Osnovni zadatak hegemonske ideologije bio je da neutrališe pravi
karakter ovih događaja. Zar nije dominantna reakcija naših medija bila
upravo „war nam nihadan“? Mediji su ubijali radikalni emancipatorski
potencijal tih dešavanja, ili su zamagljivali njihovu pretnju
demokratiji i sadili cveće nad zakopanim lešom. Zato je toliko važno
postaviti stvari na svoje mesto – locirati ove događaje unutar
totaliteta aktuelnih događaja.
Kakvog totaliteta? Pema Hegelu, ponavljanje igra vrlo konkretnu ulogu
u istoriji. Kada se nešto desi samo jednom, može se zanemariti kao puka
sliučajnost, kao nešto što se moglo izbeći boljim rešavanjem situacije.
Ali kad se isti događaj ponovi, to je znak da imamo posla sa dubljom
istorijskom nužnošću. Kada je Napoleon 1813. prvi put izgubio bitku,
činilo se da je u pitanju samo nesrećan slučaj, kada je izgubio drugi
put kod Vaterloa, bilo je jasno da je njegovo vreme prošlo. Zar ovo isto
ne važi i za današnju finansijsku krizu? Kada je prvi put pogodila
tržišta u septembru 2008, ličila je na nezgodu koja se može ispraviti
boljom regulacijom. Sada je sasvim izvesno da imamo posla sa strukturnom
blokadom. Kako da se izvučemo iz takve konfuzne situacije?
Tridesetih godina prošlog veka, Hitler je ponudio antisemitizam kao
narativno objašnjenje nedaća koje pogađaju obične Nemce. Nezaposlenost,
kvarenje morala, društveni nemiri – iza svega toga stajali su Jevreji.
Dakle, fabrikovanjem jevrejske zavere običnim ljudima je sve objašnjeno,
tako što im je ponuđeno jednostavno kognitivno mapiranje. Zar današnja
mržnja spram multikulturalizma i emigranata ne funkcioniše na sličan
način? Dešavaju se čudne stvari. Odjednom imamo finansijske potrese koje
osećamo u svakodnevnom životu, ali oni se doživljavaju kao potpuno
neprozirni, a odbacivanje multikulturalizma uvodi lažnu jasnoću u ovu
situaciju. Strani uljezi remete naš način života. Tako postoji međusobna
povezanost između sve snažnije antiemigrantske klime u zapadnim
zemljama i tekuće finansijske krize. Čvrsto držanje za etnički identitet
služi kao zaštitni branik od traumatične činjenice da ste upali u
vrtlog neprozirnih finansijskih apstrakcija.
Istinsko strano telo, koje se ne može asimilovati, nisu stranci, nego
upravo samohodna mašinerija kapitala. Zato se treba zamisliti nad nekim
stvarima iz Brejvikovog ideološkog opravdanja, kao i iz međunarodnih
reakcija na njegov čin. Brejvik je antisemita, ali ujedno i pristalica
Izraela, budući da za njega izraelska država predstavlja prvu liniju
odbrane od muslimanske ekspanzije. On bi čak želeo da se ponovo podigne
Jerusalimski hram. Brejvikov stav je da su Jevreji okej, sve dok ih nema
previše. Kao što je napisao u svom manifestu: „Ne postoji jevrejski
problem u zapadnoj Evropi, sa izuzetkom Britanije, pošto ih je ovde samo
milion. S druge strane, Sjedinjene Američke Države, sa preko šest
miliona Jevreja, 600% više nego u Evropi, imaju ozbiljan jevrejski
problem.“
Šta treba da zaključimo iz ovoga? Ključ je u reakciji evropske
desnice na Brejvikov napad. Mantra ovih reagovanja glasi – naravno da
osuđujemo njegov zločinački napad, ali ne treba zaboraviti da je on
postavio neka legitimna pitanja o pravim problemima. Mejnstrim politika
nije sposobna da se suoči sa korozijom Evrope kroz islamizaciju i
multikulturalizam, ili, citiram iz Jerusalem Posta, „trebalo bi
iskoristiti tragediju u Oslu kao priliku da ozbiljno razmotrimo
politiku integracije imigranata u Norveškoj i drugde“. U ovojh proceni,
naravno, ključna je implicitna aluzija na Izrael. Multikulturni Izrael
nema nikakve šanse da opstane, aparthejd je jedina realna opcija.
