Nedavna kriza na severu Kosova izbila je i ubrzo zamrla, jer niko
nije želeo eskalaciju. Ali izbiće opet, jer Rusija manevriše u
balkanskoj senci kako bi podstakla tenzije koje su krizu i izazvale.
Trivijalni okidači pokazuju koliko je lako od varnice napraviti požar.
Vlada
Kosova najavila je meru kojom se od Srba sa severa Kosova zahteva da se
prijave za lokalne registarske tablice i njima zamene postojeće
srbijanske. Međutim, Srbi su organizovali proteste (mediji su izvestili
da je bilo i pucnjave) i blokade puteva na dva granična prelaza, zbog
čega su kosovske vlasti odložile meru na mesec dana.
Srbija
već dugo ima slično pravilo za kosovske vlasnike registarskih tablica
na svojoj teritoriji, pa je Kosovo pokušalo da primeni isti standard.
Problem je, naravno, u tome što Srbija ne priznaje Kosovo kao nezavisnu
državu, iako su je priznale SAD i još oko 100 drugih zemalja.
Bila
bi to samo još jedna lokalna priča, da nije umešana u geopolitičku
dinamiku koju je pokrenula ruska agresija na Ukrajinu. Kako je nedavno
naglas razmišljao
Vladimir Đukanović, poslanik vladajuće Srpske napredne stranke,
kanališući rusko obrazloženje za invaziju na Ukrajinu, Srbija bi mogla
„biti prinuđena da krene u denacifikaciju Balkana“. Izraz „prinuđena da
krene“ odražava farsičnu repliku Kremlja kako ga je agresija Natoa
isprovocirala da izvrši invaziju na Ukrajinu.
Đukanovićeva
referenca na „Balkan“ sledi istu logiku kao i Rusija, koja podrazumeva
da će cela Evropa, uhvaćena u vrtlog samodestruktivne degeneracije
(LGBTQ+, istopolni brakovi, bez jasnih granica roda itd) na kraju morati
da bude „denacifikovana“. Kako objašnjava
Aleksandar Dugin, dvorski filozof ruskog predsednika Vladimira Putina:
„Mi se borimo protiv apsolutnog zla, oličenog u zapadnoj civilizaciji,
njenoj liberalno-totalitarnoj hegemoniji, u ukrajinskom nacizmu“.
Prema ovom novom konzervativizmu, nacizam, komunizam i woke
hedonizam predstavljaju istu stvar. Ali stavljanje svih ovih
suprotnosti u istu vreću previše je čak i za nas tvrdokorne hegelijance.
Ono otkriva nedoslednost propagandista Kremlja i proruske američke i
evropske alt-desnice, koja tvrdi da otelotvoruje tradicionalne
hrišćanske vrednosti, dok rečima i delima podržava genocid i veliča
seksualno nasilje.
Kao vodeći igrač u ovom kulturalnom ratu,
Kremlj je preko svojih posrednika intervenisao ne samo na Kosovu već i u
Bosni, koju je upozorio
da ne pomišlja na članstvo u Nato savezu. Nažalost, zapadni levičari i
pacifisti ignorišu geopolitičku dimenziju Putinovog projekta
„denacifikacije“. Kako se Džeremi Korbin, bivši lider britanske
Laburističke partije, nedavno požalio: „Slanje oružja u Ukrajinu neće doneti rešenje, samo će produžiti ovaj rat. Rat u Ukrajini bi mogao da potraje godinama“.
Ova
pozicija podrazumeva da zapadne vlade prosto treba da puste Rusiju da
okupira Ukrajinu. Čudan je to „pacifizam“ koji pritiska žrtvu (da ne sme
da se brani previše energično) i njene pristalice (da ne smeju previše
da pomažu žrtvi agresora), a ne agresora.
Zapadni „pacifisti“
zahtevaju da „de-demonizujemo“ Putina. Pre ili kasnije će morati da dođe
do nekakvih pregovora, pa treba da ga tretiramo kao budućeg partnera.
Zapravo bi trebalo da uradimo upravo suprotno: napad na Ukrajinu nas
tera da re-demonizujemo Putina, ne lično već kao eksponenta opasnog geopolitičkog i ideološkog projekta.
Sve
je više dokaza da se Rusija pretvara u nešto radikalno strano
stanovnicima današnjih zapadnih demokratija, ali dobro poznato
studentima evropske istorije. Uzmite nedavni predlog ruske liberalno-demokratske partije da se izraz „predsednik“ zameni sa „pravitel“
(„vladar“). Postojeći izraz nas je, tvrde u ovoj partiji, „uvek
sramotio“ jer je prvi put upotrebljen u SAD, a na ostatak sveta se
proširio tek „mnogo kasnije“.
„Degenerisanost“ zapada je glavna
ideološka meta nove desnice, uz nezdravu fascinaciju autoritarnim
vladarima. Nedavno je Keri Lejk, republikanska kandidatkinja za
guvernerku Arizone, izjavila da Donald Tramp i republikanski guverner Floride Ron DeSantis imaju „velika muda“.
To
je nužna, a ne slučajna odlika nove desnice u odbrani hrišćanstva. Da
bi privukli dovoljno sledbenika, njihove vođe moraju da im obezbede
dobar provod („čisti višak
uživanja u odnosu na obična zadovoljstva“). Ideologija koja kod svojih
pristalica budi najgore porive može mobilisati milione ljudi.
Uzmimo
još jedan primer: nije li ruska „mirovna vojna intervencija“ u Ukrajini
poput „legitimnog silovanja“ koje je američki kongresmen Tod Ejkin,
tadašnji republikanski kandidat za senat iz Misurija, definisao
2012? Prema Ejkinu, abortus treba zabraniti jer ako žena doživi
„legitimno silovanje“ njeno telo će nekako znati da ne zatrudni.
Suočen s negativnim reakcijama javnosti, Ejkin se branio
time da se „pogrešno izrazio“. Mislio je da postoje „legitimni
slučajevi silovanja“ na koje se policija poziva „kada vrši istragu ili
šta već“. Ali njegova osnovna poruka je ostala ista: ako žena zatrudni
posle silovanja mora biti da je to potajno želela, jer bi u suprotnom
reakcija njenog tela na „stres“ to sprečila.
Rečito je to što
Putin na isti način govori o Ukrajini. Na konferenciji za novinare 7.
februara ismevao je primedbe ukrajinske vlade na sporazume iz Minska i dodao:
„Sviđalo se to tebi ili ne, to ti je dužnost lepotice moja“. Seksualne
konotacije te izjave dobro su poznate u Rusiji i Ukrajini preko pesme „Uspavana lepotica u kovčegu“, pank rok grupe Красная плесень / Crvena buđ iz
sovjetskog doba: „Спит красавица в гробу, Я подкрался и ебу. Нравится –
не нравится, Спи, моя красавица. / Uspavana lepotica u kovčegu, prikrao
sam se i jebao je. Sviđalo ti se to ili ne, sad spavaj lepotice moja“.
Iz toga sledi da je silovanje neke zemlje ponekad opravdano. Žrtva je to
tražila. Kao i kod silovanja, ono što motiviše novu desnicu nije ljubav
već želja za dominacijom.
Project Syndicate, 17.08.2022.
Prevela Milica Jovanović