku,
dugačkoj poemi Gerda Knauera o nuklearnom ratu, posebno se bavio
strofom o Odiseju i Karlu Marku. Sintaksa je neodređena, pisao je
Berger: kad Marks kaže „rade to zbog mene“, da li se „to“ odnosi na
ćutanje drugih filozofa ili na nuklearni rat? Ako je posredi ovo drugo,
da li su „oni“ Marksovi sledbenici ili njegovi neprijatelji? „Na pitanje
o krivici ne odgovara se jasno“, primećuje Berger u svom izveštaju.
Knauer zapravo izokola kaže da je „Marks izmislio društvenu revoluciju i
da je zato kriv za predstojeće uništenje čovečanstva“, a ta teza nije
ništa drugo do „idealizam i prihvatanje predaje“.
Pesme
talentovanog tinejdžera Aleksandra Ruika, piše Berger u aprilskom
izveštaju iz 1983, zapravo su ambivalentne: za njega je problem „moć“ u
socijalizmu. Kad govori o temama kao što su kolektivizam, život u vojsci
i revolucija mladi liričar se ne može uhvatiti ni za glavu ni za rep:
„otvoreno je za“, ali je „subliminalno protiv“.
Nije, međutim,
bilo potrebno da se pesme bave politikom da bi pobudile sumnju. U aprilu
1980, ekspertska organizacija ministarstva za državnu bezbednost –
katedra za naučni komunizam – proizvela je 30 strana dugačak tekst o
„rešenjima problema u oblasti kulturne politike“. U njemu se kaže da su
umetnost i kultura posebno sklone „pritajenim napadima“ jer oni koji se
njima bave koriste tehnike kao što su „alegorija, metafora, basna,
efekti otuđenja“.
Dvadeset petog oktobra 1984. godine Berger piše
da je Knauer pročitao pesmu o svom snu: puštao je zmaja koji „beži iz
tesne tamnice i jedri u slobodu“. Berger objašnjava da je tu zmaj ono
što se naziva metafora i da je pesma bila prikriveni poziv
istočnonemačkom vojnom osoblju da prebegne na Zapad.
***
Dok
su se Rusija, Poljska i Mađarska kretale putem političke i ekonomske
reforme tokom 80-ih godina prošlog veka, NDR je povukao kočnicu i
pokušao da zauzda svoje građane. Ali novi svetski poredak izazivao je
zbunjenost, a ponekad i vrtoglavicu kod mnogih Istočnih Nemaca, među
ostalima i kod onog majora Štazija koji je vodio pesnički kružok pre
Bergera. Nekad smenjen s položaja umetničkog rukovodioca kružoka zbog
svojih nepresušnih bodrih rima, sada je pročitao pesmu pod naslovom
„Prestani da ideš ukrug“, koja je više zvučala kao bluz balada:
Nekad si jak, a nekad slabNekad si umoran, nekad bodarNekad hrabar i ne znaš za zloNekad jedna reč može da te smlavi.Nekad ti je hladno po vrelom letnjem danuNekad se pridržavaš za paučinu.
Bluz
pesme često govore o gubitku i očajanju: „Trnci su nestali / Nestali
zauvek“, lamentira B. B. King. Izražavanje žalosti ipak se obično
završava trenutkom iskupljenja, zračkom nade: „Znaš, slobodan sam, sad
sam slobodan, mala / oslobođen od tvojih čini“. Ali majorovi
melanholični stihovi govore o užasu koji se ne usuđuje da izgovori svoje
ime i završavaju se pozitivnim tonom koji još više uznemirava zato što
nam je jasno da je taj optimizam lažan: „A ipak nastavljaš i praviš se /
Da si iznutra srećan i uvek zadovoljan“.
Našao sam tu pesmu u
izdvojenoj gomili papira koje je Berger prikupljao za antologiju u čast
40. godišnjice NDR-a 1989. godine, pod radnim naslovom Čovek, vojnik, komunista: poezija i proza književnih čekista.
Koverta je bila puna listova papira koji su, činilo se, bili gužvani i
ponovo peglani rukom. Naslov antologije se menjao; na kraju se Berger
odlučio za jedan koji je zvučao prkosno: U mojoj podignutoj pesnici.
Strane pune pesama su isečene, među ostalima i „Prestani da ideš
ukrug“. Umesto te pesme, Berger je izabrao jednu pod naslovom „Poziv na
regrutaciju“:
Mi smo ljudi Dzeržinskogsa zadatkom jasnimspremni da opet ustanemospremni za borbu bez straha.
Štampana
dozvola Štazija za objavljivanje poslednje antologije Radnog kružoka
književnih čekista izdata je 31. decembra 1989, gotovo 7 nedelja posle
pada Berlinskog zida. Ali knjižica nikada nije stigla u štampariju. U
konačnom rukopisu posvete 40. rođendanu NDR-a i ministarstvu državne
bezbednosti su precrtane. Tri meseca posle pada Zida, Bergera je njegov
izdavač obavestio da će pustiti da ugovor s njim istekne sledećeg
meseca. Na Bergerov poziv da se objavi novo izdanje njegovih memoara iz
1987. zato što se tu jasno vidi njegov „zaokret ka perestrojci“, niko se
nije odazvao. Dve godine posle njegove smrti, u februaru 2014, bilo je
planirano osnivanje nove nagrade za poeziju koja bi nosila Bergerovo ime
na književnom festivalu u berlinskom okrugu Kepenik. Ali posle
prigovora Bergerovih bivših kolega i savremenika s istočnonemačke
književne scene, ime nagrade je promenjeno.
Odlomak iz autorove knjige „The Stasi Poetry Circle / Pesnički kružok Štazija“, Faber & Faber 2022.
Philip Oltermann, The Guardian, 05.02.2022.
Prevela Slavica Miletić