Cena ovog pervertiranog desničarsko-cionističkog pakta jeste to što
cionistički predstavnici Izraela, kako bi opravdali svoje polaganje
prava na Palestinu, moraju retroaktivno da prihvate argumentaciju koja
je ranije u Evropskoj istoriji korišćena protiv samih Jevreja. Prećutni
sporazum je sledeći: mi, radikalni cionisti, spremni smo da prihvatimo
vašu zapadnoevropsku netolerantnost prema drugim kulturama na vašem
području, ako vi prihvatite naše pravo da ne tolerišemo Palestince na
našem području. Tragična ironija ovog prećutnog sporazuma je što su, u
novijoj evropskoj istoriji, sami Jevreji bili, da ih tako nazovemo,
multikulturalisti. Njihov problem bio je kako preživeti sa netaknutom
kulturom na prostorima gde dominira neka druga kultura.
Uzgred, treba spomenuti da se devetsto tridesetih Ernst Džons, glavni
vinovnik konformističke gentrifikacije psihoanalize, u direktnom
odgovoru na nacistički antisemitizam, bavio uvrnutim proučavanjem
procenata strane populacije koju može da toleriše jedno nacionalno telo,
a da ne ugrozi sopstveni identitet. Prilično je šokantno kako je on,
kome je Frojd toliko verovao, prihvatio nacističku problematiku. Govorio
je: možda su nacisti malo radikalniji, možda bismo mogli da tolerišemo 5
odsto, ne više od toga, i tako dalje.
Na kraju ovog puta stoji ekstremna mogućnost koju nikako ne treba
zanemariti. Mogućnost istorijskog pakta između cionista i muslimanskih
fundamentalista. Ali, šta ako zaista ulazimo u novo razodoblje, gde će
se to novo rezonovanje, zasnovano na etničkom identitetu, svuda
nametnuti? Skorašnji izlivi homofobije u istočnoevropskim
postkomunističkim državama trebalo bi da nas opomenu na razmišljanje.
Početkom 2011. održana je gej parada u Istanbulu, gde je hiljade ljudi
mirno šetalo. Pokušajte nešto slično da izvedete u zemljama bivše
Jugoslavije. Gej parade je redovno prekidala nasilna rulja raspoložena
za linčovanje.
Za mene je presudno da u ovom nizu lociram antisemitizam, kao jedan
od elemenata pored rasizma, seksizma, homofobije, i tako dalje.
Pokušavajući da utemelji svoju cionističku politiku, Izraelska država
ovde pravi jednu katastrofalnu grešku. Odlučila je da umanji značaj
takozvanog starog, tradicionalno evropskog antisemitizma, koncentrišući
se umesto toga na novi, navodno aktuelni antisemitizam, koji je, kažu,
prerušen u kritiku cionističke politike izraelske države. U skladu s
tim, Bernar Anri Levi je nedavno izjavio da će „antisemitizam 21. veka
biti progresivan, ili ga neće biti“. Izvedena do kraja, ova teza nas
primorava da izvrnemo staru marksističku interpretaciju antisemitizma
kao mistifikovanog antikapitalizma – umesto da krivimo kapitalistički
sistem, mi se koncentrišemo na štetni uticaj Jevreja. Za Anri Levija i
njegove pristalice, upravo današnji antikapitalizam predstavlja
prerušenu formu anisemitizma. On je to doslovno izjavio u jednom
intervjuu: „Iza svakog radikalnog antikapitalizma danas možete naći
antisemitizam.“
Ova prećutna, ali ništa manje efikasna zabrana napadanja „starog“
antisemitizma odigrava se upravo u trenutku povratka starog
antisemitizma u čitavoj Evropi, od postkomunističkih zemalja do
Skandinavije. Primećuje se sličan savez u SAD. Kako mogu američki
hrišćanski fundamentalisti, koji su antisemiti po prirodi, sada zdušno
da podržavaju cionističku politiku izraelske države? Izrael ovde igra
opasnu igru. Fox News, glavno glasilo američke radikalne
desnice, promoter izraelske ekspanzije, nedavno je morao da skine s
programa Glena Beka, čiji su komentari, kao što znate, postali otvoreno
antisemitski. Mislim da je to vrlo mračna tendencija. Naime, standardni
cionistički argument protiv kritičara izraelske politike jeste da Izrael
treba promatrati i kritikovati ga kao i svaku državu, ali, kažu oni,
kritičari Izraela često zloupotrebljavaju kritiku izraelske politike u
antisemitske svrhe.
