Glumac Filip Katrin, go i ofarban u plavo u ulozi Dionisa, već sutradan nakon otvaranja Olimpijade postao je mega zvezda u Kini! Kinezi su toliko poludeli za njim da po njegovom štrumpfastom liku služe u restoranima razna jela i kolače.
Violine ne vole kišu, objašnjavali su muzičari Nacionalnog orkestra Francuske, smešteni na Trokaderu, nabavljajući u poslednji čas zamenske instrumente niže klase kako bi ipak svirali na ceremoniji otvaranja Olimpijskih igara 2024, 26. jula. Dok je milijardu gledalaca širom sveta opušteno pratilo na televiziji četvorosatni prenos iz Pariza, u Gradu svetlosti odvijala se prava drama kako bi se program, koji se pripremao deset godina, uspešno realizovao pod jakim pljuskom. No niko nije ni slutio kakva će tek drama da potresa ceo svet nakon što se sve završilo veličanstvenim uzdizanjem u nebo olimpijskog plamena u vidu ogromnog mongolfijerskog balona, u čijem su „kotlu” vatra i dim zapravo optička varka, i moćnim glasom Selin Dion koja je pevala s prvog sprata Ajfelove kule u haljini navezenoj svetlucavim kristalima i srebrnim nitima, poklon kuće Dior.
Ali ništa od brojnih francuskih inovacija u olimpizmu, na koje se mogao osmeliti samo suštinski i umetnički slobodan narod kao što je francuski – ni ta jedinstvena olimpijska vatra u Parku Tiljerije uzdignuta trideset metara u visinu, ni izlazak ceremonije otvaranja igara izvan zidova stadiona, ni defile sportista brodovima na Seni dug šest kilometara, ni galopiranje Senom čudesnog srebrnog konja od metala, pričvršćenog za gotovo nevidljiv motorni trimaran, koji nije bio jahač Apokalipse nego jahačica Sekvana, kao galska boginja te reke, ni izranjanje iz Sene skulptura žena koje su zadužile Francusku, od spisateljice iz srednjeg veka Kristine de Pizan do naše savremenice Simon Vejl, ni činjenica da prvi put na OI učestvuje jednak broj muškaraca i žena, da su olimpijsku vatru prvi put zajedno zapalili žena i muškarac, višestruki olimpijski šampioni, i da je mnogo toga u ovoj grandioznoj predstavi urađeno prvi put na nekim OI – ništa od toga nije zasenilo zgražavanje nad tobožnjim svetogrđem koje se dogodilo u okviru performansa na pasareli Debiji u izvedbi grupe umetnika LGBTQ+ orijentacije, u kojoj su bile najzapaženije drag queens i transrodne osobe. Performans je navodno postavio na scenu remek-delo Leonarda da Vinčija „Tajna večera”, koje se nalazi u manastiru Santa Marija dele Gracije u Milanu, sa ciljem da ga izvrgne ruglu i ismeje hrišćane širom sveta. Dakle, još jedno „prvi put” na ovoj ceremoniji OI: nikada nijedna dosad nije proglašena blasfemijom.
Tajna večera ili gozba bogova sa Olimpa
Želeći da razmotrim argumente za pomenutu tvrdnju i protiv nje, gledala sam ponovo na jutjub kanalu Evrosporta celu ceremoniju čiji je umetnički direktor mladi Toma Žoli, čovek iz sveta pozorišta. Ni ovog puta nisam videla ništa uvredljivo. Prvi kadar ove osme od 12 slika koje čine otvaranje OI, nazvane „Svetkovina”, prikazuje u krupnom planu debelu ženu, di-džej Barbaru Buč sa krunom Heliosa, kao na Kipu slobode, kako sedeći za svojim miks-pultom prstima formira srce i pušta The Final Countdown švedske grupe „Europe” (omaž Evropi). Zatim se slika širi, otkrivajući oko nje nekoliko drag kvinsica i šarenoliko queer društvo nanizano pored dugačke modne piste na kojoj počinje odavanje počasti francuskoj modi, u vidu parade mladih francuskih kreatora. Na pisti nema ni pehara s vinom, ni hleba, ničega što asocira na Hristov poslednji obed sa dvanaest apostola. Koautor ceremonije, istoričar Patrik Bušron, izjavio je doduše da u ovoj sekvenci možemo videti „subliminalnu Tajnu večeru”.
Kreatori ove predstave tvrde da je u pitanju samo paganska proslava grčkih bogova sa Olimpa potkrepljujući tu tvrdnju pojavom raspojasanog Dionisa, boga vina i veselja, oca pomenute Sekvane, u liku glumca Filipa Katrina, golog i ofarbanog u plavo. Vidimo ga nakon četrdesetak minuta od početka sekvence (ceo performans zapravo traje desetak minuta jer je isprekidan prenosom bala brodova sa sportistima, među kojima u tom periodu nailazi i srpski), kada na podijum serviraju jelo i podignu zaštitno zvono. On leži na poslužavniku, okružen cvećem i voćem i peva svoj hit Go, u kojem pita „da li bi bilo ratova da smo ostali goli i gde da sakriješ pištolj kada si go”. Poručuje da nije važno da li smo vitki ili debeli i da „treba da živimo kako smo rođeni, goli, goli, goli” (setimo se da su na prvim olimpijskim igrama sportisti bili goli). Glumac je već sutradan postao mega zvezda na društvenim mrežama u Kini, gde je dobio nadimak „Štrumpf umetnik”. Kinezi su toliko poludeli za njim da u restoranima služe kolače napravljene po njegovom štrumpfastom liku, a on je potpuno zbunjen tom neočekivanom slavom.
