Međutim, obeshrabrujuće je što je u nedelju svaka od pomenutih destinacija bila blokirana. Vernici beogradske Saborne crkve bili su opkoljeni hordom koja je iz tog pravca krenula u napad na učesnike Parade i srpsku policiju. Beograđani koji su želeli da prošetaju centrom grada imali su sreće, ukoliko nisu zadobili povrede. Pacijentkinje koje su otišle na mamografski pregled na Trgu Nikole Pašića doživele su stravično kamenovanje. Samo je Bog spasao trudnu ženu u prostorijama Demokratske stranke.
Nekoliko sati od svitanja, beogradska nedelja izgledala je kao dan pobede primitivizma, vandalizma i bezumlja. Ovaj dan počinka izgledao je kao pobeda najdestruktivnijih struktura savremenog srpskog društva.
Domaći mediji konstantno prenose stavove eksperata. Ko je kriv za nasilje? Ko teži očuvanju tradicionalnih vrednosti? Šta su uopšte tradicionalne vrednosti? Čemu Parada ponosa? Ko je gay, a ko ,,normalan”? Da li treba dozvoliti javno isticanje seksualnih sklonosti?
Mediji postavljaju pitanja i pružaju odgovore, iako se čini da postavka odgovora nije tačna. Jedan od odgovora je tvrdnja da je seksualna sklonost privatna stvar. Protivnici Parade ponosa tvrde da je bespotrebno da pojedinci šetaju, ponoseći se svojim seksualnim sklonostima. Međutim, kako su došli do zaključka da učesnici Pride-a žele da se ponose svojim sklonostima?! Pojedine javne ličnosti i kvazipolitičari očigledno ne znaju šta je cilj Parade ponosa.
Kratak osvrt na istoriju Parade ponosa
LGBT osobe trpele su otvorenu diskriminaciju u SAD-u tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Oni nisu imali pravo da slobodno ulaze u sve barove. Mali broj klubova omogućavao je pristup LGBT osobama. Jedan od takvih lokala bio je Stonewall Inn. Ovaj klub bio je glavno mesto okupljanja brojnih marginalizovanih grupa u Njujorku.
Vremenom je porastao broj LGBT klubova. LGBT klubovi bili su česta meta američke policije. Jedne junske večeri 1969. godine policija je izgubila kontrolu u klubu Stonewall Inn. Tog dana počela je istorija Parade ponosa.
Nekoliko članova grupe Drag Queens pobunilo se protiv policijske racije i maltretiranja. Ovo je jedan od najvažnijih događaja u istoriji LGBT pokreta i predstavlja početak borbe za LGBT ljudska prava. Ovaj događaj zapamćen je pod nazivom Stonewall Riots (Stounvolska revolucija). Stounvolska revolucija imala je podršku brojnih građana Njujorka. Mnogi Njujorčani smatrali su da LGBT osobe imaju pravo na slobodne klubove u kojima neće biti izlagani policijskoj obesti.
Godinu dana nakon ovog događaja, povodom obeležavanja Stounvolske revolucije, organizovan je marš u Njujorku, Los Anđelesu i San Francisku. Tokom narednih godina ova manifestacija u Njujorku i Atlanti dobila je naziv Gay Liberation Marches. Na zapadnoj obali zvaničan naziv bio je Gay Freedom Marches. Tek kasnije pod uticajem konzervativnijih LGBT organizacija ove manifestacije preimenovane su u Gay Pride.
Parade ponosa širom sveta održavaju se kao dan sećanja na Stounvolsku revoluciju. Njihova primarna svrha jeste obeležavanje i sećanje na dan kada su pripadnici LGBT populacije stekli prava, koja nisu imali do tada. Zbog toga možemo zaključiti da Parada ponosa ima prazničnu dimenziju. Ona je značajna za LGBT populaciju i promoviše izvesne vrednosti. Te vrednosti možda nisu prihvatljive većini. Međutim, te vrednosti nisu ni nametnute većini. Pripadnici LGBT-a žele da njihov vrednosni sistem bude istolerisan. Pritom, taj vrednosni sistem nikoga ne ugrožava fizički. U ime tog vrednosnog sistema niko nije povređen ili izmasakriran.
