Valteru Benjaminu se pripisuje izjava „iza svakog fašizma stoji neuspela revolucija“. Ova izjava (na koju sam se i sam pozvao najmanje deset puta) očigledno se nudi kao formula koja bi mogla da objasni tekući konzervativni populizam (ne samo Trampov): hegemonistička liberalna demokratija nije uspela da uoči nezadovoljstvo tihe većine radničke klase koja sebe nije prepoznala u temama multikulturalizma, borbe za socijalnu pravdu i politike identiteta; neofašistički populisti su popunili ovu prazninu i predstavili se kao glas radničke klase koju eksploatiše liberalna elita…
Međutim, ova formula ne rešava ključnu enigmu – zašto je revolucija propala, tj. zašto je nova desnica, a ne levica, uspela da privuče bes mnogih takozvanih običnih ljudi?
U poslednje vreme je postalo prilično popularno kriviti teoriju (filozofiju) koja nije uspela da ponudi eksploatisanoj većini održivi politički program, sposoban da mobiliše narod.
Oto Pans (u svojoj veoma jasnoj analizi) kaže:
„Ne može se očekivati da akademici koji rade u ideološkom okviru sa uglavnom unapred odabranim temama istraživanja, fokusiranim na multikulturalizam, prosvetiteljski-lajt ateizam i pojednostavljeni egalitarizam, pruže zdrave političke alternative savremenim zahtevima. Nije ni čudo što je prosvetiteljski lajt ostavio liberale, a posebno profesionalne akademske filozofe, potpuno poraženim Trampovim izborom.
Regresija u neofašističku diktaturu nije bila nešto što su oni ikada ni približno očekivali. /…/ profesionalna akademska filozofija ima moralnu dužnost da radikalno promeni pravac, jer odsustvo prave, ozbiljne filozofije praktično svodi na nulu šanse za istinsku političku promenu ili otpor intelektualnoj diktaturi u bilo kojoj od njenih politički korektnih ili neofašističkih podvrsta“.
Jednostavno i ubedljivo – ali zar Pansov zahtev nije trajni motiv (onoga što je ostalo od) današnje radikalne levice? Pans se poziva na Adorna i Horkhajmera kao velike autoritete, ali da li su oni pružili dosledniji odgovor? U jednom od svojih kasnijih kratkih tekstova, Adorno daje jasan odgovor na pitanje: „Šta bi danas trebalo da radimo?“ – „Ne znam“. I zar nije isto sa samim Pansovim tekstom?
On insistira da „profesionalna akademska filozofija“ treba da pruži konkretan program, a da ne daje jasnu naznaku šta bi taj program trebalo da bude.
Ono što na kraju dobijamo su samo dve opcije – „realistički“ pragmatizam liberalne levice Trećeg puta i, iz krugova povezanih sa Trećim svetom, rehabilitacija „realno postojećeg socijalizma“ (do nove, pozitivnije procene ne samo Maoa već i Staljina) – po ovom mišljenju, prvobitni greh zapadnog marksizma bio je to što je izgubio kontakt sa revolucionarnim pokretima van razvijenih kapitalističkih zemalja.
Moj stav ovde je upravo suprotan – zapadni marksizam je bio u pravu kada je odbacio svaki kontinuitet sa „realno postojećim socijalizmom“, koji je sve u svemu bio gigantski neuspeh – ekonomski je uspeo samo integrišući momente kapitalizma.
Naša jedina realna opcija je stoga da u potpunosti prihvatimo ovo odsustvo stvarne alternative, ćorsokak koji je dirljivo izražen u poruci koju sam nedavno dobio od mladog prijatelja iz Japana (onlajn ime Cabin):
„Želeo bih da znam da li ste primetili izbore za japanski Dom odbornika koji su se upravo održali. Krajnje desničarska politička stranka, „cān zhèng dǎng“, postigla je neviđenu pobedu osvojivši 14 mesta. Prema statističkim rezultatima, većina birača su mladi ljudi.“
Krajnja desnica je stekla ogroman zamah među mladima objavljujući veliki broj glasina o strancima ili drugim stvarima na društvenim mrežama putem ogromnog broja plaćenih postera.
U međuvremenu, na ulicama Kjota, iskreni, ali već ostareli levičarski stariji muškarci i žene u sedamdesetim i osamdesetim godinama drže govore i propagiraju svoje ideje o vrućini, ali bez velike koristi. Šta mislite o ovom preokretu?
Da li je svet ostario? Kao mladi ljudi, kako bi trebalo da se suočimo sa ovom situacijom? Da li je postojao takav period u istoriji?
Da budem iskren, skoro više ne verujem da se svet može promeniti. Gotovo da osećam da su ljudi u današnjem kapitalističkom društvu razmaženi i kao rezultat toga, krhki su, kratkovidi i ekstremni, te na kraju postaju leglo krajnje desnice.
Osećam da su ti levičarski stariji ljudi na ulicama Kjota, koji zaista veruju da mogu promeniti svet, „mnogo mlađi“ od mene.
