Da bismo razumeli strah od mogućnosti da rat Rusije protiv Ukrajine eskalira u nuklearni sukob, moramo se ponovo osvrnuti na njegove početke, tamo gde su postavljeni temelji krize. Dmitrij Medvedev, bivši predsednik Rusije a danas zamenik predsednika ruskog saveta bezbednosti, artikulisao je ulog koji se nalazi u osnovi ruske agresije početkom 2023: „Verujem da se NATO ne bi direktno mešao u sukob čak ni u takvom scenariju“, rekao je Medvedev, misleći na mogućnost da Rusija upotrebi nuklearno oružje protiv Ukrajine. „Demagozima preko okeana i u Evropi ne pada na pamet da umru u nuklearnoj apokalipsi.“
Izjava Medvedeva podrazumeva jedan fundamentalni princip: pun suverenitet države zavisi od spremnosti njenih građana da za nju umru. Prema tom stanovištu, zapadna društva, obuzeta komercijalizmom i hedonizmom, napustila su ovaj princip. Za razliku od njih, ruski predsednik Vladimir Putin ističe da pravi suverenitet zahteva takvu posvećenost: „Da bi se tvrdila neka vrsta vođstva – a ja tu čak i ne mislim na globalno vođstvo, već na vođstvo u bilo kojoj oblasti – svaka zemlja, svaki narod, svaka etnička grupa treba prvo da obezbedi svoj suverenitet“, rekao je Putin. „Nema sredine, nema posredne države: ili je država suverena, ili je kolonija, ma kako se kolonije zvale.“
Za Putina, Ukrajina spada u drugu kategoriju; ona je pseudo-entitet nepostojeće nacije koja ne zaslužuje suverenitet.
Ova perspektiva sugeriše neočekivanu filozofsku paralelu. Retorika Putina i Medvedeva upućuje na Hegelovu „Fenomenologiju duha“, konkretno na dijalektiku gospodara i sluge. U Hegelovoj postavci, kada se dve samosvesti upuste u borbu na život i smrt, ako su obe spremne da rizikuju sve, neće biti pobednika – jedna strana umire, a preživelom nema ko da oda priznanje. Istorija i ljudska kultura temelje se na izvornom kompromisu: jedna strana „obara pogled“ i postaje sluga. Medvedev pretpostavlja da će „dekadentni, hedonistički“ Zapad oboriti pogled. Međutim, kako smo naučili iz hladnog rata, u nuklearnom okršaju nema pobednika – obe strane ginu.
Tekući sukob između Rusije i Zapada ima duboku filozofsku dimenziju. Anton Alihanov, guverner ruske eksklave Kalinjingrad, nedavno je izjavio da Imanuel Kant, koji je tu živeo u 18. veku, ima „direktnu vezu“ sa ratom u Ukrajini. Alihanov je Kantovo „bezbožništvo i nedostatak viših vrednosti“ okrivio za stvaranje sociokulturnih uslova koji su doveli do Prvog svetskog rata ali i aktuelnog sukoba: „Danas, 2024. godine, dovoljno smo hrabri da tvrdimo da ne samo da je Prvi svetski rat počeo Kantovim delom, već je to slučaj i sa tekućim sukobom u Ukrajini. Ovde u Kalinjingradu, usuđujemo se da predložimo – mada smo zapravo gotovo sigurni u to – da su upravo u Kantovoj ’Kritici čistog uma’ i njegovom ’Zasnivanju metafizike morala’ uspostavljeni etički, vrednosni temelji tekućeg sukoba.“
Alihanov je opisao Kanta kao „duhovnog tvorca modernog Zapada“, odgovornog za ideje kao što su sloboda, vladavina prava, liberalizam i Evropska unija. Ako se Ukrajina odupire Rusiji u odbrani ovih vrednosti, znači da Kantova filozofija indirektno podržava ukrajinski otpor. Takve izjave, koliko god uvrnute, ističu metafizičke uloge položene u ovaj rat.
