Ruska invazija na Ukrajinu uvela nas je u novu fazu ratovanja i
globalne politike. Rizik od nuklearne katastrofe zatekao nas je u
savršenoj oluji globalnih kriza koje se međusobno pothranjuju –
pandemija, klimatska kriza, gubitak biodiverziteta, nestašice hrane i
vode. Prilike su razotkrile bazično ludilo: u vreme kada je sam opstanak
čovečanstva ugrožen ekološkim (i drugim) faktorima i kada bi rešavanje
tih pretnji trebalo da bude prioritet u odnosu na sve ostalo, naš fokus
se odjednom skreće – opet – na novu političku krizu. U trenutku kada je
globalna saradnja potrebnija nego ikad „sukob civilizacija“ nam se vraća
sa osvetničkom silinom.
Zašto se to dešava? Kao što je često slučaj, malo Hegela pomaže. U Fenomenologiji duha
naći ćemo njegov čuveni opis dijalektike gospodara i sluge, dve
„samosvesti“ u borbi na život i smrt. Ako je svako od njih spreman da
rizikuje život za pobedu i ako oboje u tome ustraju, pobednika neće ni
biti: jedan umire i više nema nikoga ko bi preživelom priznao njegovo
postojanje. Iz toga sledi da čitava istorija i kultura počivaju na
temeljnom kompromisu: u konfrontaciji licem u lice jedna strana (budući
sluga) „sklanja pogled“, nespremna da ide do kraja.
Ali Hegel bi
odmah primetio da konačnog ili trajnog kompromisa među državama ne može
biti. Odnosi između suverenih nacionalnih država stalno su pod senkom
potencijalnog rata, a epoha mira nije ništa drugo do privremeno
primirje. Svaka država disciplinuje i obrazuje svoje članove i garantuje
građanski mir među njima, a taj proces proizvodi etiku koja u konačnici
zahteva herojski čin – spremnost da se položi život za svoju zemlju.
Divlji, varvarski odnosi između država tako postaju temelji etičkog
života unutar njih.
Severna Koreja predstavlja najčistiji primer
ove logike, ali ima naznaka da se i Kina kreće u istom pravcu.
Prijatelji iz Kine (koji moraju ostati neimenovani) kažu da su mnogi
autori kineskih vojnih časopisa počeli da se žale kako kineska armija
nije imala pravi rat da isproba svoju borbenu sposobnost. Dok Sjedinjene
Države stalno testiraju svoju vojsku na mestima poput Iraka, Kina to
nije učinila od svoje neuspešne intervencije u Vijetnamu 1979.
Istovremeno,
kineski zvanični mediji otvoreno sugerišu da će, pošto su izgledi za
mirnu integraciju Tajvana sve manji, biti potrebno vojno „oslobađanje“
ostrva. U ideološkoj pripremi, kineska propagandna mašina sve više podstiče
nacionalistički patriotizam i sumnjičavost prema svemu inostranom, uz
česte optužbe da su SAD nestrpljive da uđu u rat za Tajvan. Prošle
jeseni, kineske vlasti su savetovale
javnost da se opskrbi dovoljnom količinom zaliha za dva meseca, „za
svaki slučaj“. Bilo je to čudno upozorenje koje su mnogi shvatili kao
najavu skorašnjeg rata.
Ova tendencija je u direktnoj suprotnosti
sa urgentnom potrebom da civilizujemo naš svet i uspostavimo novi odnos
prema našoj prirodnoj okolini. Potrebna nam je univerzalna solidarnost i
saradnja među svim ljudskim zajednicama, ali taj cilj je sve teže
ostvariti dok raste sektaško versko i etničko „herojsko“ nasilje i
spremnost da se žrtvuje život (i svet) za svoj poseban cilj. Francuski
filozof Alen Badju je 2017. primetio da se obrisi budućeg rata već naziru:
„Sjedinjene
Države i njihova zapadno-japanska grupa na jednoj strani, Kina i Rusija
na drugoj strani, atomsko oružje svuda. Ne možemo a da se ne prisetimo
Lenjinove objave: ‘Ili će revolucija sprečiti rat ili će rat pokrenuti
revoluciju’. Ovako možemo definisati maksimalnu ambiciju budućeg
političkog rada: po prvi put u istoriji ostvariće se prva hipoteza –
revolucija će sprečiti rat, a ne druga – rat će pokrenuti revoluciju.
