Poslednjih nedelja zapadna javnost je opsednuta pitanjem šta se
dešava u Putinovoj glavi. Zapadni komentatori nagađaju da li mu ljudi iz
užeg okruženja govore celu istinu. Da li je bolestan ili je poludeo? Da
li ga saterujemo u ćošak odakle mu je jedini izlaz da eskalira sukob u
svetski rat?
Treba da prekinemo sa tom opsesijom prelaska crvene
linije i besomučnom potragom za savršenom ravnotežom između podrške
Ukrajini i izbegavanja svetskog rata. Crvena linija nije objektivna
činjenica: Putin je stalno pomera, a mi ga pratimo. Pitanje da li
razmena obaveštajnih podataka SAD sa Ukrajinom prelazi Putinovu crvenu
liniju potiskuje prostu istinu da je Rusija ta koja je prešla liniju
napadom na Ukrajinu. Dakle, umesto da reagujemo na Putina kao
neshvatljivog zlog genija treba da se pozabavimo sobom: šta mi kao
„slobodni zapad“ želimo u ovom sukobu?
Treba da razmotrimo
dvosmislenost naše podrške Ukrajini sa istom surovom otvorenošću sa
kojom razmatramo pozicije Rusije. Treba da prevaziđemo dvostruke
standarde kojima vrednujemo pravu prirodu evropskog liberalizma. Setimo
se kako se u zapadnoj liberalnoj tradiciji kolonizacija često pravdala
borbom za prava radnika. Džon Lok, veliki prosvetiteljski filozof i
zagovornik ljudskih prava, pravdao je bele naseljenike koji otimaju
zemlju od američkih starosedelaca čudnim argumentom koji zvuči
levičarski, naime argumentom protiv prekomerne privatne svojine. Njegova
premisa je da pojedincu treba dozvoliti da poseduje samo onoliko zemlje
koliko je u stanju da koristi produktivno, umesto velikih komada zemlje
koje nije u mogućnosti da koristi (pa ih onda iznajmljuje drugima). U
severnoj Americi, po njegovom mišljenju, starosedeoci su ogromne
površine zemlje koristili uglavnom samo za lov, a beli doseljenici koji
su želeli da koriste zemlju za intenzivnu poljoprivredu imali su pravo
da je preotmu za dobrobit čovečanstva.
U ukrajinskoj krizi, obe
strane predstavljaju svoje postupke kao nešto što su naprosto morale da
učine: zapad je morao da pomogne Ukrajini da ostane slobodna i
nezavisna; Rusija je bila prinuđena da vojno interveniše kako bi
zaštitila svoju bezbednost. Najnoviji primer: rusko ministarstvo
spoljnih poslova tvrdi
da će Rusija biti „primorana da preduzme mere odmazde“ ako Finska uđe u
Nato. Ne, neće biti „primorana“, kao što nije bila „primorana“ da
napadne Ukrajinu. To izgleda kao „primoravanje“ samo ako se prihvati
čitav niz ideoloških i geopolitičkih pretpostavki na kojima počiva ruska
politika.
Te pretpostavke treba pažljivo i analizirati, bez
ikakvih tabua. Često se čuje da treba praviti razliku između Putinove
politike i velike ruske kulture, ali linija njihovog razdvajanja je
mnogo poroznija nego što se čini. Treba odlučno odbaciti ideju da je,
posle višegodišnjih strpljivih pokušaja da ukrajinsku krizu reši
pregovorima, Rusija konačno bila primorana/prinuđena da napadne Ukrajinu
– niko nikada nije primoran da napadne neku zemlju. Uzroci problema su mnogo dublji; spreman sam da ih nazovem metafizičkim.
Anatolij
Čubajs, otac ruskih oligarha (on je organizovao ubrzanu privatizaciju
Rusije 1992) rekao je 2004: „U poslednja 3 meseca ponovo sam pročitao
celog Dostojevskog. I osećam gotovo fizičku mržnju prema tom čoveku. On
je svakako genije, ali zbog njegove ideje o Rusima kao posebnim, svetim
ljudima, njegovog kulta patnje i lažnih izbora koje stavlja pred svoje
junake najradije bih ga rastrgao na komade“. Koliko god da ne volim
Čubajsa zbog njegove politike, mislim da je u pravu u vezi sa
Dostojevskim, koji je pružio „najdublji“ izraz suprotnosti između Evrope
i Rusije: individualizam naspram kolektivnog duha, materijalistički
hedonizam naspram duha žrtvovanja.
