Mirjana Miočinović (1935-2025)
Nekoliko dana posle 5. oktobra 2000, upoznao sam Mirjanu Miočinović. Zapravo, do tog susreta ne bi ni došlo da tih dana nisam pokušavao da upišem postdiplomske studije u Nemačkoj i zauvek, kako sam se nadao, napustim Srbiju, njen univerzitetski život, njene književne i paraknjiževne elite, a pre svega katastrofalan politički ambijent sa teškim nasleđem iz devedesetih. Tako sam došao u kontakt sa Angelom Richter, profesorkom slavistike iz Hallea, koja me je prilikom našeg beogradskog susreta zamolila da jedan zbornik sa konferencije o Danilu Kišu odnesem na adresu profesorke Miočinović u Miloša Pocerca. Za bivšeg studenta književnosti, bio je to dvostruko težak i izazovan zadatak – susret s nekim ko je poznavao Kiša, u prostoru koji je svakako još uvek zračio njegovim prisustvom. Međutim, taj susret sa Mirjanom Miočinović, kratak i nezaboravan, uticao je na mene kao gorka lekcija u osvit jedne, činilo se, nove epohe. Nadahnut društvenim previranjima tih dana, nastupio sam sa nadom koju je skepsa profesorke Miočinović brzo raspršila. Sedela je mirno na svojoj starinskoj fotelji, ogrnuta džemperom, i kao da nastavlja neko predavanje, koje je nakratko prekinula zbog mog kašnjenja na čas iz opšte povesti zajedničke propasti, rekla mi je da ne veruje previše u političku garnituru koja je došla na vlast, budući da je većina tih aktera tokom devedesetih paktirala sa nacionalističkim projektom i ratnom ideologijom. Pribojavala se da do promena neće doći ni u kulturnoj politici. Što se književnosti tiče, a to me je posebno zanimalo, upozorila je da bi moglo nastupiti doba oslobođene mašte što bi predstavljalo zapravo korak unazad. Ne bi volela, dodala je sa smeškom, da se nađe u koži tih ljudi koji će se u narednom periodu baviti pisanjem, posebno onim književnim, koje će morati da pronađe put iz gliba devedesetih. A one su za nju počele dramatično, jednog zaboravljenog 5. oktobra, godine 1991, o čijem tragičnom bilansu je saznala posrednim putevima dva dana kasnije. Pomenula mi je tada granatiranje Dubrovnika i smrt njenog prijatelja – pesnika Milana Milišića. Odmah nakon te vesti, razočarana kolapsom Univerziteta, Mirjana Miočinović je poslala pismo dekanu Fakulteta dramskih umetnosti, Svetozaru Rapajiću, naglasivši da zbog ratnog razaranja zemlje koju smatra svojom domovinom, kao i zbog neizmernog stradanja ljudi, ona ne može više da drži predavanja na toj školi.
Od te večeri sam počeo da čitam tekstove i intervjue profesorke Miočinović s većom pažnjom nego Kišove. Gorki talog iskustva zamenio sam sa Nemoći očiglednog. Grobnicu za Borisa Davidoviča – Pozorištem i giljotinom. Kako su godine prolazile, shvatao sam da je njena kritička metafora iz naslova u svari bila nepogrešiva dijagnoza srbijanskog društva i njegovih malobrojnih intelektualaca, uglavnom raspoređenih po margini. Ona je jasno upozoravala na kontinuitet politike koji je bio narušen tek kratkotrajnom vladavinom Zorana Đinđića, koji je, kako je govorila profesorka Miočinović, bio dovoljno mudar da iz svoje politike isključi dve stvari – zastrašivanje i populizam – što je bila i ostala glavna karakteristika srpskih vlastodržaca, od Miloševića do Vučića. Govorila je hirurški precizno i beskompromisno, kao osoba koja je već prošla kroz špalire iživljavanja nad onima koji se nisu slagali sa miloševićevskom politikom na Univerzitetu. A Univerzitet je bio njeno najveće razočarenje. On ima ogromnu društvenu moć, govorila je, mnogo veću od one koju imaju SANU ili Udruženje književnika, i ako bi profesori i studenti to odlučili, stvari u politici bi mogle bitno da se izmene. Bila je u pravu, to shvatamo danas, godine 2025, kada Pobunjeni univerzitet zajedno sa Studentima u blokadi ulazi u šesti mesec borbe za pravednije društvo. Dogodilo se, međutim, da nas je profesorka Miočinović zauvek napustila ne dočekavši ishod te borbe, koju je pre 35 godina započela sama, sledeći svoju životnu maksimu, preuzetu od Hane Arent: „Tamo gde svako laže o svemu što je značajno, onaj ko kazuje istinu počinje da dela, bilo da je toga svestan ili nije. Tako se i on upliće u političku delatnost, jer u slučaju da preživi, što nije sigurno, on započinje promenu sveta.“
