Sioran: Kud god krenem, isti osećaj nepripadanja, uzaludne igre

• Nasilnici su najčešće kržljavi, “crkotine”. Oni žive u večnom
  sagorevanju, na štetu svoga tela, na isti način kao i askete koji,
  podvrgavajući se drilu radi postizanja spokoja i mira, uspevaju da se
  istroše i iscrpu koliko i siledžije.
• Knjige bi trebalo pisati isključivo iz razloga da bismo u njima rekli stvari koje se ne usuđujemo nikome da poverimo.
• Kada Mara, Iskušavatelj, pokušava da istisne Budu, ovaj mu, pored
  ostalog, kaže: “S kojim pravom pretenduješ da vladaš nad ljudima i
  svetom? Jesi li patio da bi stekao svoja saznanja!” To je kapitalno
  pitanje, možda i jedino, koje bi svako morao da postavi kad se raspituje
  o bilo kome, a naročito o nekom misliocu. Inače, ne bi umeo dovoljno da
  razluči one koji su skupo platili i najmanji korak ka saznanju od onih,
  neuporedivo mnogobrojnijih, kojima je podareno lagodno, ravnodušno
  znanje, znanje bez polaganja ispita.
• Kaže se: taj nema talenta, on ima samo stila. Ali, stil je upravo
  ono štoo se ne može izmisliti, sa njime se rađamo. On je nasleđena
  milost, privilegija koju imaju neki da mogu da osete svoje organsko
  pulsiranje, stil je više od talenta, u njemu je suština.
• Kud god krenem, isti osećaj nepripadanja, uzaludne igre; pretvaram
  se da me zanima ono što mi je potpuno nevažno, mrdam se po čistom
  automatizmu ili zbog milosrđa, a da nikad nisam u toku, da nikad nisam
  deo nečega. Vuče me ono što je drugde, a to drugde, pojma nemam šta je.
• Što ljudi više napreduju u poznavanju religija, to su udaljeniji od Boga.
• “… A Elohim reče, onog dana kad ga okusite, otvoriće vam se oči. I
  tek što se otvoriše, otpoče drama. Gledati ne razumevajući, eto to je
  raj. Pakao bi dakle bilo mesto gde se stvari razumevaju, gde se isuviše
  dobro razumevaju…
• Sa nekim se mogu u potpunosti dobro sporazumeti samo kad je ispod
  svog nivoa i nema ni želje ni snage da opet uspostavi svoje uobičajene
  iluzije.
• Ko nemilosrdno sudi o svojim savremenicima, ima velike šanse da u
  očima budućih generacija izgleda kao vidovit. Istim putem on izbegava i
  rizičnu stranu divljenja, čudesne opasnosti koje ono pretpostavlja. Jer,
  divljenje je avantura, najnepredvidljivija od svih, zato se čak može
  desiti i da dobro završi.
• Ideje nam nadolaze dok hodamo, govorio je Niče. Hodanje rastresa
  misao, ispovedao je Šankara. Obe ove tvrdnje podjednako su zasnovane,
  dakle, podjednako istinite, u šta se svako može uveriti u razmaku od
  jednog jedinog sata, kat- kada i jednog minuta…
• Ni jedna vrsta književne originalnosti nije više moguća ukoliko se
  ne izvrši tortura nad jezikom, ukoliko se ne napravi papazjanija od
  njega. Drugačije stoji stvar ako se radi o izražavanju ideje kao takve.
  Tu se nalazimo u jednoj oblasti u kojoj se zahtevi nisu izmenili još od
  predsokratovaca.
• Kad bi se mogli vratiti u predpojmovno stanje, pisati beščulno,
  beležiti najsićušnije varijacije onog što se dodiruje, činiti kao što bi
  činio neki gmizavac kad bi se dao na spisateljstvo!
• Sve ono dobro što možemo da posedujemo proizlazi iz naše nemarnosti,
  iz naše nesposobnosti da se aktiviramo, da zaošijamo svoje projekte i
  planove. Nemogućnost ili odbijanje da se realizujemo održava naše
  “vrline”, a želja da od sebe damo maksimum vodi nas u izgrede i
  rušilaštvo.
• Onaj “veličanstveni delirijum” o kome govori Tereza Avilska da bi
  označila jednu od faza jedinstva sa Bogom, to je ono što neki usahli
  duh, neizbežno ljubomoran, nikada neće oprostiti mističaru.