Druga konotacija Parade ponosa jeste rušenje tabua. Osobe homoseksualnog opredeljenja oduvek su bile stvarnost čovečanstva. One su oduvek bile i biće svuda oko nas. Nad tom činjenicom ne treba biti zgrožen, već te činjenice valja biti svestan. Ovakva manifestacija doprinosi razvijanju svesti o prisustvu homoseksualnosti i podstiče borbu protiv homofobije.
U homofobičnim i netolerantnim sredinama (što smo imali priliku videti na primeru) Gay Pride ima političku konotaciju. U neemancipovanim zemljama poput Srbije Gay Pride služi kao savršena prilika za ispoljavanje agresije, uništavanje okoline, sitno politikantsko prikupljanje bodova za propale opozicione strukture itd. U prosvećenim (čak i nekim strogo katoličkim) sredinama ovakve manifestacije imaju zabavni karakter poput karnevala. One su otvorene za sve zainteresovane građane. Ko se ne slaže sa vrednotama ovakvih manifestacija, nije primoran da im prisustvuje.
Parada ponosa u Beogradu
U mnogim pesmama Beograd je opevan kao grad širokog srca. Pozitivne stavove o mom gradu slušao sam od svojih prijatelja iz unutrašnjosti, koji danas zadovoljno žive u Beogradu. Mnogi članovi moje porodice koji su došli iz različitih republika bivše Jugoslavije reći će isto. Međutim, ono što vidim u svom gradu ne uverava me u istinitost tih reči. Kad na svakih nekoliko meseci ugledam polomljene izloge, ulice zasute staklom, spaljene zgrade, razlupane trolejbuse, uništene parkove, svoje povređene susede, izgubim poverenje u svoje bližnje. Kad pokušam da nađem odgovor zašto je to tako, shvatim da je moj grad daleko od otvorenosti i prihvatanja.
Jedan od najboljih primera domaće brutalnosti iskazane na ulicama Beograda možemo pratiti kroz istoriju Parade ponosa u Srbiji. Prva Parada ponosa u Beogradu organizovana je leta 2001. godine, nekoliko meseci posle Petooktobarske revolucije. Navijači fudbalskih klubova, pripadnici ultra – nacionalističkih grupa (čija imena ovde ne želimo pominjati) i simpatizeri nacionalističkih političkih partija napali su učesnike i učesnice Parade. Žalosti činjenica da je među uličnim agresorima bilo sveštenika kao i vernika Srpske Pravoslavne crkve. ,,Čuvari tradicionalnih vrednosti” ukaljali su značenje ove sintagme, a mnogim građanima Srbije ogadili su ovaj pojam. Samozvani pravoslavci pokušali su da okaljaju pravoslavlje. Njihovi postupci strani su bazičnom humanističkom etosu, a sa hrišćanskim i pravoslavnim predanjem uopšte nisu povezani. Mnogi učesnici prve bezuspešne Parade ponosa pretrpeli su fizičko stradanje. Centar Beograda bio je demoliran.
Drugi pokušaji organizovanja Parade ponosa usledili su 2004. godine. Zbog bezbednosnih razloga Parada je otkazana. Iako 2004. godine nije bilo Parade, događaji na Kosovu i Metohiji podstakli su niz rušilačkih akcija širom Beograda i Niša. Cilj pojedinaca je ispunjen – rušilo se i palilo!
Poslednji bezuspešni pokušaj organizovanja Parade ponosa usledio je 2009. godine. Parada je trebalo da se održi 20. septembra. Nekoliko sati pred održavanje Parade iz MUP-a Srbije stiglo je obaveštenje o izmeštanju manifestacije. Država nije bila u stanju da pruži adekvatnu bezbednost. Jezive pretnje lidera i članova ultradesničarskih organizacija bile su sve učestalije. Organizatori Parade odluku MUP-a shvatili su kao zabranu. Vlada Srbije ustukla je pred pretnjama profašističkih i neonacističkih organizacija, obučenih u pohabano ruho čuvara tradicije, vere i nacije.
