Nije se dugo čekalo na novi biser gradonačelnika Beograda. Na nedavno održanoj sednici Skupštine grada, Šapić je ponovo kandidovao ideju izmeštanja groba Josipa Broza Tita iz Muzeja Jugoslavije, kako bi se konačno “raskinulo sa jednim od najmračnijih perioda srpske istorije”. Istakao je i da bi trebalo izgraditi spomenik Draži Mihailoviću na Terazijama, sve to dok mu je glavni koalicioni partner Socijalistička partija Srbije, čiji su članovi prilično sentimentalno vezani za Tita i socijalističku Jugoslaviju.
Kao glavne protivnike ovih projekata, naveo je liberale iz opozicije, koji su zapravo, “neoboljševici”. Ovo nije prvi put da gradonačelnik označava opozicione aktere kao “neoboljševike”, obično je takva etiketa bila rezervisana za zelene stranke i pokrete. Nasuprot “neoboljševika”, nalazi se Šapić kao srpski nacionalista.
Osim što pokreće kulturne ratove na srpski način, svodeći decenijsku politiku u korist krupnog kapitala u Beogradu i Srbiji na raspravu o premeštanju Titovog groba, Šapić dobro ilustruje i ideološku zbunjenost prosečnog srpskog nacionaliste. SPS se nije preterano glasno izjasnio o Šapićevom predlogu, ali jeste lider Pokreta socijalista, Aleksandar Vulin, rekavši kako je “prošlo vreme Demokratske stranke i obračuna sa spomenicima”. Vulin je ovde delom u pravu, samo što supstantivne razlike između politike DS-a s početka ovog veka, i sadašnjeg SNS-a gotovo i da nema – to su dobri primeri neoliberalne politike u Srbiji.
Sećanje na socijalizam
Činjenica je da su beogradske vlasti, u prvoj polovini dvehiljaditih, temeljno radile na nametanju negativnog sećanja na socijalističku Jugoslaviju. U knjizi profesora Kuljića je detaljno obrađeno kako se tadašnja vlast odnosila prema socijalističkim spomenicima i kako su menjana imena ulica i trgova. Takva kultura sećanja je logičan produžetak tada aktuelne ekonomske politike – masovnih privatizacija, ukidanja carinskih barijera i otvaranja domaćeg tržišta za inostrani kapital.
Rezultati takve tragične politike su danas poznati: ne samo da je došlo do ogromnog društvenog raslojavanja, masovne nezaposlenosti i početka stvaranja dobro umrežene klase srpskih kapitalista, već su se i “tranzicioni gubitnici” okrenuli strankama desnice.
U početku je to bila Srpska radikalna stranka, a kasnije Srpska napredna stranka. Upravo su oni društvena baza SNS-a koje je dovela ovu partiju na vlast 2012. godine – pod obećanjem da će se beskompromisno obračunati sa široko rasprostranjenom korupcijom i oligarsima bliskim Demokratskoj stranci. Hapšenje Miroslava Miškovića bilo je vrhunac antikoruptivnog narativa. No, opšte je poznato da SNS nije napravio raskid sa ekonomskom politikom bivšeg režima, već ju je, u skladu sa svojim sloganom sa jednih od izbora, učinio bržom, jačom i boljom.
Stoga, Šapić, po običaju greši. Greši kada sebe, kao i mnogi srpski nacionalisti, predstavlja kao borca protiv levice i neoliberalizma. Poveznica su, ovde, identitetske politike, jer uglavnom liberali i levičari u Srbiji podržavaju Paradu ponosa, članstvo u EU i sl. čemu se nacionalisti protive. No, ključ je u ekonomiji. Tu su Šapić i SNS mnogo veći neoliberali od onih aktera iz opozicije koje naziva neoliberalima, a stanje u Beogradu i Srbiji je savršen primer toga.
Ako je ikada država otvoreno radila u korist domaćeg i inostranog krupnog kapitala, onda je upravo za vreme vlasti Šapića i njegove stranke. To ih čini najvećim neoliberalima na srpskoj političkoj sceni, bez obzira na to što u poslednje vreme sve otvorenije na svoj ekonomski liberalizam “kače” tvrđi nacionalizam. I to u trenutku kada Srbija doživljava ozbiljne nacionalne poraze, posebno na severu Kosova.
Zato je i sasvim očekivan Šapićev zahtev za izmeštanjem Titovog groba. Potrebno je ponovo pokazati da se i na kulturnom planu raskida sa socijalističkom Jugoslavijom, pošto je to već učinjeno na ekonomskom. Ipak, farsična je i optužba da u opoziciji sede neoboljševici ogrnuti u plašt zelenih liberala, njih na srpskoj političkoj sceni gotovo i da nema. Šapiću i njemu sličnima ostaje jedino da se obračunavaju sa grobovima, pošto je to jedino preostalo od socijalizma u Srbiji.
Preuzeto sa Bilten