I sâm Toma Žoli kaže da je inspiracija za predstavu bila slika „Gozba bogova” holandskog umetnika iz 17. veka Jana van Bijlerta, koja se nalazi u muzeju u Dižonu. Na Olimpu su se okupili bogovi na gozbi slaveći venčanje Peleja i Tetide, što je bio čest motiv u evropskom slikarstvu. S leve strane stoje Minerva, Artemida, Ares i Afrodita u pratnji Erosa. Iza njih je nimfa Hlorida, boginja proleća. U sredini stola predsedava Apolon sa oreolom, koji drži liru. Dalje prepoznajemo Herakla sa batinom i Posejdona sa trozupcem. Sasvim desno, Erida je stavila zlatnu jabuku razdora na sto. U prvom planu je rasplesani satir dok Dionis ležeći prinosi ustima grozd. Neki bogovi nedostaju, zato što je platno s leve strane isečeno, što nagoveštava prisutnost Herinog pauna. Apolon sa oreolom asocira na Hrista, ali kod Leonarda nema hedonizma.
Na sajtu muzeja piše da su u Holandiji toga vremena religijske slike bile zabranjene pa je moguće da je umetnik koristio mitologiju da naslika poslednju večeru koju je Hrist upriličio uoči svoga mučeništva.
Ali čak i da je iza Bijlertove slike subliminalna „Tajna večera”, šta to menja? Ne pripada li slavna freska svetskoj umetnosti, a ne euharistiji! Koliko je samo puta plagirana pa i karikirana! I u čemu je problem njeno predstavljanje sa queer konotacijom, danas kada je u društvu kao što je francusko neshvatljivo osuđivanje zbog seksualne orijentacije? Zar bi Leonardo, koji je i sâm bio gej, imao nešto protiv? Toma Žoli kaže da kod njih svako ima pravo da voli koga hoće, da veruje i da ne veruje. I ponavlja: „Imao sam zapravo ideju da napravim veliku pagansku svetkovinu bogova sa Olimpa… Olimp… olimpizam”. Evo odgovora za one koji se pitaju kakve veze ovo ima sa Olimpijadom. Ali sva ova objašnjenja neće ubediti ekstremna desnicu, naslednike dve grane francuske monarhije i katoličku crkvu. Zanimljivo bi bilo saznati šta stvarno misli Žan-Lik Melanšon, lider francuske krajnje levice, koji je među prvima osudio Žolijev performans, dok su ga u svetu osudili Donald Tramp, Ilon Mask, iranski vrhovni vođa Ali Hamnei, Kremlj, svi očekivano. Kod nas se digla kuka i motika, ništa nije važnije od deset minuta „bogohulne” predstave u satanističkom gradu Parizu. Olimpijski šampion Novak Đoković demonstrativno je ljubio svoj krst na očigled miliona gledalaca. Iako sve ovo ukazuje na rastuću bipolarnost današnjeg sveta u pogledu shvatanju slobode, a zatim i umetničke slobode, verujem da su naši kritičari performansa ipak u manjini. U Francuskoj sigurno jesu, ispitivanja javnog mnjenja već su pokazala da je velika većina Francuza ponosna na celu ceremoniju OI. A polemika je uvek bilo i biće, glumac u ulozi Dionisa, inače poznati skandal-majstor, kaže da bi bez njih bilo dosadno.
Šatrovački u hramu francuskog jezika
Čini mi se da je jedna druga sekvenca otvaranja OI izazvala veću buru negodovanja u javnosti nego performans na mostu. A to je nastup najveće zvezde frankofone muzike u svetu (milionski strimovi na Spotifaju) sa umetničkim imenom Aja Nakamura, koja peva na šatrovačkom i mnogima je vulgarna. Rasna crnkinja je izašla sva u zlatu ni manje, ni više nego iz slavne Académie Française, hrama nauke i umetnosti gde se još od kardinala Rišeljea, koji ju je osnovao 1635, radi na očuvanju lepog francuskog jezika, a zatim je pevala i plesala vrckajući se kroz špalir zlatnih prskalica do Pont des arts uz muziku Nacionalne garde! Sve je izgledalo kao u Versaju iz doba Luja Četrnaestog. Bio je to jedan od Žolijevih momenata rekonstrukcije svetkovina zvuka i svetlosti iz ere Kralja Sunca, čiji je veliki obožavalac. Konzervativne Francuze ova predstava je šokirala, dok su oni mlađi, naročito tiktokeri, već sutradan preplavili Most umetnosti reprodukujući njenu koreografiju i muziku: „Bolje bi mi bilo da biram svoje reči pa da ti se svidim na Molijerovom jeziku…” Pitala sam Amina Malufa, koji je doživotno na čelu Francuske akademije, šta misli o tom spoju kultnog mesta francuskog akademizma i tzv. urbane muzike, odgovorio mi je: „Svet francuskog jezika je raznolik, kontinent koji najviše govori francuski je Afrika, francuska predgrađa su rasadnici novih reči i novih izraza. Moramo osluškivati otvorenog uma.”