Kao mladi ljudi, šta bi trebalo da uradimo u takvoj situaciji? U narednih nekoliko godina, studiraću i živeću u Japanu. Suočen sa takvim desničarskim trendom, osećam nemoć – gde mogu da pobegnem? Za nas nema novog kontinenta.”
Da, trebalo bi u potpunosti da prihvatimo zaključak – nema mesta gde možemo da pobegnemo, nema novog kontinenta koji nam je preostao.
Kada u knjizi „Minhen: Na ivici rata“ (2021), neko pokuša da ubedi nemačkog diplomatu koji planira da ubije Hitlera da nasilni otpor ne funkcioniše i da treba da se držimo beskrajnih pregovora koji održavaju nadu živom, nemački diplomata odgovara:
„Nada je čekanje da to neko drugi uradi. Svima bi nam bilo mnogo bolje bez nje“.
To je ono što sam mislio naslovom svoje knjige (preuzetim iz teksta Đorđa Agambena) „hrabrost beznađa“ – prava radikalna politika je poput Danteovog pakla na čijem ulazu plakat kaže „Lasciate ogne speranza, voi ch’intrate“ (obično se prevodi kao „Napustite svaku nadu, vi koji ovde ulazite“).
Smešno je kriviti akademsku filozofiju za ovo beznađe: sama situacija, način na koji je doživljavamo, ne nudi perspektivu. Iako je potrebna radikalna promena, ona je istovremeno i nemoguća (opet, u našoj stvarnosti).
Nakon staljinističkog zaokreta, komunističke revolucije su bile zasnovane na jasnoj viziji istorijske stvarnosti („naučni socijalizam“), njenih zakona i tendencija, tako da je, uprkos svim svojim nepredvidlivim zaokretima, revolucija bila u potpunosti smeštena u ovaj proces istorijske stvarnosti – kako su voleli da kažu, socijalizam treba graditi u svakoj zemlji prema njenim posebnim uslovima, ali u skladu sa opštim zakonima istorije.
U teoriji, revolucija je tako bila lišena dimenzije same subjektivnosti, radikalnih rezova realnog u teksturu „objektivne stvarnosti“ – u jasnoj suprotnosti sa Francuskom revolucijom čije su je najradikalnije ličnosti doživljavale kao otvoreni proces bez ikakve podrške u višoj Nuždi.
Sen Žist je 1794. godine napisao: „Ceux qui font des révolutions ressemblent au premier navigateur instruit par son audace“ (Oni koji prave revolucije podsećaju na prvog navigatora, koji ima samo smelost kao vodič).
Danas, čak i više nego u Lenjinovo vreme, krećemo se po nepoznatim teritorijama, bez globalnog kognitivnog mapiranja – ali šta ako je upravo taj nedostatak kognitivnog mapiranja ono što nam omogućava da izbegnemo totalitarno zatvaranje?
Ono što naša situacija zahteva je jasno. Nepregovaračka komponenta svake levice je univerzalizam – ako ni zbog čega drugog, onda zbog jednostavne činjenice da je današnje „kasno-kapitalističko“ društvo (često korišćeni predikat „kasno“ sam po sebi je besmislen, on pre signalizira naše neznanje) globalno povezano do stepena do sada nezamislivog.
Da bismo izbegli još jedno nabrajanje očiglednih slučajeva (globalna pretnja našoj životnoj sredini, uticaj veštačke inteligencije, mogućnost društvenog haosa i vojnog samouništenja), dovoljno je pomenuti kako su čak i stvari koje su nekada bile državni monopol sada deo međunarodne trgovine.
Tramp je više puta pokrenuo ideju o slanju američkih zatvorenika na izdržavanje zatvorskih kazni van zemlje – ovog puta preteći daće poslati ljude optužene za vandalizam Teslinih automobila u Ekvador. Dakle, možete služiti zatvorsku kaznu u zemlji u kojoj delo za koje ste osuđeni nije krivično delo!
Gana i Srbija se spremaju da potpišu značajan Memorandum o razumevanju o mobilnosti radne snage, koji će omogućiti ganskim radnicima da ove godine imaju koristi od srpskog programa od 100.000 radnih dozvola. (Sporazum je kasnije otkazan.)
Ista stvar se dogodila već 1970. godine kada je Istočna Nemačka uvezla hiljade radnika iz Vijetnama (koji je uzimao deo plate koju su ovi radnici zarađivali). Ponovo, radnike prodaje država drugoj državi.
Severna Koreja je dovela ovu logiku do krajnosti, u osnovi prodavši hiljade vojnika Rusiji gde se bore na frontu i masovno ginu. (Zar ne bi bilo mnogo prikladnije da Severna Koreja proda svoje radnike Južnoj Koreji koja ih nema dovoljno? Iz ideoloških razloga, to je naravno nemoguće)
Kako onda da delujemo u tako neurednoj globalnoj situaciji?
Rizikovaću i ovde predstaviti ono što ne mogu odoleti da ne nazovem svojom realističkom utopijom.