Druga hipoteza se praktično materijalizovala u Rusiji u kontekstu Prvog
svetskog rata, a u Kini u kontekstu Drugog. Ali po koju cenu. I sa
kakvim dugoročnim posledicama.“
***
Civilizovanje
našeg sveta zahtevaće radikalne društvene promene – zapravo revoluciju.
Ali nema nade da će tu revoluciju pokrenuti novi rat. Daleko
verovatniji ishod je kraj civilizacije kakvu poznajemo, sa preživelima
(ako ih bude) organizovanim u male autoritarne grupe. Ne treba gajiti
iluzije: u nekom bazičnom smislu, Treći svetski rat je već počeo, iako
se još uvek vodi uglavnom preko posrednika.
Apstraktni pozivi na
mir nisu dovoljni. „Mir“ nije termin koji nam omogućava da povučemo
ključnu političku distinkciju koja nam je potrebna. Okupatori uvek
iskreno žele mir na teritoriji koju drže. Nacistička Nemačka je želela
mir u okupiranoj Francuskoj, Izrael želi mir na okupiranoj Zapadnoj
obali, a ruski predsednik Vladimir Putin želi mir u Ukrajini. Zato, kako
je to jednom rekao
filozof Etjen Balibar, „pacifizam nije opcija“. Jedini način da se
spreči još jedan Veliki rat jeste izbegavanje „mira“ za čije su
održavanje potrebni stalni lokalni ratovi.
Na koga se možemo
osloniti pod ovim uslovima? Da li treba da se uzdamo u umetnike i
mislioce, ili u pragmatične praktičare realpolitike? Problem sa
umetnicima i misliocima je u tome što i oni mogu raditi za rat. Setimo
se prikladnih stihova Vilijama Batlera Jejtsa: „Prostirem snove pred
tvoja stopala / Hodaj nežno jer hodaš po mojim snovima“. Ovo treba
primeniti na same pesnike. Kada prostiru svoje snove pod naša stopala
treba da budu oprezni, jer će ih njihove stihove čitati stvarni ljudi i
delati u skladu sa njima. Setimo se da je taj isti Jejts koketirao sa
fašizmom i čak podržao antisemitske nirnberške zakone u avgustu 1938.
Platona bije loš glas jer je govorio
da pesnike treba prognati iz njegove države. Ali to je razuman savet
ako se pogleda iskustvo poslednjih decenija, kada su izgovor za etničko
čišćenje pripremali pesnici i „mislioci“ poput Putinovog kućnog ideologa
Aleksandra Dugina. Više nema etničkog čišćenja bez poezije, jer živimo u
eri koja je navodno postideološka. Budući da veliki svetovni ciljevi
više nemaju snagu da mobilišu ljude za masovno nasilje, potreban je
veći, sveti motiv. Religija ili etnička pripadnost savršeno igraju tu
ulogu (patološki ateisti koji vrše masovna ubistva iz čistog
zadovoljstva su retki izuzeci).
Ni realpolitika nije bolja.
Postala je puki alibi za ideologiju, koji često priziva neku skrivenu
dimenziju iza vela pojavnosti kako bi se zamaglio zločin koji se
otvoreno vrši. Ova dvostruka mistifikacija se često najavljuje
opisivanjem situacije kao „složene“. Očigledna činjenica – recimo,
primer brutalne vojne agresije – relativizuje se evociranjem „mnogo
kompleksnije pozadine“. Čin agresije proglašava se činom odbrane.