Kada hrišćanski fundamentalisti odbijaju da prihvate levičarsku
kritiku izraelske politike, zar njihova prećutna argumentacija nije
najbolje predstavljena jednom divnom karikaturom, objavljenom u julu
2008. u austrijskom dnevniku Die Presse? Na karikaturi vidimo
dva punačka Austrijanca nacističkog izgleda, od kojih jedan u rukama
drži novine i govori svom prijatelju: „Pogledaj kako se ovde potpuno
opravdani antisemitizam zloupotrebljava kao jevtina kritika Izraela.“
Ovo su današnji saveznici Izraela. Jevrejski kritičari Izraela redovno
se nazivaju autošovinistima. Međutim, pravi jevrejski autošovinisti, to
jest oni koji potajno mrze istinsku slavu jevrejskog naroda, upravo su
cionisti koji sklapaju prećutni pakt sa zapadnim antisemitima.
***
O čemu je reč u današnjoj ekonomskoj krizi? Prva stvar koju treba
razumeti da ovde nije reč o nemarnoj potrošnji, pohlepi, neefikasnoj
regulaciji banaka itd. Na primer, kao što znate, danas je u Evropi
moderno napadati Grčku – lenji Grci, troše evropski novac, itd. Ali
mislim da su činjenice mnogo tragičnije. Grčka nije izuzetak. Ona je
jednostavno jedan od glavnih poligona za nametanje novog
društveno-ekonomskog modela, koji pledira na univerzalnost
Depolitizovanog tehnokratskog modela, gde je bankarima i drugim
ekspertima dozvoljeno da uguše demokratiju.
Zašto se ovo sada dešava? Mislim da se jedan ekonomski ciklus bliži
kraju. Ciklus koji je počeo početkom sedamdesetih, u vreme kada je –
prema grčkom ekonomisti Varufakisu – rođen takozvani ekonomski Minotaur.
Čudovišna mašina, koja je upravljala svetskom ekonomijom od prve
polovine osamdesetih do 2008. Dakle, Janis Varufakis tvrdi da kraj
šezdesetih i početak sedamdesetih nije bilo samo vreme naftne krize i
stagnacije. Niksonova odluka da napusti zlatni standard za američki
dolar bila je znak mnogo radikalnije promene osnovnog kretanja
kapitalističkog sistema. Do kraja šezdesetih, američka privreda više
nije mogla da nastavi recikliranje svojih viškova u Evropi i Aziji.
Njeni viškovi pretvorili su se u deficite. Godine 1971, američka vlada
je reagovala na ovo opadanje jednim smelim strateškim potezom. Umesto da
se bori sa deficitom, rešila je da uradi nešto sasvim suprotno – da
podstakne deficit. A ko će to da plati? Ostatak sveta. Kako? Putem
permanentnog transfera kapitala, koji je krenuo da dotiče preko dva
velika okeana kako bi finansirao američki deficit.
Iako je vizija današnjeg globalnog poretka Emanuela Toda, opisana u
njegovoj knjizi „Posle imperije“, prilično jednostrana, mislim da u njoj
postoji zrno istine. Amerika je imperija na zalasku. Njen rastući
negativni trgovinski bilans pokazuje da je Amerika neproduktivni
grabljivac. Ona mora da usisa milijardu dolara dnevno iz drugih zemalja,
da bi platila svoju potrošnju, i kao takva predstavlja univerzalnog
kejnzijanskog potrošača koji pokreće svetsku ekonomiju. Ovaj priliv
kapitala, sličan novcu koji se plaćao Rimu u antici ili žrtvama koje su
stari Grci podnosili Minotauru, temelji se na složenom ekonomskom
mehanizmu. Sjedinjenim Državama se veruje kao bezbednom i stabilnom
centru, tako da svi ostali, od naftom bogatih arapskih zemalja do
zapadne Evrope, Japana, a sada i Kine, ulažu svoj višak profita u SAD.
Budući da je ovo poverenje u prvom redu ideološko i vojno, a ne
ekonomsko, problem za SAD je kako da opravdaju svoju imperijalnu ulogu.
Potrebno im je permanentno ratno stanje, pa su morali da izmisle rat
protiv terorizma, nudeći se kao univerzalni zaštitnik svi ostalih
normalnih (ne otpadničkih) država.