Nekoliko zaključnih pitanja
Događaji od 20. septembra 2009. izazvali su ogorčenost mnogih građana Beograda i Srbije. Mnogi od nas pitali su se kako je moguće da Srbija 2009. godine bude država u kojoj gubitnici i banditi odlučuju šta je dozvoljeno, a šta kažnjivo. Mnogi od nas pitali su se kako je moguće da praćka bude jača od demokratske zemlje, zbog koje smo devedesetih godina pili suzavac. Pojedini su se pitali šta će biti sa pripadnicima nekih drugih manjina, kada dođu na red i kada ih prepoznaju kao ,,strance”. Sta će se dogoditi, ukoliko npr. verske manjine u Srbiji progovore o svojim problemima?
Ponovo se vraćamo 10. oktobru 2010. godine. Tog dana Parada ponosa konačno je održana. Da li je bila uspešna? To je relativna ocena. Centar Beograda ponovo je uništen. Gubitnici i banditi ponovo su ostavili svoj trag. Neki ,,žestoki” frajeri pokriveni kapuljačama podsetili su nas da je ovo zemlja gde vladaju jači. Neki ,,veliki” Srbi, koji naš jezik prljaju najvulgarnijim psovkama odlučili su da nas poučavaju tradiciji. Održali su nam lekciju, rušeći naše spomenike i naš grad; kopajući ulice naše prestonice; gađajući policajce koji su očevi njihovih vršnjaka. Najveći paradoks su opustošeni Nike Shop-ovi, koje su ,,veliki” Srbi ostavlili za sobom.
Ako su banditi i potencijalne ubice čuvari srpske tradicije, onda ne prihvatam srpstvo. Ako nam neofašisti čuvaju tradiciju, onda nije čudno što sve srpsko doživljava konstantnu dekadenciju i što srpska kultura sve više odlazi u zaborav.
Pitam se da li ,,veliki” Srbi koji su rušili Beograd 10. oktobra znaju ko je Stefan Nemanja. Pitam se da li bi znali da nabroje bar dve srpske dinastije. Pitam se da li znaju zbog kakvih je stradao Sava Šumanović, šta je inspirisalo Milenu Pavlović Barili, ko je Isidora Sekulić. Posmatrajući neke nove ,,čuvare” srpstva, tugujem nad zaboravljenim nasleđem srpskih velikana. Razmišljam kako bi reagovao Sveti Sava kada bi video omladince gde pred njegovim hramom napadaju policiju svoje zemlje. Šta bi rekao Despot Stefan kada bi danas posmatrao svoj grad?!
Dok pišem ovaj tekst kao da čujem pitanja: ,,Zar bi želeo da homoseksualci šetaju tvojim gradom?” ,,Zar želiš da tvoja deca gledaju p##### po ulicama?” ,,Zar želiš da tvoja deca u budućnosti vide dva muškarca kako se ljube, pa da ,,postanu” isti?” Jedino što znam je šta sigurno ne bih želeo da bilo čija deca gledaju ili dožive. Drugo – ako se homoseksualac ,,postaje”, zašto bi neko želeo da ,,postane” marginalizovan, vređan, tučen i branjen kordonima policije?
Na kraju svih događaja koji su odredili 3657. dan nakon Petooktobarske revolucije odlučio sam da vidim kako izgleda centar grada u kojem sam odrastao. Dok šetam Beogradom i gledam spomenike nekulture koje su nam ostavili neki novi naraštaji, želim da se nadam boljoj budućnosti. Dok posmatram tragične slike Beograda na CNN-u i BBC-u, greškom promenim kanal i uključim TV prenos srpskog parlamenta, gde se čuju napadi i osude, opravdanja i uzroci. Tada shvatam da nadati se nije greh, ali ponekad jeste uzalud.
Nemanja D. Milinović, pravoslavni bogoslov