Upravo
to se danas dešava. Rusija je očigledno napala Ukrajinu i očigledno
gađa civile i raseljava milione. Pa ipak komentatori i stručnjaci
neprekidno traže „složenost“ iza svega toga.
Kompleksnost postoji,
naravno. Ali to ne menja osnovnu činjenicu o tome šta radi Rusija. Naša
greška je u tome što nismo dovoljno bukvalno shvatili Putinove pretnje;
mislili smo da se samo igra strateške manipulacije i balansiranja. To
podseća na čuveni vic koji citira
Sigmund Frojd: „Sretnu se dva Jevrejina na stanici u Galiciji. ‘Gde
ideš?’, pita jedan. ‘U Krakov’, odgovara drugi. ‘Kakav si ti lažov!’
prasne onaj. „Ako kažeš da ideš u Krakov, znači da hoćeš da pomislim da
ideš u Lavov. A znam da u stvari ideš u Krakov. Pa zašto me lažeš?“
Kad
je Putin najavio vojnu intervenciju, nismo ga shvatili bukvalno kada je
rekao da želi da pacifikuje i „denacifikuje“ Ukrajinu. Umesto toga,
primedba razočaranih „dubokih“ stratega glasi: „Zašto mi kažeš da ćeš
okupirati Lavov, kada u stvari hoćeš da okupiraš Lavov?“
Ova
dvostruka mistifikacija razotkriva kraj realpolitike. Po pravilu,
realpolitika je suprotna naivnom vezivanju diplomatije i spoljne
politike za (nečije lične) moralne ili političke principe. Ipak u
aktuelnim prilikama, realpolitika je ispala naivna. Naivno je
pretpostaviti da i druga strana, neprijatelj, takođe smera ograničen
pragmatičan dogovor.
***
Tokom Hladnog rata, pravila ponašanja supersila bila su jasno uokvirena doktrinom o sigurnom uzajamnom uništenju (mutual assured destruction,
skraćeno MAD, na engleskom lud, bezuman, prim.prev). Svaka supersila je
pouzdano znala da bi u slučaju nuklearnog napada druga strana
odgovorila punom destruktivnom snagom. Zahvaljujući tome nijedna strana
nije započela rat s drugom.
Nasuprot tome, kada Kim Džong Un iz
Severne Koreje govori o zadavanju razornog udarca SAD, čovek ne može a
da se ne zapita kako on razume svoju poziciju. On govori kao da nije
svestan da bi to uništilo i njegovu zemlju i njega. Kao da igra jednu
sasvim drugu igru pod nazivom NUTS (nuclear utilization target selection, efikasna selekcija nuklearnih ciljeva; reč nuts
u slengu takođe znači lud, bezuman, prim.prev), po kojoj bi se
nuklearni kapaciteti neprijatelja mogli hirurški precizno uništiti pre
nego što on stigne da uzvrati.
Tokom proteklih nekoliko decenija,
čak su se i SAD kolebale između MAD-a i NUTS-a. Mada se ponašaju kao da i
dalje veruju u logiku MAD-a u svojim odnosima sa Rusijom i Kinom,
povremeno su u iskušenju da se prema Iranu i Severnoj Koreji rukovode
NUTS strategijom. Putin prati isti rezon dok nagoveštava moguće
pokretanje taktičkog nuklearnog udara. Sama činjenica da jedna supersila
istovremeno mobiliše dve direktno suprotne strategije svedoči o
šizoidnosti čitavog poduhvata.
Na žalost nas ostalih MAD pripada
prošlosti. Supersile sve više iskušavaju jedna drugu preko posrednika,
dok pokušavaju da nametnu svoju verziju globalnih pravila. Putin je 5.
marta sankcije uvedene Rusiji nazvao
„ekvivalentom objave rata“. Ali od tada je više puta izjavljivao da
ekonomska razmena sa zapadom treba da se nastavi, ističući da Rusija
ispunjava svoje obaveze i isporučuje energente zapadnoj Evropi.