Ovo se razdoblje, tvrdim, sada završava – ova čudna nestabilnost gde
je ceo svet, na neki način, finansirao SAD. I tvrdim da je pokret Occupy
Wallstreet bio reakcija na to. Ja ne preuveličavam njegov značaj, a
naročito im ne pripisujem znanje koje očigledno nemaju. Za mene je
ključna poruka pokreta Occupy dvostruka. Prvo, ovo više nije samo
izolovani protest oko jednog pitanja, kao recimo protest protiv rasizma,
nekog konkretnog rata itd. To je pokret koji ukazuje na nekakvu
konstrukcijsku grešku u globalnom kapitalističkom sistemu kao takvom. I
drugo, još jedna implikacija pokreta Occupy Wallstreet jeste da
postojeći demokratski institucionalni poredak nije dovoljno snažan da se
izbori sa ovim problemom. Nemaju pozitivna rešenja kako da to izvedu,
nemam ih ni ja, ali mislim da je ovo zapažanje tačno.
***
Potpuno sam svestan da se odgovor demonstranata praktično svodi na
odgovor Melvilovog Bartlbija – ne, radije ne bih. Nema pozitivnog
programa. Možda bi tako trebalo početi, iako je pred nama dug put. Ubrzo
ćemo morati da zatražimo makar elemente pozitivnog programa. Zašto?
Reagujući na proteste u Parizu 1968, Žak Lakan je rekao: „To čemu vi
težite kao revolucionari jeste novi gospodar. I dobićete ga.“ Dobro,
mislim da bi ovu dijagnozu i prognozu trebalo zanemariti, previše je
jevtina. Ali ima u njoj mrvica istine. Tvrdim da ovo jeste problem sa
današnjim protestima, barem u Evropi. Indignadosi u Španiji, do neke
mere čak i u Grčkoj. Kad god razgovaram s demonstrantima, insistiram na
jednom glupom, naivnom pitanju: „Šta vi hoćete?“ Recimo, bolju
regulaciju, više etičke standarde, bolji kapitalizam, povratak u
socijaldemokratiju, ili neku neomarksističku revoluciju? Redovno se
ponašaju kao da sam postavio neko zabranjeno pitanje – kako možeš to da
radiš, nije vreme za takva pitanja itd.
Mislim da jeste vreme. Veliki deo ovih protesta koji postavljaju
zahteve – tražimo pravedan život, tražimo život gde novac služi ljudima a
ne ljudi novcu itd. – suštinski je prizivanje novog gospodara. To je
tipično histeričan gest, i taj novi gospodar se već nazire u Grčkoj i
Italiji. Kao da ironično odgovaraju na nedostatak ekspertskih programa
kod demonstranata, sada je tendencija da se političari u vladi zamenjuju
neutralnim depolitizovanim tehnokratama. Ja tvrdim da ovo više nije
šala. Demokratija je postepeno već napola ukinuta. Setimo se onog
trenutka koji je mene prestravio, kada je Grčka bila u dubokoj krizi,
poslednji premijer iz PASOKA, Papandreu, predložio je referendum. I
čitava Evropa je bila u šoku – kako se usuđuje, nema ovde mesta za
referendum. To je bukvalno bio pritisak porukama – ne, ovo je problem za
eksperte, nemojte se ovde igrati demokratije.
Uzgred, potpuno se ista stvar desila u SAD 2008. Sećate se? Prvo je
Bušova vlada predložila kongresu pomoć od 750 milijardi dolara, to je
tada bila velika suma, danas nije ništa, i setićete se da je kongres
glasao dvotrećinskom većinom protiv. Zatim je čitava politička elita –
Buš, Mekejn, Obama – otišla tamo i panično ih ubedila. Njihova osnovna
poruka glasila je: slušajte, treba nam ovaj novac smesta, nemamo sad
vremena za demokratska zavitlavanja. I nedelju dana kasnije, opet se
glasalo – dve trećine glasalo je za uredbu. Dakle, to je za mene de facto ukidanje demokratije. Ponavljam, nema lakih rešenja. Za mene je pouka Occupy pokreta da moramo početi da razmišljamo.