Patrijarh Ruske pravoslavne crkve Kiril na sličan način upreže spiritualnu retoriku kada odbacuje strah od nuklearne apokalipse. U šokantnoj demonstraciji svog stava, Kiril hvali ruske naučnike za razvoj „neverovatnog oružja“ i navodi da zabrinutost oko takvih pitanja „nije dobra za duhovno zdravlje“: „Čekamo Gospoda Isusa Hrista koji će doći u velikoj slavi, uništiti zlo i suditi svim narodima.“
Reč „duh“ ovde treba koristiti bez ironije: rat koji je u toku nije samo borba za teritorijalnu kontrolu ili ekonomsku moć. To je takođe nešto više od pokušaja da se uništi jedna nacija, mada nosi jasnu genocidnu dimenziju – ne u doslovnom smislu ubijanja svakog pojedinačnog pripadnika nacije, već u lišavanju preživelih njihovog etničkog identiteta i njihovoj asimilaciji kao Rusa.
Nisu to samo signali globalne geopolitičke promene. To je rat duha protiv duha, koji suprotstavlja dve međusobno isključive vizije i prakse o tome šta znači biti čovek. Možda bi se ovde trebalo vratiti Ničeu, koji je u knjizi „Ecce Homo“ 1888. ponudio mračnu viziju narednog veka:
„Jer, kada istina stupa u borbu s milenijumskom laži, zatrešće se, imaćemo grč zemljotresa, pomeranje brda i dolina, o kakvima se nikada ni sanjalo nije. Pojam politike pretočio se tada sasvim u duhovni rat, sve tvorevine moći staroga društva razvejane u vazduh – one sve skupa počivaju na laži: biće ratova kakvih na Zemlji još nije bilo.“1
Pre nego što ove redove odbacimo kao nejasnu tlapnju, treba reći da Alen Badju, mada uopšte nije bio ničeanac, dolazi do sličnih zaključaka u svojoj knjižici „Vek“. Badju opisuje 20. vek metaforom ranjenog tela zveri – što je koncept pozajmljen iz poeme Osipa Mandeljštama „Doba“ iz 1923. Zver 19. veka živela je u relativnoj udobnosti, uljuljkana iluzijom stabilnog ekonomskog i političkog napredovanja. Ali u 20. veku, zver se umorila od postepenog napretka, birajući direktno sučeljavanje sa istorijom u pokušaju da ispuni obećanja 19. veka kroz činove brutalnog voluntarizma.
Kako je naslućivao Fridrih Niče, ovaj zaokret je doveo do nove vrste „duhovnog rata“: dva nezapamćeno destruktivna svetska rata, praćena nasilnim revolucijama. Ipak, ti prevrati su tek ranili zver i nisu uspeli da proizvedu zamišljenog „Novog čoveka“. Šta, onda, sledi ovoj specifičnoj mešavini nade i brutalnog razočarenja koja je definisala 20. vek? U „Volji za moć“,2 Niče spekuliše o 21. veku, predviđajući potpuno „pomračenje svih vrednosti“ zajedno sa pojavom „varvarskih nacionalističkih bratstava“: „Ne treba se čuditi kada… bratstva sa ciljem pljačke i izrabljivanja nevernika… postanu arena budućnosti.“
I sad smo tu gde smo, a ironija je što su u „pljački i izrabljivanju nevernika“ često najokrutniji oni koji pozivaju na povratak tradicionalnim vrednostima. Svi moramo biti spremni da rizikujemo svoje živote, ali ključna razlika između Rusije i Zapadne Evrope leži u njihovim perspektivama smrti. Kao što vidimo, Rusija tvrdi da se ne boji smrti, jer veruje u božansku moć koja će njen narod iskupiti u zagrobnom životu. Nasuprot tome, Zapadna Evropa živi sa znanjem da nema neke uzvišene garancije – smrt je naprosto kraj.
Naša nada počiva na verovatnoći da je spremnost Rusije na smrt samo blef, strateška obmana. Ali i blef može da ima stvarne i opasne posledice. Jedini Bog koji se čini prikladnim našem dobu jeste bog sveobuhvatne ravnodušnosti, ideja koju je Klaris Lispektor otkrila svojim jezivim opisom:
„Plašilo me, ipak, da će čak i nekažnjive užase velikodušno progutati ponor beskrajnog vremena, ponor beskrajnih visina, nemerljivi ponor Boga: nestaće u provaliji ravnodušnosti. Ni nalik ljudskoj ravnodušnosti.“
Kyiv Independent, 24.12.2024.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 08.01.2025
________________
- Prevod Jovica Aćin, 1988.
- Žižek u stvari citira iz eseja Toma Volfa o Ničeovom uticaju na razumevanje 20. veka; prim.prev.