Drugim
rečima, Putin pokušava da nametne novi model međunarodnih odnosa.
Umesto hladnog rata, treba mu vrući mir: stanje permanentnog hibridnog
rata u kome se pokreću vojne intervencije pod maskom mirovnih i
humanitarnih misija.
Tako je 15. februara ruska Duma izdala deklaraciju u kojoj izražava
„nedvosmislenu i konsolidovanu podršku odgovarajućim humanitarnim
merama usmerenim na pružanje podrške stanovnicima pojedinih područja
Donjecke i Luganske oblasti u Ukrajini, koji su izrazili želju da govore
i pišu na ruskom jeziku, koji žele da se poštuje sloboda veroispovesti i
koji ne podržavaju postupke ukrajinskih vlasti kojima se krše njihova
prava i slobode“.
Koliko često smo u prošlosti čuli slične
argumente za intervencije pod vođstvom SAD u Latinskoj Americi ili na
Bliskom istoku i u severnoj Africi? Dok Rusija granatira gradove i gađa
porodilišta u Ukrajini, međunarodna trgovina treba da se nastavi. Izvan
Ukrajine treba da teče normalan život. To znači imati trajni globalni
mir koji se održava neprekidnim mirovnim intervencijama u izolovanim
delovima sveta.
Može li bilo ko biti slobodan u tako jadnom stanju? Na Hegelovom tragu, treba razlikovati apstraktnu i konkretnu slobodu, koje odgovaraju našim pojmovima slobode (freedom) i građanskih sloboda (liberty).
Apstraktna sloboda je moć da se radi šta se hoće nezavisno od
društvenih pravila i običaja; konkretna sloboda je sloboda koja se daje i
održava pravilima i običajima. Prometnom ulicom mogu slobodno da se
krećem samo kada sam razumno uveren da će se drugi na ulici ponašati
civilizovano prema meni – da će vozači poštovati saobraćajna pravila i
da me drugi pešaci neće pljačkati.
Ali u trenucima krize mora da interveniše apstraktna sloboda. U decembru 1944. Žan-Pol Sartr je napisao:
„Nikad nismo bili slobodniji nego pod nemačkom okupacijom. Izgubili smo
sva prava, a pre svega pravo da govorimo. Bili smo sasvim pokoreni…
Zato je u Pokretu otpora vladala prava demokratija: i za vojnika i za
njegovog nadređenog važile su ista opasnost, ista usamljenost, ista
odgovornost, ista apsolutna sloboda unutar discipline“.
Sartr je
opisivao slobodu, a ne građanske slobode koje se uspostavljaju kada se
obnovi posleratna normalnost. Oni koji se bore protiv ruske invazije u
Ukrajini su danas slobodni i bore se za građanske slobode. Ali to otvara
pitanje koliko dugo je ta distinkcija održiva. Šta se dešava ako
milioni ljudi odluče da krše pravila kako bi zaštitili svoje građanske
slobode? Da li je tako nešto navelo trampovsku rulju da napadne američki
Kapitol 6. januara 2021?
***
Još uvek nam nedostaje odgovarajuća reč za opis današnjeg sveta. Filozofkinja Ketrin Malabu veruje
da smo svedoci „anarhističkog zaokreta“ u kapitalizmu: „Kako drugačije
opisati pojave kao što su decentralizovane valute, kraj monopola države,
izlišnost posredničke uloge banaka i decentralizacija razmene i
transakcija?“
Te pojave možda deluju privlačno, ali sa postepenim
nestankom državnog monopola nestaju i državna ograničenja nemilosrdne
eksploatacije i dominacije. Dok anarho-kapitalizam ima za cilj
transparentnost, on „istovremeno dozvoljava zloupotrebu poverljivih
podataka, paralelni tamni internet i fabrikovanje lažnih vesti“.
