Opšte je poznato da je pre nego što je postao predsednik
Ukrajine Zelenski glumio ukrajinskog predsednika u televizijskoj seriji
Sluga naroda. Mnogi ga zbog toga ne shvataju ozbiljno (kao da
je uverljiviji predsednik bivši službenik KGB-a). Osnovni zaplet te
serije je manje poznat.
Zelenski je glumio Vasilija Petroviča
Goloborodka, školskog učitelja čiji učenici snimaju njegovu tiradu o
korupciji, dele video na mreži (gde postaje viralan), a zatim ga
prijavljuju kao kandidata na predsedničkim izborima. Pošto se nesvesno
obratio sveopštoj frustraciji Ukrajinaca zbog korupcije, Goloborodko
pobeđuje, dok ga na funkciji čekaju peripetije ubrzanog učenja novog
posla i upoznavanje sa oligarhijom iz novog ugla pozicije moći.
Prikaz
Ukrajine u ovoj seriji odgovara realnosti. Od svih postkomunističkih
zemalja u istočnoj Evropi, ona je 1990-ih bila najteže pogođena
ekonomskom „šok terapijom“, temeljnim tržišnim reformama i
privatizacijom. Tri decenije od sticanja nezavisnosti, ukrajinski
prihodi su ostali ispod nivoa iz 1990. Korupcija divlja, a pravosuđe se pokazalo kao farsa.
Kako piše Luca Ćelada iz italijanskog lista il manifesto,
„konverzija u kapitalizam prati uobičajeni obrazac: klasa oligarha i
mala elita se nesrazmerno bogati tako što pljačkaju javni sektor uz
saučesništvo političke klase“. Štaviše, finansijska pomoć sa zapada je
uvek bila „u tesnoj vezi sa reformama koje je Ukrajina morala da
sprovede, a sve pod izgovorom fiskalnih ograničenja i štednje“, što je
dodatno osiromašilo veći deo stanovništva. To je nasleđe angažovanja
kapitalističkog zapada u Ukrajini nakon sticanja nezavisnosti.
U
međuvremenu, moji izvori iz Rusije mi kažu da je Putin okupio grupu
marksista da ga posavetuju kako da predstavi poziciju Moskve zemljama u
razvoju. Tragovi ovog uticaja mogu se naći u govoru koji je Putin održao 16. avgusta:
„Situacija
u svetu se dinamično menja i ukazuju se obrisi multipolarnog svetskog
poretka. Sve više zemalja i naroda bira put slobodnog i suverenog
razvoja zasnovanog na vlastitom zasebnom identitetu, tradiciji i
vrednostima. Ovim objektivnim procesima se suprotstavljaju zapadne
globalističke elite, koje izazivaju haos, raspiruju dugotrajne i nove
sukobe i vode takozvanu politiku obuzdavanja, koja je u stvari
subverzija svake alternativne, suverene razvojne opcije.“
Ovu
„marksističku“ kritiku kvare dva detalja. Prvo, suverenitet zasnovan na
„vlastitom zasebnom identitetu, tradiciji i vrednostima“ podrazumeva da
treba tolerisati ono što Rusija čini u Severnoj Koreji ili Avganistanu.
To je u direktnoj suprotnosti sa istinskom levom solidarnošću koja se
fokusira na antagonizam unutar svakog „zasebnog identiteta“, kako bi se
ugnjetene grupe u različitim zemljama međusobno povezale.
Drugo,
Putin se protivi „subverziji svake alternativne, suverene razvojne
opcije“, iako on upravo to radi u Ukrajini ukidajući joj pravo na
samoopredeljenje.
Putin nije sam u promociji ove
pseudomarksističke linije. Liderka krajnje desnice u Francuskoj Marin Le
Pen predstavlja se kao zaštitnica radnih ljudi od multinacionalnih
korporacija koje potkopavaju nacionalni identitet kroz promociju
multikulturalizma i seksualne izopačenosti. U Sjedinjenim Državama,
alt-desnica je od stare radikalne levice preuzela poziv za ukidanje
„duboke države“. Bivši strateg Donalda Trampa Stiv Benon je
samoproglašeni „lenjinista“, koji koaliciju alt-desnice i radikalne
levice vidi kao jedini način da se stane na put finansijskoj i
digitalnoj eliti. (Da ne zaboravimo i rodonačelnika ovog modela: Hitler
je predvodio Nacional-socijalističku nemačku radničku partiju.)
U
Ukrajini je na stolu mnogo više od onoga što vidi većina komentatora. U
svetu pogođenom posledicama klimatske krize, plodna zemlja ima sve veću
vrednost. A ako Ukrajina nečega ima u izobilju to je černozem
(zemlja crnica), izuzetno plodno zemljište sa visokim koncentracijama
humusa, fosfornih kiselina, fosfora i amonijaka. Zbog toga su američke i
zapadnoevropske kompanije već kupile milione hektara poljoprivrednog zemljišta u Ukrajini – dok je veći deo navodno pod kontrolom 10 privatnih kompanija.
Svesna ove pretnje, ukrajinska vlada je pre 20 godina uvela moratorijum
na prodaju zemlje strancima. Američki Stejt department, Međunarodni
monetarni fond i Svetska banka godinama zahtevaju da se ovo ograničenje
ukine. Vlada Zelenskog je tek 2021. pod ogromnim pritiskom dozvolila
poljoprivrednicima prodaju zemlje. Ali moratorijum na prodaju strancima
ostao je na snazi. Zelenski je rekao da se o tome mora odlučiti na
nacionalnom referendumu, koji bi gotovo sigurno propao.
Ironija
situacije je u tome što je, pre nego što je Putin krenuo da silom
kolonizuje Ukrajinu, bilo istine u ruskom argumentu da Ukrajina postaje
zapadna ekonomska kolonija. Ako se iz ovog sukoba može izvući bilo kakva
korist to je suspenzija neoliberalnog projekta. Budući da zahteva
društvenu mobilizaciju i koordinaciju proizvodnje, rat Ukrajini nudi
jedinstvenu šansu da zaustavi prelazak svoje zemlje u ruke stranih
korporativnih i finansijskih entiteta i da se otarasi oligarhijske
korupcije.
U nastojanju da iskoriste tu šansu, Ukrajinci treba da
imaju na umu da nije dovoljno samo učlaniti se u Evropsku uniju i
dostići životni standard zapada. Sama zapadna demokratija je danas u
dubokoj krizi, gde SAD naginju ka ideološkom građanskom ratu, a Evropu
muče autoritarci iz vlastitih redova. Ako Ukrajina uspe da ostvari
odlučujuću vojnu pobedu (čemu se svi nadamo) uspeće to zahvaljujući SAD i
EU. Da li će tada moći da se odupre još većem pritisku da se otvori
ekonomskoj kolonizaciji zapadnih multinacionalnih kompanija?
Ova
borba se već odvija ispod površine herojskog otpora Ukrajine. Bilo bi
tragično kada bi Ukrajina pobedila ruski neoimperijalizam samo da bi se
priklonila zapadnom neoliberalizmu. Da bi obezbedila istinsku slobodu i
nezavisnost, Ukrajini je potrebno temeljno preispitivanje. Mada je
svakako bolje biti zapadna ekonomska kolonija nego biti apsorbovan u
novo rusko carstvo, nijedan od tih ishoda nije vredan stradanja kojem su
Ukrajinci sada izloženi.
Project Syndicate, 30.08.2022.
Prevela Milica Jovanović