Četiri događaja usredsređena na žene dospela su na naslovne strane u poslednjih mesec dana: izborna pobeda Đorđe Meloni u Italiji, smrt i sahrana kraljice Elizabete Druge, premijera filma Žena Kralj i protesti
širom Irana nakon što je policija za moral ubila Mahsu Amini. Zajedno,
ove četiri priče ističu suštinske karakteristike političkih okolnosti u
ovom trenutku.
Pošto levica nije uspela da ponudi adekvatan odgovor na krizu
liberalne demokratije, uspon novih desničarskih vlada u Evropi nije
posebno iznenađujući. Ali centralna uloga žena u tome tek treba da
dobije pažnju koju zaslužuje. Desničarske liderke poput Meloni i Marin
Le Pen u Francuskoj predstavljaju se kao jače alternative tradicionalnim
mejnstrim muškim tehnokratama. One su istovremeno oličenje
tvrdoglavosti desnice i odlika koje se obično vezuju za ženstvenost, kao
što su nega i porodica: fašizam sa ljudskim licem.
Pređimo zatim na televizijski spektakl sahrane Elizabete Druge, koji
je istakao zanimljiv paradoks: kako britanska država sve više gubi svoj
status supersile, sposobnost britanske kraljevske porodice da inspiriše
imperijalne maštarije samo raste. To ne treba odbaciti kao ideologiju
koja maskira stvarne odnose moći. Naprotiv, monarhijske fantazije su
same po sebi deo procesa koji ih reprodukuje.
Smrt Elizabete Druge podsetila nas je na modernu razliku između
gospodarenja i vladavine, pri čemu je prvo danas ograničeno na
ceremonijalne dužnosti. Od monarha se očekuje da zrači saosećanjem,
blagošću i patriotizmom i da se kloni
političkih sukoba. Kao takvi, monarsi ne predstavljaju transcendenciju
ideologije, već ideologiju u njenom najčistijem obliku. Tokom sedam
decenija, uloga Elizabete Druge bila je da bude lice
državne moći. Koincidencija njene smrti sa dolaskom premijerke Liz Trus
na vlast možda je bila krajnje slučajna, ali ipak je simbolizovala
prelazak sa kraljice na ženu kralja. U svojoj novoj ulozi, Trus je
delimično preduhitrila levicu vezujući subvencije za energente sa rezanjem poreza za bogate.
Film Žena Kralj Đine Prins-Bajtvud takođe se bavi političkom logikom monarhije. U istorijskom epu o Agođiji,
ratničkom odredu sastavljenom samo od žena koji je služio za odbranu
zapadnoafričkog kraljevstva Dahomej od 17. do 19. veka, Vajola Dejvis
glumi fiktivnu generalicu Nanisku. Ona je potčinjena samo kralju Gezu, stvarnoj ličnosti na čelu kraljevstva od 1818, koji je učestvovao u atlantskoj trgovini robljem do kraja svoje vladavine 1859.
U filmu, među neprijateljima Agođije nalaze se trgovci robljem koje
predvodi Santo Fereira, fiktivni lik zasnovan na istorijskoj ličnosti
Franciska Feliksa de Suze. Međutim, de Suza je bio brazilski trgovac
robljem koji je pomogao da Gezo preuzme vlast, a Dahomej je bilo
kraljevstvo koje je pokorilo druge afričke države, a njihove narode prodalo u roblje. Dok je Naniska prikazana kako se kod kralja buni protiv trgovine robljem, stvarni Agođije mu je služio.
Žena Kralj tako promoviše oblik feminizma koji zapadna liberalna srednja klasa favorizuje. Poput današnjih #MeToo
feministkinja, amazonke iz Dahomeja će nemilosrdno osuditi sve oblike
binarne logike, patrijarhata i tragove rasizma u svakodnevnom jeziku;
ali će biti veoma oprezne da ne remete dublje oblike izrabljivanja koji
podupiru savremeni globalni kapitalizam i postojanost rasizma.