Da
bi sprečile potpuni haos, primećuje Malabu, politike sve više prate put
„fašističke evolucije… sa preteranom bezbednosnom i vojnom
koncentracijom moći. Ti fenomeni nisu u suprotnosti sa težnjom ka
anarhizmu, već zapravo ukazuju na nestanak države koja, kada joj se
ukloni društvena funkcija, odražava nepotrebnost svoje sile kroz primenu
nasilja. Ultranacionalizam tako signalizira samrtnu agoniju nacionalne
vlasti“.
U tom smislu, u Ukrajini nije jedna nacionalna država
napala drugu, već je Ukrajina napadnuta kao entitet čiji etnički
identitet agresor negira. Invazija je opravdana u smislu geopolitičkih
sfera uticaja (koje se često šire izvan etničkih okvira, kao u slučaju
Sirije). Rusija odbija da koristi reč „rat“ za svoju „specijalnu vojnu
operaciju“ ne samo da bi umanjila brutalnost svoje intervencije, već pre
svega da bi jasno stavila do znanja da to nije rat u tradicionalnom
smislu oružanog sukoba između nacionalnih država.
Kremlj nas
uverava da on samo obezbeđuje „mir“ u onome što smatra svojom
geopolitičkom sferom uticaja. Zapravo, on već interveniše preko svojih
posrednika u Bosni i na Kosovu. Ruski ambasador u BiH, Igor Kalabukov, objasnio
je 17. marta da „ako BiH odluči da bude članica nekog saveza kao što je
Nato, to je njeno pravo. A naša reakcija na to je naše pravo. Primer
Ukrajine pokazuje naša očekivanja. Ako budemo izloženi pretnji
reagovaćemo“.
Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov ide
korak dalje i sugeriše da bi jedino sveobuhvatno rešenje bila
demilitarizacija cele Evrope, pri čemu bi Rusija sa svojom vojskom
održavala mir povremenim humanitarnim intervencijama. Sličnih ideja ima u
izobilju u ruskim medijima. Kako politički komentator Dmitrij
Evstafijev objašnjava
u nedavnom intervjuu za jedan hrvatski list: „Stvorena je Rusija koja
Evropu ne doživljava kao partnera. Ona ima tri partnera: SAD, Kinu i
Indiju. Vi ste za nas trofej koji ćemo podeliti sa Amerikancima. Evropa
će to uskoro shvatiti“.
Putinov dvorski filozof Dugin zasniva stav Kremlja na uvrnutoj verziji istoricističkog relativizma. On je 2016. rekao:
„Postmodernost pokazuje da je svaka takozvana istina stvar uverenja.
Dakle, mi verujemo u ono što radimo, verujemo u ono što govorimo. I to
je jedini način da se definiše istina. Dakle, imamo našu posebnu rusku
istinu koju vi morate da prihvatite… Ako Sjedinjene Države ne žele da
započnu rat, treba da priznate da Sjedinjene Države više nisu
jedinstveni gospodar. U Siriji i Ukrajini Rusija kaže: ‘Ne, vi više
niste gazda’. Postavlja se pitanje ko vlada svetom. Odgovor može dati
samo rat“.
To otvara očigledno pitanje: šta je sa narodima Sirije i
Ukrajine? Da li oni mogu da biraju svoju istinu i svoja uverenja ili su
njihove zemlje samo igralište – bojno polje – velikih „šefova“? Kremlj
bi rekao da se u velikoj podeli moći oni ne računaju. U okviru 4 sfere
uticaja postoje samo mirovne intervencije. Pravi rat se dešava samo kada
4 velika šefa ne mogu da se dogovore oko granica svojih sfera – kao u
slučaju pretenzija Kine na Tajvan i Južno kinesko more.