***
Šta levica može da nauči od Ajn Rand? Pravi konflikt u univerzumu
njenih romana nije između takozvanih velikih inovatora i gomile parazita
koji žive od njihove produktivne genijalnosti. To je nešto sasvim
drugo, ako pogledate ono remek delo, koje ja i pored najbolje volje
nisam uspeo da pročitam do kraja, „Ravnodušni Atlas“. Pravi konflikt je
onaj između Džona Galta i Dagni, junakinje. Između samih inovatora,
kreativnih genija. On je u seksualnoj tenziji između inovatora Džona
Galta, i njegove histerične parnerke, potencijalne inovatorke koja
ostaje zarobljena u smrtonosnoj, autodestruktivnoj dijalektici.
Kada u „Ravnodušnom Atlasu“ jedan od inovatora, mislim da je Džoin
Galt, kaže junakinji Dagni, koja želi da istraje u svom poduhvatu i
održi u životu transkontinentalnu prugu, da njen pravi neprijatelj nije
gomila parazita – već ona sama. Mislim da ovo treba shvatiti doslovno –
Dagni to polako shvata. Kada inovatori počnu da nestaju iz javnog
produktivnog života, ona sumnja na neku mračnu zaveru, koja ih primorava
da se povuku i tako postepeno zaustave čitav društveni život. Zašto?
Paraziti nemaju svoju konzistentnost. Rešenje nije da se oni razbiju,
već da se pokida lanac koji prisiljava inovatore da rade za njih.
Ideja je da u korumpiranom sistemu socijalne države koji opisuje Ajn
Rand, problem nije u toj Ruzveltovoj ili Obaminoj birokratiji. Problem
su kreativni ljudi koji još uvek brinu kako da održe sistem u životu,
koji se bore sa sistemom unutar sistema – oni su pravi neprijatelji. A
zaključak je da moraju da prestanu da brinu tuđe brige. Treba da se
povuku, da dopuste sistemu da dotakne najnižu tačku, i jedino će tako
moći da sprovedu radikalne promene.
Ovde potpuno zloupotrebljavam Ajn Rand u radikalno levičarske svrhe,
ali ako još uvek želimo da budemo nekakvi radikalni levičari, možda bi
upravo ovo na nekom nivou trebalo da shvatimo. Ne budite kao Dagni, kao
kreativni ljudi koji očajnički pokušavaju da spasu sistem. Iako se
protiv njega bore, oni mu praktično produžavaju život. Kao u Evropi
danas – šta će se desiti sa evrom, šta će se desiti sa finansijskom
krizom itd. Naravno, nemojte me pogrešno razumeti, ne kažem da ne treba
ništa da učinimo ako milioni ljudi umiru od gladi. Ali danas ne brinemo o
tome. Danas brinemo o problemima poput finansijskog kolapsa. Sve češće
padam u iskušenje da kažem: možda bi trebalo da dopustimo da se to
odigra. Nemojte brinuti tuđe brige. Ne budite protivnici koji svojim
očajničkim trudom omogućavaju funkcionisanje sistema. Povucite se,
dozvolite da sistem sam sebe uništi.
Mislim da je za svaku istinsku društvenu promenu neophodan ovakav
trenutak. Samo nakon prolaska kroz ovaj trenutak, kada vidite kako vaša
aktivnost u suprotstavljanju sistemu, umesto da mu naškodi, omogućava
njegov opstanak – samo tada možete da zamislite pravu promenu. Nema
prave promene bez ovog prolaska kroz tačku apsolutnog, kada vidite kako
standardne metode opiranja omogućavaju funkcionisanje sistema. Šta bi
danas bile uobičajene metode otpora? Moralizatorska kritika –
nacionalizujte banke, kaznite finansijske špekulante itd. Ozbiljno sam
nameravao da napišem nešto u odbranu Bernarda Mejdofa. Ne, on jeste
đubre, ali nemojte njega kriviti. Krivite sistem koji mu je omogućio da
uradi to što je uradio. On nije problem. Prvo što danas treba uraditi je
zabrana moralizatorske kritike – pohlepa, finansijske spekulacije itd.
To nije problem. Problem je zašto je sistem stvorio prostor za takve
finansijske spekulacije. Mislim da se radi o dubokoj strukturnoj
nužnosti. To nema nikakve veze sa pohlepom, bankarima itd. Ako niste
spremni da prođete kroz tu nultu tačku, vodite lažan život.
Delovi predavanja Slavoja Žižeka održanog 25. aprila 2012. u Njujorku.