Na bolest se ipak ne „puca” iz svih oružja
Otvorenog uma je svakako bio Toma Žoli kreirajući ovu grandioznu predstavu pod geslom spajanja različitosti i inkluzije, što je ideja utkana u temelje modernih olimpijskih igara, čiji je osnivač, Francuz Pjer de Kuberten, nacrtao one krugove što simbolišu sve kontinente upravo sa ciljem uključivanja svih. Stoga Žoli nije zaboravio ni Imagine Džona Lenona, himnu mira i zajedništva koju je otpevala Žilijet Armane na splavu, ploveći Senom u noći, dok su se po klaviru koji ju je pratio razbijale krupne kapi kiše. Članove francuske hevimetal grupe Gojira zakačio je na prozore čuvene Conciergerie sa giljotiniranom glavom Marije Antoanete, koja je u tom zatvoru na obali Sene provela svoje poslednje dane. Svaki element ceremonije otvaranja OI pratio je značajne trenutke francuske istorije, književnosti, nauke, filma, plesa itd. i ništa nije bilo prepušteno slučaju. Sena je bila blistavi put od Austerlica do Konkorda, gde su velikani sporta, Zidan, Nadal, Serena Vilijams i drugi doneli olimpijsku baklju, a okolne građevine su bile prelepi dekor. Među njima i katedrala Notr Dam, čiju rekonstrukciju, nakon požara 2019, hiljade delatnika privodi kraju.
Priča o raznolikosti Francuske
A nit koja je sve povezivala bio je bakljonoša sa kapuljačom i velom preko lica koji se pojavljivao između 12 slika skačući po krovovima Pariza i upadajući u muzeje Luvr i Orse, gde su se naslikani modeli radoznalo osvrtali za njim i izlazili iz okvira da ga slede. Ovaj „superheroj” je omaž tajanstvenim likovima iz francuske kulture, kao što su Fantom iz Opere, Čovek sa železnom maskom, Arsen Lupen i drugi, ali i seriji video-igara Assassin’s Creed iz studija Ubisoft. Njegova agilnost i akrobacije evociraju parkur, veštinu savladavanja prepreka. Još jedna potvrda da Toma Žoli sa saradnicima nijedan segment francuskog duha, načina života, civilizacije nije zaboravio. Na isti način se potrudio da u otvaranje OI uključi sve društvene slojeve i da spoji ono što nam se čini nespojivo: duh elitizma kvarta Sen Žermen i duh pariskih predgrađa u kojima žive potomci većinom afričke imigracije. Tako je mlada operska diva, crnkinja Aksel Sen Sirel, otpevala Marseljezu na krovu Gran Palea, a kanadska diva Selin Dion, na kraju, kao šlag na torti, otpevala je Himnu ljubavi legendarne Edit Pjaf, na prvom spratu Ajfelove kule. Savršeno dopunjujući ovu raznolikost, nastupala je Lejdi Gaga pevajući na francuskom muziku pariskih kabarea i Aja Nakamura iz Malija sa svojom afro love urbaine i hitom Đađa.
Pariz je grad lepote i čudesa. Šta sve nije pružao onima koji su imali sreće da se zateknu na njegovim ulicama i trgovima! I ko zna šta će još pružati, uvek deleći svoje žitelje na zadivljene i zapanjene. Kao što je Ajfelova kula, kada je tek konstruisana za svetsku izložbu 1900. godine, izazivala podeljene reakcije, pa su je čak i neki velikani poput Mopasana nazivali ruglom grada, ili Piramida Luvra, kineskog arhitekte Tai Peija, a u novije vreme umotana Trijumfalna kapija, instalacija čuvenog bugarskog umetnika Hrista i njegove žene Žan Klod, tako i danas sve što na neki način razbija kodove izaziva gunđanje Parižana. A zar nije bilo divno dve nedelje gledati prizore odbojke na pesku u podnožju Ajfelove kule, za koju su organizatori dopremili dve hiljade tona specijalno obrađenog peska, ili mačevanje pod svodom monumentalnog Gran Palea, ili prelepu olimpijsku mongolfijeru u parku Tiljerije. Danas je za Parižane glavna atrakcija njen uzlet na prelazu dana u noć. Treba uhvatiti trenutak kada se taj čudesni olimpijski plamen odvaja od tla i poželeti želju. Na primer, da se jednog dana izduva balon mržnje i da ga porazi zajedništvo.
Autorica je redovni profesor Univerziteta u Beogradu u penziji i književni prevodilac. Rođena i odrasla u Banjaluci.
Preuzeto sa Politika.rs Kulturni dodatak, 12. 09. 2024