***
Ali
ako nas može pokrenuti samo pretnja ratom, a ne pretnja našoj prirodnoj
okolini, građanske slobode koje ćemo dobiti ako naša strana pobedi
možda nisu toga vredne. Suočeni smo sa nemogućim izborom: ako pravimo
kompromise da bismo održali mir, hranimo ruski ekspanzionizam koji će
zadovoljiti samo „demilitarizacija“ cele Evrope. Ali ako podržimo
otvoreni sukob, izlažemo se velikom riziku novog svetskog rata. Jedino
pravo rešenje je promena pogleda na svet.
Dok se globalni
liberalno-kapitalistički poredak očigledno približava krizi na više
nivoa, rat u Ukrajini se lažno i opasno pojednostavljuje. Globalni
problemi kao što je klimatska kriza ne igraju nikakvu ulogu u izlizanom
narativu o sukobu između varvarsko-totalitarnih zemalja i civilizovanog,
slobodnog zapada. Pa ipak, novi ratovi i sukobi velikih sila takođe su i
reakcija na te probleme. Ako je u pitanju opstanak na našoj ugroženoj
planeti treba sebi obezbediti jaču poziciju od ostalih. Daleko od toga
da je to trenutak otkrivanja istine: kada se ogoli osnovni antagonizam,
aktuelna kriza je zapravo trenutak teške obmane.
Mada treba da
stanemo uz Ukrajinu treba izbeći fascinaciju ratom koja je očigledno
ponela one koji se zalažu za otvoreni sukob sa Rusijom. Potrebno je
nešto poput novog pokreta nesvrstanih, ne u smislu da zemlje treba da
budu neutralne u odnosu na aktuelni rat, već da bi trebalo da dovedemo u
pitanje čitav koncept „sukoba civilizacija“.
Prema Semjuelu
Hantingtonu, autoru tog koncepta, pozornica za sukob civilizacija
postavljena je na kraju Hladnog rata, kada je „gvozdena zavesa
ideologije“ zamenjena „baršunastom zavesom kulture“. Na prvi pogled to
deluje kao sušta suprotnost tezi o kraju istorije koju je izneo
Frensis Fukujama nakon kolapsa komunizma u Evropi. To je
pseudohegelijanska ideja o tome da je najbolji mogući društveni poredak
koji je čovečanstvo moglo da osmisli konačno ostvaren kao kapitalistička
liberalna demokratija.
Sada vidimo da su te dve vizije savršeno
kompatibilne: „sukob civilizacija“ je politika koja nastupa na „kraju
istorije“. Etnički i verski sukobi se odlično uklapaju u globalni
kapitalizam. U doba „postpolitike“ – kada se sama politika postepeno
zamenjuje ekspertskom društvenom administracijom – jedini preostali
legitimni izvori sukoba su kulturalni (etnički, verski). Porast
„iracionalnog“ nasilja proishodi iz depolitizacije naših društava.
Istina
je da je unutar tog ograničenog horizonta jedina alternativa ratu mirna
koegzistencija civilizacija (kako Dugin kaže, različitih „istina“ ili,
na danas popularnijem jeziku, različitih „načina života“). Iz toga sledi
da su prisilni brakovi, homofobija ili silovanje žena koje se usude da
same izađu napolje, podnošljivi ako se dešavaju u drugoj zemlji, sve dok
je ta zemlja integrisana u globalno tržište.
Nova nesvrstanost
treba da proširi svoje horizonte i prizna da naša borba treba da bude
globalna – i da se usprotivi rusofobiji. Treba pružiti podršku onima
koji u Rusiji protestuju protiv invazije Ukrajine. To nisu neki
apstraktni internacionalisti već prave ruske patriote – ljudi koji
istinski vole svoju zemlju i koji je se od 24. februara duboko stide. Ne
postoji moralno odvratnija ni politički opasnija pozicija od one da „je
to moja zemlja, svejedno da li je u pravu ili nije“. Nažalost, prva
žrtva rata u Ukrajini bila je upravo univerzalnost.
Project Syndicate, 25.03.2022.
Prevela Milica Jovanović