Ovakav pristup podrazumeva relativizaciju dve osnovne činjenice o
ropstvu. Prvo, beli trgovci robljem jedva da su morali da kroče na
afričko tlo, jer su ih privilegovani Afrikanci (poput kraljevine
Dahomej) snabdevali obiljem svežih robova. Drugo, trgovina robljem bila
je rasprostranjena ne samo u zapadnoj Africi već i u njenim istočnim delovima, gde su Arapi porobili milione i gde je ta institucija trajala duže nego na zapadu (Saudijska Arabija je formalno ukinula ropstvo tek 1962).
Muhamad Kutb, brat egipatskog muslimanskog intelektualca Sajida
Kutba, energično je branio islamsko ropstvo od zapadnih kritika. Tvrdeći
da je „islam dao duhovno pravo robovima“, suprotstavio
je preljubu, prostituciju i neobavezan seks („taj najodvratniji oblik
animalizma“) na zapadu „čistoj i duhovnoj vezi koja sluškinju [ropkinju]
vezuje za njenog gospodara u islamu“. Pojedini konzervativni salafitski
učenjaci još uvek pričaju tu priču:
recimo, šeik Saleh Al-Favzan, član najvišeg verskog tela Saudijske
Arabije. Ali to se ne može saznati od liberala srednje klase sa zapada.
Srećom, istorijske veze islama sa ropstvom ne moraju ometati emancipatorski potencijal pretežno muslimanskih društava. Masovni protesti
u Iranu imaju istorijski značaj globalno, jer kombinuju različite borbe
(protiv ugnjetavanja žena, verskog ugnjetavanja i državnog terora) u
organsko jedinstvo. Iran nije deo razvijenog zapada, a slogan demonstranata Zan, Zendegi, Azadi („žena, život, sloboda“) nije puka replika pokreta #MeToo
ili zapadnog feminizma. Mada je mobilisao milione žena, slogan govori o
mnogo široj borbi i izbegava anti-mušku tendenciju na koju se često
nailazi u zapadnom feminizmu.
Iranski muškarci koji skandiraju Zan, Zendegi, Azadi znaju
da je borba za prava žena takođe i borba za njihovu slobodu – da je
ugnjetavanje žena samo najvidljivija manifestacija šireg sistema
državnog terora. Štaviše, ono što se dešava u Iranu tek nas čeka u
razvijenom zapadnom svetu, gde jačaju trendovi ka političkom nasilju,
verskom fundamentalizmu i ugnjetavanju žena.
Mi na zapadu nemamo pravo da tretiramo Iran kao zemlju koja očajnički
pokušava da nas sustigne. Naprotiv, mi smo ti koji moramo da učimo od
iranskih ljudi ako želimo bilo kakvu šansu u suočavanju sa desničarskim
nasiljem i ugnjetavanjem u Sjedinjenim Državama, Mađarskoj, Poljskoj,
Rusiji i mnogim drugim zemljama. Bez obzira na neposredan ishod
protesta, ključno je da se pokret održi u životu, organizovanjem mreža
unutar društva, koje mogu da nastave rad u ilegali u slučaju da snage
državne opresije odnesu privremenu pobedu.
Nije dovoljno naprosto izraziti simpatije ili solidarnost sa iranskim
demonstrantima, kao da pripadaju nekoj dalekoj egzotičnoj kulturi. Sad
je besmisleno svako relativističko naklapanje o kulturalnim
specifičnostima i senzibilitetu. Možemo i treba da vidimo iransku borbu
kao sinonimnu našoj. Nisu nam potrebne nominalne liderke ni
žene-kraljevi; potrebne su nam žene koje će nas sve mobilisati za „ženu,
život, slobodu“ – a protiv mržnje, nasilja i fundamentalizma.
Foto: Twitter
Project Syndicate, 05.10.2022.
Prevela Milica Jovanović