• Ne postoji ni jedan jedini časak u kome nisam bio svestan da se nalazim izvan Raja.
• Duboko je, istinsko je, samo ono što prikrivamo. Otud potiče snaga podlih osećanja.
• Ata nesciri kaže se u ” Ugledanju na Hrista”. Teži da budeš
  nepoznat. Niko nije zadovoljan ni sobom ni svetom sve dok se ne saobrazi
  sa ovim nalogom.
• Unutrašnja vrednost neke knjige ne zavisi od značaja teme (inače bi
  teolozi ubedljivo pobedili), već od načina na koji se pristupa slučajnom
  i beznačajnom, na koji se gospodari tricama i kučinama. Suštinsko nije
  nikad zahtevalo ni najmanji talenat.
• Osećaj da kasnimo ili prednjačimo nad drugima desetine hiljada godina, da pripadamo počecima ili završecima čovečanstva…
• Osporavanje nikad ne proističe iz umovanja već iz nečeg neznano
  mračnog i drevnog. Argumenti dolaze kasnije, radi opravdanja i podrške.
  Svako ne izvire iz krvi.
• U korist podlokavanja sećanja, podsetiti se prvih inicijativa materije i opasnosti od života koji je odatle usledio…
• Svaki put kada ne pomišljam na smrt, imam utisak da podvaljujem, da varam nekoga u sebi.
• Ima noći koje ni najgenijalniji mučitelj ne bi mogao da izmisli. Iz
  njih izlazimo kao gnjide, budale, zabludeli, bez uspomena i
  predosećanja, čak bez ikakvog znanja ko smo. Tada nam dan izgleda
  beskoristan, svetlost pogibeljna, tiranskija i od same pomrčine.
• Neka svesna vaška morala bi da se bori sa potpuno istim teškoćama, istom vrstom nerazrešivosti kao i čovek.
• Bolje je biti životinja nego čovek, bolje kukac nego životinja,
  biljka nego kukac, i tako redom. Gde je spas? U svemu onome što umanjuje
  vladavinu svesti i dovodi u pitanje njenu nadmoćnost.
• Posedujem sve mane kao i ostali, pa ipak sve što oni rade izgleda mi neshvatljivo.
• Ako stvari posmatramo prema njihovoj prirodi, čovek beše stvoren da
  bi živeo okrenut prema spolja. Ukoliko želi da gleda unutar sebe, mora
  da zatvori oči, odrekne se preduzetnosti, izađe iz svetskog toka. Ono
  što nazivamo “unutrašnji život” predstavlja pozni fenomen koji je bio
  omogućen tek usporavanjem naših životnih aktivnosti. “duša“’ se mogla
  pojaviti i procvetati jedino na štetu dobrog funkcionisanja organa.
• I najmanja atmosferska promena dovodi u pitanje moje planove, umalo
  da kažem moja uverenja. Ta, krajnje ponižavajuća vrsta zavisnosti, ne
  propušta da se sruči na mene, ali istovremeno razvejava i ono malo
  iluzija koje su mi još preostale u pogledu mogućnosti da budem slobodan,
  ili, kraće rečeno, u pogledu slobode uopšte. Kakva je svrha šepuriti se
  kad smo izručeni na milost vlazi i suvoći? Jedino možemo da
  priželjkujemo neku manje bednu vrstu robovanja i neke bogove drugačije
  ćudi.
• Nije teško ubiti se, jer se uvek ubijamo prekasno. …
• Ako smo apsolutno sigurni da je sve nestvarno, ne vidim pravi razlog zbog čega se zamarati da to i dokažemo.
• Moralnost sumraka: što se više udaljava od zore i odmiče prema danu,
  svetlost se sve više prostituiše, da bi se iskupila tek u trenutku
  nestajanja.
• U budističkim spisima često se pominje “ponor rođenja”. Rođenje je
  zaista ponor, bezdan, ali ne onaj u koji upadamo već, naprotiv, iz koga
  izničemo, na našu najveću nesreću.
• U sve većim i većim intervalima blagodarnost prelazi faze od Jova do Šamfora, od kuknjave do vitriola.
• Svako mišljenje, svaki pogled, neizbežno je parcijalan, osakaćen,
  nedovoljan. U filosofiji, kao i u svemu drugom, origiialnost se postiže
  nepotpunim definicijama.
• Ako bolje razmotrimo svoje takozvane plemenite činove, ne postoji ni
  jedan koji nekom svojom stranom ne bi bio sramotan ili čak štetočinski,
  takav da u nama izaziva kajanje što smo ga izvršili, i to toliko snažno
  da nam, u krajnjoj liniji, preostaje samo izbor između uzdržavanja i
  griže savesti.

Emil Sioran

Iz knjige: O nezgodi biti rođen

Prevod: Miodrag Šuput

Fenomeni