Rusija invaziju Ukrajine
predstavlja kao novi korak u borbi za dekolonizaciju, protiv zapadne
globalizacije. U tekstu objavljenom početkom meseca Dmitrij Medvedev –
bivši predsednik Rusije, a sada zamenik sekretara Saveta bezbednosti
Ruske Federacije – piše da „svet iščekuje kolaps ideje o
američko-centričnom svetu i nastanak novih međunarodnih saveza
zasnovanih na pragmatičnim kriterijumima“. (Naravno, „pragmatični
kriterijumi“ podrazumevaju nepoštovanje univerzalnih ljudskih prava.)
Dakle,
i mi treba da povučemo crvene linije, ali tako da jasno pokažu našu
solidarnost sa trećim svetom. Medvedev predviđa da će zbog rata u
Ukrajini „u nekim državama doći do gladi zbog krize sa hranom“ – što je
cinizam koji oduzima dah. Ovog meseca oko 25 miliona metričkih tona
žitarica polako trune u Odesi, na brodovima ili u silosima, pošto je
luku blokirala ruska mornarica. „Svetski program za hranu Ujedinjenih
nacija upozorava da milionima ljudi ‘uskoro preti glad’ ukoliko se
ponovo ne otvore luke na jugu Ukrajine, zatvorene zbog rata“, piše
Njuzvik. Evropa obećava da će pomoći Ukrajini da transportuje žito
železnicom i kamionima – ali to očigledno nije dovoljno. Potreban je
korak više: jasan zahtev za otvaranje luka za izvoz žitarica,
uključujući slanje vojnih brodova za bezbednu plovidbu. Ne radi se o
Ukrajini, već o gladi stotina miliona u Africi i Aziji. Tu treba povući crvenu liniju.
Ruski
ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov nedavno je rekao: „Zamislite da
se rat u Ukrajini dešava u Africi ili na Bliskom istoku. Zamislite da
je Ukrajina Palestina. Zamislite da je Rusija Amerika“. Kao što se i
očekivalo, poređenje sukoba u Ukrajini sa teškim položajem Palestinaca
„uvredilo je mnoge Izraelce, koji veruju da tu nema sličnosti“, primetio
je Njuzvik. „Na primer, mnogi ističu da je Ukrajina suverena,
demokratska zemlja, ali Palestinu ne smatraju državom“. Naravno,
Palestina nije država jer joj Izrael poriče pravo da bude država
– isto kao što Rusija poriče to pravo Ukrajini. Koliko god su mi
primedbe Lavrova mrske, odajem mu priznanje za veštu manipulaciju
istinom.
Liberalni zapad je zaista licemeran i svoje visoke
standarde primenjuje krajnje selektivno. Ali licemerje znači da kršite
standarde koje ste sami proklamovali, čime se otvarate za inherentnu
kritiku – kada kritikujemo liberalni zapad, koristimo njegove vlastite
standarde. Ono što Rusija nudi je svet bez licemerja – jer je to svet
bez globalnih etičkih standarda, gde se praktikuje samo pragmatično
„poštovanje“ razlika. Videli smo šta to znači kada su talibani, nakon
što su preuzeli vlast u Avganistanu, odmah našli zajednički jezik sa
Kinom. Kina prihvata novi Avganistan, dok će talibani ignorisati šta
Kina radi Ujgurima – to je, u osnovi, ta nova globalizacija koju
zagovara Rusija. Jedini način da se odbrani ono što vredi sačuvati u
našoj liberalnoj tradiciji jeste nemilosrdno insistiranje na njenoj
univerzalnosti. Čim primenimo dvostruke standarde postajemo
„pragmatični“, kao Rusija.
The Guardian, 23.05.2022.
Prevela Milica Jovanović