Zaista, Mirjana Miočinović, nekadašnja profesorka jugoslovenske drame i pozorišta na FDU, bila je posebno osetljiva na propagandne laži kojima se kreirao ambijent za nastavak rada SPS i SRS mašinerije, kako je govorila, a elemente tog načina govora prepoznavala je u delovanju medija pod demokratama, kao i nakon povratka nekadašnjih radikala, odnosno naprednjaka. Tako je u leto 2013, javnosti a zapravo istoriji, poslala još jedan svoj tekst, ovoga puta upućen dojučerašnjem savezniku – Petru Lukoviću, uredniku portala e-novine, koji je tokom 2012. i 2013. izvršio neočekivanu tranziciju, zauzevši politički kurs prvog potpredsednika Vlade i najmoćnijeg čoveka u Srbiji – Aleksandra Vučića. Moglo bi se reći da je i ovoga puta, profesorka Miočinović bila jedna od prvih koja je istupila protiv uspona novog autokrate. Naime, pojava cenzure i novog oblika obračunavanja sa dojučerašnjim saradnicima u terminalnoj fazi e-novina, a sve zbog bezrezervne podrške Aleksandru Vučiću, motivisalo je profesorku Miočinović da se javno obrati uredniku Lukoviću, upozoravajući ga da time „gradi carski put za političara“ poput Vučića. Nije bilo nimalo jednostavno učiniti to u tom trenutku, kada je većina građanski orijentisanih intelektualaca uveliko slavila preobražaj bivšeg radikala u novog Zorana Đinđića. Nikome nije bilo jasno po kom osnovu je napravljena ova komparacija, ali je sasvim moguće bila skovana u timu za medijsko porobljavanje države, koji je omogućio Vučiću neočekivanu popularnost kod razočaranih demokrata i eldepeovaca, kao i potpuno fuzionisanje sa fantomskom strankom URS, nekadašnjim G17 plus, što će voditi direktno ka Beogradu na vodi i Rio Tintu u Jadru. Na stranicama Danasa, omiljenog lista Mirjane Miočinović, nizali su se hvalospevi naprednjačkoj moći i pameti. Uprkos takvom populističkom talasu, kao i specifičnom, protoinformerovskom obliku poruge koji je patentiran na e-novinama za kritičare novog vođe, Mirjana Miočinović je poslala svoje pismo Petru Lukoviću, sa naznakom da ga može objaviti čak i u „ozabavljenom“ vidu. Odnosno da ga može nasilnički plasirati u (de)montiranoj formi, sa posprdnim komentarima, ismevanjima i psovkama, kako je naposletku i učinjeno 6. avgusta 2013. na stranicama e-novina. Dva dana kasnije je u izvornom obliku objavljeno na Peščaniku. Mislim da se i dan danas može naći u njegovoj arhivi, kao i u obnovljenom i dopunjenom izdanju knjige Nemoć očiglednog iz 2014. Objavljivanje njenog pisma kao i e-novinarsko tranžiranje kritike Vučićevog slavnog puta, uslovilo je i seriju napada, uglavnom na predstavnice civilnog sektora u Srbiji, pre svega na Borku Pavićević, Sonju Biserko i Natašu Kandić. Tom prilikom su e-novine, pored svog neizbežnog ozabavljivanja počele da primenjuju i šešeljevsku retoriku za diskreditovanje onih koji se bave tranzicionom pravdom u Srbiji. Kao jedino svedočanstvo o toj polemici, mogu poslužiti dva poslednja teksta Branislava Jakovljevića u podlistku Beton, čija se izvorna redakcija ubrzo raspala pod udarom vučićevske mašinerije koja je ubrzano razarala institucije, medije i društvo iznutra.
Danas, kada se čitavo društvo suočava sa onim što je Mirjana Miočinović videla davne 2013. godine u delovanju autokrate Vučića i njegovih medija, prilično je kasno da se ispravi nepravda prema ovoj ženi, intelektualki koja je sama nosila baklju otpora u mračnim vremenima, kada je izdaja intelektualaca bila najprofitabilniji biznis. Biznis koji je popločao carski put za kriminalno i investitorsko razaranje Republike Srbije, čemu se danas suprotstavljaju upravo Pobunjeni univerzitet i Studenti u blokadi – društvena snaga koja je prešla dug put od porobljenosti do nove samosvesti o sopstvenoj ulozi u društvu. Mirjana Miočinović bila je savest tog dela društva zbog čega je zaslužila spomenik u Beogradu. Znam da bi se naljutila na mene zbog ove rečenice, ali iskreno se nadam da će Beogradski univerzitet u oslobođenoj Srbiji pokrenuti inicijativu da do toga jednog dana zaista i dođe.
Peščanik.net, 03.05.2025.