Etički napredak proizvodi blagotvoran oblik dogmatizma. U zdravom
društvu se ne raspravlja o tome da li su silovanje i mučenje
prihvatljivi, jer je javnost „dogmatski“ uverena da nisu. S druge
strane, društvo čiji lideri govore
o „legitimnom silovanju“, kao američki republikanski kongresmen, ili o
opravdanosti torture, pokazuje jasne znake moralnog opadanja gde nekada
nezamislivi postupci ubrzano postaju mogući.
Uzmimo na primer Rusiju danas. Video snimak sumnjive verodostojnosti koji ovih dana kruži mrežama prikazuje
kako plaćenika iz Vagner grupe povezane sa Kremljem, optuženog da je
promenio stranu da bi se „borio protiv Rusa“, neidentifikovani napadač
udara maljem u glavu. Na pitanje da prokomentariše video objavljen pod
naslovom „Čekić osvete“, Jevgenij Prigožin, osnivač Vagner grupe i
bliski saveznik Vladimira Putina, odgovorio je da „psu sleduje pseća
smrt“. Kao što su mnogi primetili, ponašanje Rusije postaje slično ponašanju Isisa.
Ili uzmimo bliskog saveznika Rusije Iran, gde su mlade devojke uhapšene zbog protesta protiv režima, navodno prinuđene na brak sa zatvorskim čuvarima koji ih zatim siluju, jer maloletnica ne može biti legalno pogubljena ako je nevina.
Ili uzmimo Izrael, koji se ponosno predstavlja kao liberalna
demokratija, iako sve više liči na fundamentalističke teokratije iz svog
susedstva. Najnoviji primer ovog trenda je vest da Itamar Ben Gvir ulazi
u novu vladu Benjamina Netanijahua. Pre nego što je počeo da se bavi
politikom, Ben Gvir je bio poznat po tome što je u svojoj dnevnoj sobi imao
portret izraelsko-američkog teroriste Baruha Goldštajna, koji je 1994. u
Hebronu pobio 29 palestinskih vernika i ranio njih 125.
Netanijahu, izraelski premijer sa najdužim stažom do smene u junu 2021, zdušno podržava ovaj raspad svih vrednosti. Tako je 2019. pozvao
„na borbu protiv rastućeg muslimanskog i levičarskog antisemitizma u
Evropi, nekoliko sati nakon što je njegova sopstvena vlada objavila
izveštaj u kojem se kaže da najveću pretnju Jevrejima u EU predstavlja
krajnja desnica“. Zašto Netanijahu ignoriše krajnje desničarski
antisemitizam? Zato što se oslanja na njega. Zapadna nova desnica je
možda antisemitska kod kuće, ali bezrezervno podržava Izrael kao poslednju branu pred muslimanskom invazijom.
I to je samo jedna strana priče. Moralno propadanje je sve očiglednije i na „probuđenoj“ levici (woke left1)
koja je sve autoritarnija i netolerantnija. Ona zagovara sve oblike
seksualnog i etničkog identiteta, osim jednog. Sociolog Dvejn Rusel je
novu „kulturu otkazivanja“ okarakterisao
kao „rasizam u vreme mnoštva bez Jednog“. Dok tradicionalni rasizam
ponižava uljeza koji predstavlja pretnju jedinstvu Jednog (dominantne
grupe), probuđena levica bi da radi to isto svakome ko nije u potpunosti
napustio sve stare kategorije pola, seksualnosti i etničke pripadnosti
Jednog. Sve seksualne orijentacije i rodni identiteti sada su
prihvatljivi, osim ako ste beli muškarac čiji rodni identitet odgovara
vašem biološkom polu pri rođenju. Članovima ove cisrodne kohorte nalaže
se da se osećaju krivima samo zbog onoga što jesu, zato što im je
„udobno u svojoj koži“, dok se svi ostali (čak i cisrodne žene) podstiču
da budu šta god žele.
Ovaj novi probuđeni poredak sve je primetniji u apsurdnim
epizodama iz stvarnog života. Ovog meseca, Resursni centar za rod i
seksualnost na Getisburg koledžu u Pensilvaniji planirao
je da sponzoriše događaj u organizaciji studenata za sve one koji su
„umorni od belih cis muškaraca“. Plan je bio da učesnici „slikaju i
pišu“ o svojim frustracijama sa belim muškarcima kojima je „udobno u
svojoj koži“. Nakon negodovanja i optužbi za rasizam, događaj je
odložen.
Ima nečega paradoksalnog u tome kako se probuđena nebinarna fluidnost poklapa sa netolerancijom i isključivanjem. U Parizu, na prestižnoj školi École Normale Supérieure sada se raspravlja o predlogu da se u studentskom domu određeni hodnici rezervišu isključivo za osobe koje su izabrale mešanu raznolikost (mixité choisie)
kao svoj seksualni identitet, kako bi se isključili cisrodni muškarci.
Predložena pravila su stroga: svakome ko ne ispunjava kriterijume biće
zabranjeno da kroči u ove hodnike. I, naravno, ta pravila vode ka još
strožim ograničenjima. Na primer, ako dovoljan broj osoba definiše svoj
identitet u još užim terminima, i one bi mogle da zatraže poseban
hodnik.
Naglašavam 3 odlike ovog predloga: on isključuje samo cisrodne
muškarce, ne i cisrodne žene; ne zasniva se ni na kakvim objektivnim
kriterijumima klasifikacije, već samo na subjektivnom samooznačavanju; i
zahteva dalje klasifikacione podpodele. Ova poslednja tačka je ključna,
jer pokazuje kako insistiranje na preoblikovanju, izboru i raznolikosti
na kraju vodi ka nekoj vrsti novog aparthejda, mreži fiksnih,
esencijalizovanih identiteta.
Dogma probuđenosti može da posluži kao prototipska analiza toga kako uključivanje vodi do zabrane: pod režimom probuđenosti
svako od nas može biti otkazan zbog nečega što je rekao ili uradio
(kriterijumi su nejasni), ili prosto zato što je rođen u prezrenoj
kategoriji.
Umesto da se suprotstavlja novim oblicima varvarstva, kao što često tvrdi da čini, probuđena
levica je ravnopravni učesnik u njemu promovišući i praktikujući
opresivni diskurs bez ironije. Mada se zalaže za pluralizam i promoviše
razlike njena subjektivna pozicija, mesto sa kojeg govori nemilosrdno je
autoritarna, ne trpi nikakvu debatu i nameće proizvoljna isključenja
koja su se nekada smatrala nedoličnima u tolerantnom, liberalnom
društvu.
Ipak, treba imati u vidu da je ova zbrka u velikoj meri ograničena na
suženi svet akademske zajednice (i raznih intelektualnih profesija
poput novinarstva), dok se ostatak društva kreće pre u suprotnom smeru. U
SAD, na primer, 12 republikanskih senatora glasalo je ovog meseca zajedno sa demokratskom većinom za pravo na brak isključivo istopolnih parova.
Sa svojom implicitnom paranojom, kultura otkazivanja je očajnički i
očigledno uzaludan pokušaj kompenzacije za realno nasilje i
netoleranciju koje seksualne manjine već dugo trpe u našim društvima. To
je povlačenje u kulturalnu tvrđavu, lažni bezbedni prostor čiji
diskurzivni fanatizam samo jača otpor većine.
Peščanik