Svakodnevni tok stvari najbolje obavlja neka umereno konzervativna snaga – oni su dovoljno pragmatični da izbegnu prekomerne rizike, uvek spremni da uzmu u obzir kako čak i najbolji projekti mogu poći po zlu.
Ukratko, oni znaju da u politici agent mora preuzeti punu odgovornost – pravi političar nikada ne bi trebalo da kaže: „Dobro sam mislio, samo su nesrećne okolnosti sve uništile“.
Međutim, takav pristup nije dovoljan da se nosi sa izgledima neizbežnih katastrofa koje proganjaju celo čovečanstvo – zato je potrebna neka vrsta nove lenjinističke elite, grupe čiji glavni zadatak nije da razrađuje staromodne komunističke snove, već da nas sve pripremi za predstojeće katastrofe, tj. da nas drži svesnim da se približavamo globalnom vanrednom stanju.
Moja utopija je stoga tiha koalicija između umerenih konzervativaca (koji vode svakodnevne stvari) i lenjinističke elite (koja nas priprema za predstojeći slom) – ali sam dobro svestan da danas oba ova agenta nestaju sa političke scene.
Umerene konzervativce brišu trampovski populisti, a ono što je ostalo od radikalne levice je zarobljeno u lažnom mirovnom utopizmu.
Ukoliko je čak i ovaj ludi san previše utopijski, šta bi trebalo da uradimo? Moja formula je ovde principijelni pragmatizam: trebalo bi da se fokusiramo na centralne ciljeve koji se tiču našeg opstanka, i sve je dozvoljeno da se kreće ka tim ciljevima – demokratija kada demokratija funkcioniše, autoritarna državna kontrola kada je neophodna, narodna mobilizacija kada je potrebna, čak i nivo terora kada stvari postanu zaista očajne.
Evo jednog jednostavnog nedavnog primera. Naši mediji su izveštavali o dve inicijative za pokretanje nove političke stranke. Prvo, Ilon Mask kaže da pokreće novu političku stranku, nedeljama nakon dramatičnog sukoba sa predsednikom SAD Donaldom Trampom:
„Milijarder je na svojoj platformi X objavio da je osnovao Američku stranku, predstavljajući je kao izazov dvopartijskom sistemu republikanaca i demokrata. Međutim, nije jasno da li je stranka formalno registrovana kod američkih izbornih vlasti“.
Mask, koji je rođen van SAD i stoga nije podoban da se kandiduje za predsednika SAD, ne kaže ko će je voditi.
Ove vesti su tužne jer je, ponovo, desnica uradila ono što je levica trebalo da uradi – levo krilo Demokratske stranke (Berni Sanders, AOC) trebalo bi da se odvoji od svog smrdljivog leša i formira novu stranku.
Dakle, da li je činjenica da su u Velikoj Britaniji Zara Sultana i Džeremi Korbin najavili stvaranje nove levičarske stranke u Velikoj Britaniji dobra vest?
Još nema imena – pominju se Arajz i Kolektiv. Smatra se da Korbin voli frazu „Prava promena“, ali ne nužno kao ime stranke. Ideja je da se mobiliše ogroman rezervoar levičarskih birača koje je Starmer isključio iz Laburističke stranke ili otuđio od nje.
Ovaj projekat deluje obećavajuće – prema nekim anketama, oko polovine birača laburista je spremno da prenese svoj glas novoj stranci – ali neizvesnost ostaje.
Ne postoji principijelni odgovor – ponekad treba pokušati da se preuzme velika vodeća stranka; ponekad je podela neophodna. Zato su vesti o novim strankama tužne – ono što bolje funkcioniše jeste kako je Tramp ponovo prisvojio Republikansku stranku ili kako je, pre par godina, Korbin ponovo prisvojio Laburiste i efikasno naterao ceo establišment da drhti.
U svojim „Beleškama ka definiciji kulture“, veliki konzervativac T. S. Eliot dao je često citiranu opasku: postoje trenuci kada je jedini izbor onaj između jeresi i neverovanja, kada je jedini način da se religija održi u životu izvršenje sektaškog odvajanja od njenog glavnog trupa.
Lenjin je to uradio u vezi sa tradicionalnim marksizmom, Mao je to uradio na svoj način, a Deng sa Maoom. Svi oni sa pomešanim rezultatima.
Danas, levica to još nije uradila – Tramp je taj koji je sproveo jeretički raskid sa globalnim neoliberalizmom. Ponovo, ovde ne bi trebalo da bude predrasuda – trebalo bi da budemo spremni da od neprijatelja uzmemo teme poput patriotizma, odbrane našeg specifičnog načina života, uključujući i porodični život.
Dakle, potrebna nam je jeres, ali jeres koja će funkcionisati, sa šansom da postane hegemonistička, a ne nova mala stranka ponosna što govori istinu iako se ta istina uglavnom ignoriše, a ne stranka koja drhti na svakim izborima hoće li ostati u parlamentu.